Ђуро Даничић (1825–1882)
Александар М. Милановић
ДВЕСТАГОДИШЊИЦА ДАНИЧИЋЕВОГ РОЂЕЊА
Ове године у Србији се прославља две стотине година од рођења великог филолога
Ђуре Даничића. У прославу се укључила и Српска академија наука и уметности, која је
2025. годину прогласила годином Ђуре Даничића, што подразумева више пригодних
публикација попут издања Ђуро Даничић: живот, дело, време, затим изложбу у Галерији
САНУ и пратећи каталог, као и научни скуп и зборник научних радова са њега. Укључио
се и Међународни славистички центар, па ће на новом Научном састанку слависта у
Вукове дане, који ће традиционално бити одржан у септембру, централна тема бити
Даничићев филолошки рад и дела која су иза њега остала.
Даничић је несумњиво заслужио овакве почасти, а стицао их је током читавог
претходног периода. Два зборника у издању САНУ (1925, 1981), чији је члан посредно био преко чланства у Друштву српске словесности и Српском ученом друштву, као
и Белићева књига Вук и Даничић, вероватно су најбољи пресеци дубине трага који је
Даничић оставио не само у србистици већ и у славистици. Библиографија радова о
Даничићевом животу и делу подразумевала би обимну књигу са више стотина страна,
и морала би је конципирати институција, а на њој би морао радити читав низ
стручњака. Не мањи подухват представљало је и састављање целовите библиографије
Ђуре Даничића, коју је 1975. године сачинио Милорад Радовановић, и из које се само
делимично препознаје научник који је фанатично био посвећен искључиво својој
филологији, којој је жртвовао одморе, љубави, дружења, на крају и здравље.
Ђуро Даничић је рођен 6. априла 1825. у Новом Саду. Крштено име било му
је Ђурађ Поповић, а заменио га је 1847. псеудонимом Ђуро Даничић, под којим је
касније објавио све своје радове. Читав научни век посветио је проучавању српскога
књижевног и народног језика и прописивању и неговању вуковској стандардно –
језичкој норми, делујући као граматичар, акцентолог и лексикограф, али и као
историчар језика, дијалектолог, ономастичар. Сматра се утемељивачем више србистичких научних дисциплина везаних за проучавање и кодификацију савременог
језика (акцентологије, морфологије, синтаксе) и истраживања његове историје (исто-
ријске фонетике, морфологије и лексикографије). Проширио је теоријско-методолошке оквире српске лексикографије и унапредио њену праксу. Поред пионирских
славистичких и индоевропеистичких истраживања код нас, значајне су му и студије
и приређена издања из историје српске књижевности, а био је и књижевни критичар
и преводилац. Заслужан је за формирање теоријских ставова тзв. филолошке критике.
Умро је у Загребу 17. новембра 1882. по новом календару, а сахрањен је по сопственој
жељи и жељи краља Милана, те одлуком српске владе, у Београду.
Неподељено је мишљење да је био најистакнутији српски филолог друге
половине XIX века, као и један од највећих српских филолога уопште. Такво
вредновање потврђују и енциклопедије: „D. je jedan od najvećih poznavalaca i ispitivača
srpskohrvatskog jezika“ (А. Белић); „jedan od najznačajnijih proučavalaca srpskohrvat –
skog jezika i slovenske filologije kod nas“ (Српскохрватски језик). И не само то.
Александар Белић сматрао је да је Ђуро Даничић „једно од највећих имена наше
науке и културе.“
Почетак Даничићевог школовања везан је за Нови Сад, а потом се образовао у
Пожуну (Братислави) и Пешти. Прво образовање и пет разреда Српске православне
велике гимназије новосадске (1836–1841) стиче у родном месту. Био је један од тројице
најбољих ученика у гимназији. Из родног града одлази у Пожун, где завршава VI, VII и
VIII разред Евангелистичког лицеја (1841–1844). У познатом лицеју кроз наставне
предмете наставља да учи латински, немачки и мађарски, а почиње да учи још и руски,
пољски, чешки и словачки језик. Попут многих српских студената, уПожуну се упознаје
са идејама песника Јана Колара, надалеко познатог пропагатора идеје о словенској
узајамности, а у непосредном контакту и са учењем романтичара и славенофила
ЉудевитаШтура, каснијег кодификатора словачког књижевног језика. Даничић је већ у
Пожуну филолошки формиран као штуровац, а његови ђачки радови и преводи из
периода 1842–1844. показују да је већ тада консултовао и Вуков Српски рјечник (1818).
