ПИСМО ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА ПАПИ ФРАНЦИСКУ

30. априла 2014. године
У Београду
Његовој Светости
Епископу Рима
Папи ФРАНЦИСКУ
Ватикан-Рим

Ваша Светости,

Са великом пажњом смо од почетка Вашег понтификата пратили Ваше настојање на интензивнијем дијалогу Римокатоличке и Православне цркве, као и Ваше поруке о миру и међусобном уважавању које нам је данас толико потребно.

Поред Ваших залагања за јединство међу хришћанима, посебно нас охрабрује Ваш однос према свима онима који невино страдају и пате, као и Ваш јасан и недвосмислен став о Холокаусту, који сте назвали ‘срамотом човечанства’. С тим у вези, а после најаве кардинала Ангела Амата, Префекта Конгрегације за проглашење светих, да постоји иницијатива да се Вашој Светости предложи да се кардинал Алојзије Степинац, надбискуп загребачки за време Другог светског рата, уздигне у ред светих Римокатоличке цркве, подстакла нас је да Вам се обратимо, јер, као и у случају Степинчевог савременика, папе Пија XII, тако ‘изгледа да нема краја контроверзи’, како кажу истраживачи, у вези са улогом надбискупа загребачког у Другом светском рату.

Тој контроверзи је на најгори могући начин допринела крвава комунистичка страховлада после Другог светског рата, као и процес који се против кардинала Степинца водио пред комунистичким судом 1946. године, а који је резултирао његовим дугогодишњим затвором и конфинацијом. На процесу је кардинал Степинац приказан као иницијатор и наредбодавац стравичних злочина који су се десили у Независној Држави Хрватској за време њеног постојања од 1941. до 1945. године. Поготову у Југославији, Степинчева слика створена овим процесом је одредила кардиналову јавну слику у наредним деценијама; за и против те слике су се водиле полемике и на тај начин није у јавности никада створен избалансиран историјски суд о Степинцу.

Та слика је свакако, била радикализована и нереална: не само да надбискуп Степинац није имао моћ да наређује и руководи политичким, војним и полицијским апаратом Независне Државе Хрватске – нацистичког сателита par excellence, како је ову злочиначку државу назвао Паул Хилберг – него из врло раних извора сазнајемо о случајевима где се кардинал Степинац заузимао за поједине прогоњене Србе и Јевреје. То је био и разлог због којег су неки од спасених били спремни да сведоче у Степинчеву корист на процесу 1946. године, упркос претњама комунистичких тужитеља.

Дужни смо, међутим, рећи и ово: кардинал Степинац је свесрдно подржао стварање Независне Државе Хрватске, обасуо је похвалама њено вођство и више - струко учествовао у стварању атмосфере нетолеранције која је царевала у тој држави, копији Хитлерове Немачке и Мусолинијеве Италије.

Док данас све цивилизоване нације и историјска наука дају висок значај пучу којим се 27. марта 1941. године Југославија отргла из Тројног пакта, кардинал Степинац је исти пуч прогласио издајом за коју је оптужио Православну цркву. Православље је прогласио за ‘највеће проклетство Европе’ и управо те речи забе - лежио у свом дневнику одмах после кобних догађаја који ће увести Југославију у рат, довести до њеног пада и до стварања Независне Државе Хрватске.

Једино таквим његовим односом према Православној цркви могуће је објаснити и његов однос према присилном превођењу Срба у НДХ у римокатоличку веру и Цркву (покатоличено је 240–250 хиљада људи), а притом је та присилна про - зелитистичка акција спровођена најчешће и кроз поновно крштавање. Степинац је, додуше, подсећао на то да прелазак у католичку веру треба да буде слободан, али прозелитизам у пракси није спречио него и одобрио, иако је свакоме, а понајпре њему самом, било јасно под каквим ужасним насиљем се он врши.

Злочиначка природа НДХ убрзо је постала јасна и онима који су у њој видели легитимно право хрватског народа на своју државу: само комплекс логора смрти Јадовно, који је постојао од краја априла до половине августа 1941. године, месецима пре било каквог герилског покрета и устанка, као и месецима пре операције Рајхард и стварања нацистичких логора смрти, прогутао је, по речима садашњег хрватског председника Иве Јосиповића, између ‘тридесет и четрдесет тисућа људи’.

Систем логора Јадовно је престао са радом када је италијанска војска, ужас - нута злочинима које је подробно документовала (и данас ту документацију држи у свом архиву), реокупирала део НДХ у коме су се логори налазили. Али и тада, када су државне власти Независне Државе Хрватске бестидно и наочиглед свих пре - твориле земљу у кланицу, кардинал Степинац се уздржавао од осуде режима, зала - жући се искључиво за појединачне жртве прогона и немајући снаге да осуди власт коју је од почетка тако срдачно поздравио.

