Поезија Косте Косовца рођена је у варници насталој у судару свакодневице и животне филозофије поникле из дубине загледаности у један другачији, аутентичнији свијет. У том универзуму читалац лута поетским одајама откривајући себе на најчудније начине испред најнеобичнијих огледала. Сви ти одрази хируршки и часовничарски прецизно исцртани су бираним тајнама ријечи.

Збирка Џемпери за камење свједочи како код Косовца нема монополизованих тема: он пјева и о љубави и о политици и историји. Доживљај је иницијална каписла његовог стиха и јасне пјесничке слике. Једно од најзаступљенијих мишљења у књижевној теорији јесте да поезију не треба објашњавати, нешто налик осјећајима. Дакле, они су такви какви јесу, или их има или не постоје. Међутим, магија поетских слика које нам нуди Коста Косовац побуђује на коментар, на расправу, на дијалог. Ефекат његовог стиха је снажан, урезује се у памћење и инспирише на дијалог, а знамо да је „човјек у дијалогу ван сваког зла“. Управо таква је и поезија у Џемперима – снажна, осјећајна и бунтовна, спремна преиспитати окоштале системе и поретке. 

Аутор се бави и самом суштином пјесништва и уопште стваралаштва. Руке његовог пјесника „крваве су од унутрашњих ружа“ („Врт“), на вечери поезије дошли су сви сем Поезије: „она је у последњи час отказала“ („Вече поезије“)… Видимо, поезије нема на поетским вечерима. Слично биљежи у завршном стиху пјесме „Поезија“: „Тада ћеш знати да поезије има најмање на папиру“. Косовац увиђа да „Ко има талента за песму,/ талентован за живот није“, али и да само у слову јесте најгласнији ко је тих („Ко има таленат за песму“). Суштину види у ћутању и тишини, њиховој свечаности и самодовољности. Тишина је света. Слободан Томовић је негдје записао да се Божији глас најбоље чује у пустињи, те да су због тога оснивачи три највеће свјетске религије један период провели баш у таквом амбијенту. Косовац у пјесми „Крој“ саопштава: „Песник речи не може да пише,/ и што је већи то ради тише./ Он реч кроји“. Замјерке упућује пјеснику-нарцису. Не штеди га: „Он ко син Кефиза и Лириопе/ Писао је све речи и строфе/ Само као додворавање веће – Да му богови леш претворе у цвеће“. Умјесто графитног, Косовац ломи сопствено срце како би могао писати.

Костина поезија пита. Суштину види у питању, у храбрости и нужности тог чина, не у одговору по сваку цијену. Каже: „Многи само одговоре нуде /Јер се боје, да се чуде“ („Не знају“). Меша Селимовић писање види као једну врсту духовног стриптиза. Такву визуру дијели и наш пјесник: „Замишљен и тужан,/ никад не знаш шта у њему тиња,/ капут му закопчан до грла,/ а у стиховима голотиња“. („Песник“)

Посебно инспиративни бивају Костини доживљаји успомена, пролазности, краја и историје. Он спаја старце и дјецу, бира их за најбоље дружење; видимо га у кафани са Лењином и Мајаковским, чујемo буку, осјећамо мирисе, да би након неког времна у сопственој глави (али и темељима европских кула) бројао жртве уграђене у здања којима се свијет диви и цивилизација дичи. Час нам нуди слатки фил и јагоде из њемачког шлема, час нас тјера да продајемо сопствену кућу, да би тако занесени заједно са њим стали да тјерамо смрт. Све то у његовој непрегледној соби, оној којој све друге собе у стану спремају освету.

Поетско плетиво Косте Косовца плете се боксерским рукавицама, храбро и одважно, осјећајно и зналачки. За кратко вријеме придобио је бројну публику, читаоце, „једини некорумпирани слој књижевне сцене”.

Познавао сам књижевника који ми је често знао рећи да се у младости био спреман жестоко потући са сваким који би га представио као „младог писца, пјесника, ствараоца…“. Каже: „Или си пјесник или нијеси! Какве везе има младост са тим?!“

Драго ми је што је Пјесник Коста Косовац и добар боксер.