Студије права Даничић 1844. започиње у Пешти, а наставља 1845. у Бечу, у
којем упознаје Вука Караџића и његов реформаторски рад. Као студент сарађује са
гласилима Пештанско-будимски скоротеча (1842), Подунавка (1843–1845) и Српске
новине (1843) и објављује махом преводе, али и песме и чланке. Понесен Вуковим
филолошким идејама и разговорима са Францом Миклошичем, напушта студије
права (1846) и посвећује се студијама словенске филологије. Миклошич постаје
Даничићев ментор у филолошком стваралаштву, а ученик своја знања директно
примењује сарађујући на припреми Вуковог Српског рјечника (1852) и пишући Рат
за српски језик и правопис (1847). Сарадња са Миклошичем доводи Даничића и до
познанства и сарадње са великим славистима попут Јернеја Копитара, Павела Јозефа
Шафарика или Јосифа Добровског. Истовремено, Даничић у Бечу другује са великим
романтичарским песником Бранком Радичевићем, ватреним вуковцем, те их околина
назива „вучићима“.
Са Вуком Караџићем, али и другим српским интелектуалцима, револуционарне 1848. присуствовао је Свесловенском конгресу у Прагу. После неуспешне
потраге из 1852. за запослењем у Новом Саду, где је конкурисао за место професора
гимназије, или Београду, за место предавача у Лицеју или стручног лица у Музеју,
враћа се у Беч 1853. и наставља филолошка истраживања уз помоћ материјалне
подршке кнеза Михаила и Јована Гавриловића. Први „уговорни библиотекар“ Народне библиотеке у Београду Даничић је постао 1856. На тој функцији је остао до 1859.
и превасходно је бринуо о прикупљању старих књига. Обезбедио је библиотеци 40
дуката годишње за откуп старих српских рукописа, на чему је предано радио, те су
књижни фондови брзо расли.
Престижну функцију професора теорије књижевности, филологије и историје
старе српске књижевности обављао је на београдском Лицеју, потом Великој школи, у периоду од 1859. до 1865, када је поднео оставку на професуру. Као професор
Лицеја највише се посветио приређивању и објављивању дела из старе српске
књижевности, али је студентима оставио и уџбенике синтаксе (Српска синтакса), а
потом и морфологије (Облици српског језика). Иако је у Београду годинама неуморно
радио у области филологије, због сукоба са просветном административном влашћу
напустио је Велику школу, а постављен је на ниже службено место поштанског
чиновника при Министарству унутрашњих дела.
После преласка у Загреб 1867, у Београд се вратио 1873. године на позив
министра Стојана Новаковића, свога бившег најбољег студента, и опет је преузео
Српски семинар (Катедру за српски језик) на Великој школи. Други „београдски
период“ оцењује се као „врхунац у његовој професури“ (В. Савић), а у њему су
настала и најзначајнија Даничићева дела из области историје српског језика. Задржавши место професора Велике школе, Даничић је 1877. по други пут отишао у
Загреб, где је остао до смрти.
Члан Друштва српске словесности Даничић постаје још у фебруару 1849, а
потом и његов секретар почетком 1857. године. Поред самог Вука Караџића, који је
члан постао још 1842, од стандарднојезичких истомишљеника у Друштву је већ био
и Јернеј Копитар, а потом је број „вуковаца“ растао. Чланство у угледној научној
установи обезбедили су Даничићу Рат за српски језик и правопис и одјек на који је
ово дело наишло. Већ 1852. писао је у Српским новинама о четвртој свесци Гласника
Друштва српске словесности и представио своје виђење форме и функције текстова
у журналу ученога друштва, истичући да сви чланци треба да служе и за „практично
ображавање српског језика“.