Нажалост, кардинал Степинац није протестовао, него је ћутао и када се знало да је нацистички усташки режим на најужаснији начин послао у смрт три пра - вославна епископа, више стотина православних свештеника и монаха и више стотина хиљада православних верника, његових суграђана. Није протестовао, него је ћутао и када су хрватске усташе, између осталих, мучили и убијали и оне православне Србе који су већ, под претњом силе, били примили католичку веру, а притом су мучитељи и убице са беспримерним цинизмом изјављивали да ће ‘Господ већ некако препознати који су Његови, а који нису’. Није протестовао него је ћутао и пред чињеницом да су у ‘његовој’ држави хладнокрвно, плански и систематски убијана и деца ‘непоћудних’ грађана те државе – Срба, Јевреја, Цигана... Процењено је да укупан број деце жртава у такозваној Независној Држави Хрватској износи око сто тридесет хиљада, од тога само у логору смрти Јасеновац око тридесет пет хиљада. Прикупљена су и пописана имена и презимена једног дела деце жртава (њих 74.762), од којих су већина (42.791) била деца из српских православних породица. Само логор Јасеновац је прогутао 20.545 дечјих живота. У тим мрачним данима било је, ипак, људи који су, надахнути Христовом љубављу, спасавали жртве, особито децу. Најсветлији пример је лик Ди - јане Будисављевић, побожне Аустријанке, римокатоликиње удате за православног Србина у Загребу, која је, заједно са својим сарадницима, спасла из Јасеновца преко дванаест хиљада деце.

Као речит пример ове амбивалентности у понашању кардинала Степинца, најблаже речено, служи његово писмо тадашњем министру унутрашњих послова НДХ Андрији Артуковићу, који је у том тренутку – 22. маја 1941. године – надгледао спровођење убилачких процеса у комплексу логора Јадовно, који је сам и створио. У овом писму Степинац моли Артуковића ‘да се жидовски и остали слични закони (мере против Срба и друго) проводе тако да се у сваком човјеку поштује личност и човјечије достојанство’. Кардинал Степинац, како видимо из писма, не само да ни са чим не доводи у питање постојање закона и мера против Јевреја и Срба него се залаже за поштовање њиховог ‘достојанства’ у тренутку када је и те како добро знао да поменуте ‘мере’ значе скоро искључиво језиву смрт десетина хиљада људи у Јадовну, а потом много више у Јасеновцу и широм НДХ.

Ако се не ради о цинизму, сигурно је да је реч о стравичном компромису, как - вих је, нажалост, било много у односима Степинца и његовог клира са НДХ и који су, и поред спасавања појединаца Степинчевим заузимањем, стварали одијум према Римокатоличкој цркви у Хрвата, симболизованој у личности кардинала Степинца.

Питамо се: да ли је тај одијум уопште могао да изостане ако се има у виду улога коју је велики део Степинчевог клира играо у НДХ? Да дамо само неколико примера: у априлским данима транзиције 1941. године, када је НДХ стварана на рушевинама Краљевине Југославије, усташки покрет који је преузимао власт упутио је преко медија упутство грађанству и својим присталицама да се за све смернице у понашању и раду на формирању нове државе обраћају римокатоличком клиру. Од тог тренутка, па све до краја рата, огроман део Степинчевог клира отворено учествује у усташком покрету, а врло често и у злочинима, укључујући и командовање концен - трационим логорима смрти – међу њима и злогласним логором Јасеновац, који је по речима Јехуде Бауера, ‘био ако ништа друго, окрутнији од свих нацистичких парња - ка’, а све у славу новостворене ‘државе’. Остао је до данас запамћен, између осталих, и фрањевац Мирослав Филиповић-Мајсторовић, назван фра-Сотона, из самостана Петрићевац, који је својеручно клао људе и децу у Дракулићу.

Као да је енциклика папе Пија XI non abbiamo bisogno, којом је храбро и пра - вовремено осуђена државолатрија фашистичког режима, изгубила вредност у НДХ само зато што се крвави усташки режим издавао за римокатолички.

Словенац, римокатолик (а после рата познати аустралијски сликар) Станислав Рапотец посетио је окупирану Југославију 1942. године у сарадњи са Британцима и овако сведочио у свом извештају: ‘На њу (Католичку цркву) пада страшна одго - ворност за један од најгорих злочина наше цивилизације у двадесетом веку. Стотине хиљада гробова невиних жртава биће вечни сведоци против ових проповедника љу - бави’. Иако Рапотец издваја Степинца од осталога клира, он га не разрешава од - говорности, јер је, по својој позицији, надбискуп загребачки морао да има утицаја на своје бискупе и свештенство.

