Александар Гаталица
ПИСАЦ НИКАДА НИЈЕ САМ
Поштовани чланови жирија,
Поштовани господине Матијевићу,
Даме и господо,
Веома ме је обрадовала вест да је моја књига Друга виолина и друге приче добила награду из Фонда Др Шпиро Матијевић за 2024. годину. Ово није само признање за ову књигу, већ – моје је уверење због важности ове награде – и за читав мој
опус, који траје, ево, већ тридесет пет година.
Награда „Др Шпиро Матијевић“ има посебно место међу значајним српским
књижевним наградама, јер носи име писца који је, попут Владана Деснице, стварао
одвојен од матице језика и књижевности. Посебна је и нарочито тешка улога оваквих
аутора. Болно осећање раздвојености, чак и ако удаљеност од главнине народа није
велика, од ових писаца нужно прави драмске, а знатно ређе лирске писце.
Истраживач се може упитати зашто је то тако и на почетку овог испитивања
може добијати само контрадикторне одговоре. Да ли је писцу потребна заштита
језика који ће осећати у свом окружењу? Да ли је писцу потребна културна сцена за
коју ће стварати? Да ли су писцу потребни сабеседници који ће га упућивати на то
како да доврши своје велико дело? На сва ова питања мора се одговорити негативно.
Писац је током, писања па и након што му изађе књига – сам. О овоме је најлепше говорио Иво Андрић.
Па ипак, дубоко, у једном слоју који обично измиче испитивачима књижевности, писац никад није сам, јер да би постао писцем мора имати своје духовне сабеседнике и мора имати осећај да је и физички за њих везан. Када ова веза ослаби или
се прекине, писац интуитивно осећа да је његов књижевни партенон угрожен.
Такав је случај био и са Шпиром Матијевићем, који у збирци песама Светлост и нада 1988. у Пљевљима пева: „Зло се сидри / у руке / и очи“. (песма „Врело
зла“); па онда још одређеније: „Никада нећу спознати / ни осјетити / зашто је зло /
тако младо / и због чега се / препорађа“ (песма „Загонетке“). Песников глас – видимо
то и по неколико стихова – је усамљен, он реже таму изолације и одјекује као да је у
празној просторији. Зато још више опомиње – све нас, па и писца који данас добија
награду „Др Шпиро Матијевић“.
Књига Друга виолина и друге приче коју данас награђујете написана је, први
пут у животу аутора, у потпуности у туђини. Довршена је у Љубљани, где живим већ
скоро четири године и обављам дипломатске послове. Прва приповетка из збирке „Друга виолина“ написана је у октобру 2021, а последња „Недовршена арија комунистичке опере“ у марту 2024. године.
Три године живљења и писања „под туђим сунцем“ направило је чудан спој
целог мог ранијег опуса који ми је уливао сигурност и нових околности које су још
више изоштриле осећај припадности свом народу, својој култури и свом језику. Има
у овој књизи доста од културне топике јужне Аустрије и северне Италије која ми је
сада много више позната, али у њој, уверен сам, има највише носталгије и пишчеве
жеље да се што пре поново споји са својом културном матицом.
Хвала вам што сте моју књигу повластили наградом из Фонда Др Шпиро Матијевић.
(Слово на уручењу награде „Др Шпиро Матијевић“, 27. фебруара 2025, у Новом Саду)