И као члан и као секретар институције, Даничић је уредио шест бројева
Гласника (VIII–XIII, 1856–1861), објављујући у њему и своје значајне студије:
„Српски акценти“ (Гласник, VIII, 1856; Гласник, XI, 1859), „Разлике између језика
српскога и хрватског“ (Гласник, IX, 1857, 1–59) и „Српска деминуција и аугментација“ (Гласник, XII, 1860). Давно најављени правац уређивачке концепције
Гласника доследно је следио: „У журналу ученога друштва треба да излазе учена
његова истраживања или испитивања и доказивања; по томе требало је с овим
рукописима оно што се није знало открити, што се рђаво знало поправити, што се
знало, али недовољно, попунити и новима свједочанствима потврдити, а све ово
израдивши ваљало је у ‘Гласник’ ставити, а саме рукописе у особитој књизи штампати.“ Штампао је у часопису и библиографију текуће писане продукције, проширујући обухват са књига објављених у Београду на све српске књиге, као и на „нове
књиге на другим језицима које се тичу Срба“. Ова Даничићева библиографија касније
је послужила као основа Новаковићеве Српске библиографије. Приредио је и у
Гласнику (IX–XIII, 1857–1861) објавио и десет научних издања старих српских
рукописа, радећи истовремено на Рјечнику из књижевних старина српских.
Паралелно са активностима у Друштву, Даничић је објављивао и бројне приказе
граматичких студија у Српским новинама (до 1859). Свеске Гласника које је он уредио
постигле су научни успех, а о њиховом великом угледу писали су још у XIX веку
Фрањо Рачки, Стојан Новаковић, Армин Павић, Милан Ђ. Милићевић и други.
Као секретар Друштва, Даничић је у вуковском духу лексичке славенизме у
документима, записницима, протоколима и преписци почео замењивати српским
народним речима, а синтаксу и стил приближавао народном, тј. вуковском изразу.
Истовремено је и поједностављивао важећи правопис у Друштву, приближавајући га
Вуковом. С друге стране, Друштво је препоручило објављивање Даничићеве Српске
синтаксе, па се и њен настанак може директно везати за активности институције
којој је као члан припадао. Иако је пристао да му синтакса буде у Попечитељству
просвећенија објављена славеносрпским правописом, када је ова институција одбила
дипломе Друштва исписане вуковским језиком, Даничић је 1858. поднео оставку на
место секретара. Друштво је, уз присуство и самог Вука Караџића на седници, одмах
стало у Даничићеву одбрану. Крајњи резултат Даничићеве борбе у Друштву за при –
хватање вуковског правописа јесте постепено укидање забрана у Србији (1859, 1860),
све до коначне дозволе да се и школски уџбеници могу штампати по Вуковом графијско-ортографском моделу (1868). Тако је већ у Гласнику број XII (1860) Даничић
могао објављивати своје текстове вуковским језиком и правописом. Уз то,
захваљујући Даничићевим активностима у Друштву, просветне власти су већ 1855.
дозволиле уношење извесног броја примерака Вуковог Српског рјечника у Србију, а
1859. скинута је забрана са увоза Вукових књига.
Када је Даничић покренуо питање објављивања Рјечника из књижевних стари на српских у Друштву, наишао је на хладан пријем предлога, те су поједини
чланови на седници одржаној октобра 1861. тражили да речник прво буде написан, а
тек онда да иде на оцењивање и материјално награђивање, док су други сумњали у
оправданост објављивања историјског речника док још немамо речник савременог
језика. Седница је прекинута у напетој атмосфери. Даничић је убрзо Друштву послао
оставку и диплому о чланству из 1849, а уз то је вратио и део плате који му је следовао. Друштво је убрзо после непријатне епизоде с Даничићем престало с радом,
углавном због политичких разлога.
Српско учено друштво је као наследник Друштва српске словесности основано
1864, а Даничић је 1865. постао његов редовни члан у Одсеку за науке моралне,
језикословне и литерарне. У раду Српског ученог друштва Даничић је мало учествовао, објавивши у Гласнику само једну расправу, „Филип Мезијер о цару Стефану“
(XXI, 1867). О издавачким активностима Друштва писао је за Rad Jugoslavenske
akademije znanosti i umjetnosti (VI, 1869). Даничић је током боравка у Загребу, у
одсуству, изабран за председника Српског ученог друштва јуна 1877, и за наредну
1878. годину. Иако је постао његов угледан члан, а потом и председник, Друштво је
одбило Даничићев предлог да му објави дело Korijeni s riječima od njih postalim u
hrvatskom ili srpskom jeziku (А. Павић), које је потом објавио у Загребу.
Разгранато Даничићево научно стваралаштво могуће је класификовати по
различитим критеријумима. Тако Павле Ивић утврђује три фазе Даничићевог научног
рада према лингвистичким областима којима се доминантно посвећивао: у првој фази
делатности, до Српске синтаксе (1858), у средишту интересовања биле су
нормативистика и стандардологија, у другој фази ту су историја српског језика и
историја српске књижевности, а у трећој фази праиндоевропеистика.
По другом критеријуму везаном за централна дела којима се посвећивао,
Даничићево научно деловање обухвата три епохе, и све су директно или посредно
везане за израду капиталних лексикографских остварења: у првој епохи сви Даничићеви научни радови проистекли су из редакције другог издања Вуковог Српског
рјечника (1852), у другој епохи из рада на Рјечнику из књижевних старина српских
(1863–1864), а у трећој из рада на Рјечнику хрватскога или српскога језика (1882). У
прилог другој периодизацији иде и оцена Даничићевог стваралаштва: „Он је целог
свог века остао лексикограф, чак и кад је радио послове који нису стриктно
лексикографски“ (П. Ивић).
У првој епохи, од 1845. па до 1852, Даничић је био најближи Вуков сарадник
у свим научним делатностима, помогао је великом књижевнојезичком и културном
реформатору да у што бољој форми објави превод Новог завјета (1847), Ковчежић
(1849) и друго издање Српског рјечника (1852), у којем је његов удео у концепцији и
реализацији знатан. Све је започело чланком „Задиркивалу“, сатиричне природе,
усмереном ка Вуковим противницима са Стеријом на челу, који је Даничић објавио
1845. у Подунавци, на основу чега се претпоставља да је већ тада познавао Вука, а да
је преко Вука брзо упознао и Франца Миклошича. У другој и трећој фази стваралаштва Даничић се посветио самосталном деловању у оквиру научних и културних
институција, удаљивши се од Вука још 1852. године.
Иако се после бурне преписке од Вука физички удаљио, остао је доследан
„вуковац“ у скоро свим филолошким погледима, осим у погледу на однос између
српског и хрватског народног језика. Стварајући, међутим, на ползу српске науке и
културе, остао је упамћен као идеал пожртвованог односа према националном раду.
Мотивацију коју је проналазио од младих дана Даничић је сажето формулисао у
писму из Загреба упућеном Српском академичном друштву „Зора“ 29. новембра 1877.
године поводом њихове прославе тридесетогодишњице Даничићевог рада: „Ако је
књижевни рад мој донио што добра народу српском, нека ми буде слободно рећи, да
ме је на тај рад потицала и њим управљала свагда дужност коју сам осјећао и без
престанка осјећам према свому народу“ (Т. Стефановић Виловски 1985: 28). Слично
је интониран и често цитирани аманет школској омладини у Пироту 25. августа 1880.
године: „Што сам год радио, радио сам по дужности својој. И вас молим да сваки
чините своју дужност. За отаџбину се не гине само на бојном пољу. За отаџбину се
може умирати на сваком корисном раду. И оно што смо који узели на се, што нам је
пало у део, дужни смо радити свом снагом својом, свом крепошћу своје воље. И кад
тако извршимо сваки своју дужност, онда ћемо одужити народу дуг који му
дугујемо.“