Ваша Светости, сувише често се Степинац приказује као немоћан и изолован појединац који је чинио што је могао да помогне и као човек који није имао власти над својим свештенством. Нама се пак чини да је Степинчева ситуација реалније и искреније описана питањем које је поставио Доменико Тардини поводом сличне ситуације у Словачкој, где је свештеник Тисо био премијер сателитске квислиншке владе: ‘Сви знају да Света столица не може да командује Хитлеру. Али ко ће схватити да не можемо контролисати једног свештеника?’ Поготову ово дубоко ођекује, зна - јући, што је од посебног значаја, да је кардинал Степинац био лично на челу војног викаријата оружаних снага такозване НДХ, чије је свештенство великим својим делом било укључено у злочине које су вршиле оружане снаге НДХ.

Са истинским разумевањем смо читали дубоко тумачење нацистичких злочина Вашег часног и мудрог претходника, папе емеритуса Бенедикта XVI, који говори да су хитлеровци, убијајући јеврејски народ, ‘желели да убију Бога који је призвао Аврама, који је говорио на Синају и који је поставио начела да воде човечанство, начела која су вечно важећа’.

Нацисти су то чинили да би ‘ишчупали корен хришћанске вере и заменили је вером коју су сами измислили’. Какав се само страшан обрат десио у Хрватској, где се у ово богоубиство укључио, у знатном броју, и римокатолички клир, али не у име измишљене неопаганске вере него у име Цркве, на чијем сте Ви данас челу! И шта је са таквим представницима јерархије и клира – бискупима, свештенством, редов - ницима – чинио кардинал Степинац? Морамо се суочити са чињеницом да је, на - жалост, углавном ћутао.

Молимо Вас да разумете да је ово ћутање кардинала Степинца, уз све набро - јано, учинило да спомен на њега у овом тренутку не истиче из библијског корена ни ти је пут ка помирењу када су у питању Римокатоличка и Православна црква. Напротив, бојимо се да је сувише отворених питања и незалечених рана које кар - динал Степинац симболизује, те би његова канонизација само продубила ране и постојеће разлике, а знамо колико је манипулација памћењем и прошлошћу до при - нела трагичним догађајима на Балкану деведесетих година прошлог века, догађајима од којих су само непријатељи хришћанства имали користи и радости.

Управо зато, признајући и високо ценећи Ваш неуморни труд на залечењу рâна између хришћанског Истока и Запада и у времену када се отварамо једни према другима, обраћамо Вам се овим писмом, тражећи начин како наша заједничка одго - ворност према темељима на којима почива хришћанска Европа и обавеза на за је - дничко делање пред опасностима које Европи прете не би била изневерена. Ономе који је ‘Пут, Истина и Живот’, Господу нашем, дугујемо обавезу да Њему као Истини и служимо, а кардиналу Степинцу треба посветити трезвено и мудро разматрање његовог места у историји, поготову ако је оно обремењено Јадовном и Јасеновцем, васколиким симболом страдања више од милион православних Срба и Јевреја у Другом светском рату, у тадашњој Независној Држави Хрватској и, шире, у Југославији.

Но, као људи призвани да јеванђелски сагледамо историју и есхатологију, ме - ста страдања су и места која нас освешћују, залечују и мире једне са другима: није ли камен на коме је праотац Аврам везао Исака да би га принео на жртву постао крајеугаони камен Храма Господњег? Тако је нарочито логор Јасеновац за Србе, Јевреје и Роме – и све антифашисте, међу којима је било и доста Хрвата, чије стра - дање у борби против државе која је требало да буде њихова посебно поштујемо – постао стравични олтар на коме су неизбројиве хиљаде жена, деце и мушкараца маљем и ножем принесене на жртву НДХ, која је то радила тврдећи да тиме брани Римокатоличку цркву.

Јасеновац је постао дубоки јецај у српском народу, тим дубљи и тежи јер су комунистичке безбожне власти после рата гушиле сваки покушај да се о Јасеновцу изнесе истина; без истине није могло бити правде, а без правде – ни помирења.

Али Јасеновац, као и поменуто Јадовно, зато јесу и велика шанса и велика нада: као што је мера Аврамове жртве постала мера светости старозаветног Храма и као што је мера голготске жртве Господа Христа постала мера нашег васкрсења у васкрслом Господу Христу, тако и мера ужаса и страдања у Јадовну и Јасеновцу може постати мера измирења.

Ваша Светости, надамо се да ћете нас правилно разумети јер само ако лич - ности и догађаје из прошлости објективно сагледамо и истином осветлимо, онда ће и наш дијалог и сарадња у име Господа свих нас, православних и римских католика, бити по благодати Божјој, а на радост нашу и на спасење свих нас, пастира Цркве Христове, и верног народа који нам је поверен.

Због свега искрено изнетог у нашем братском писму, а у име љубави Христа Спаситеља, којом нас једино Он љуби, позивајући нас да и ми љубимо једни друге као што Он љуби нас, Ми Вас, Ваша Светости, молимо да питање канонизације карди - нала Степинца скинете са дневног реда и препустите непогрешивом суду Божјем.

Тиме ћете дати снажан подстрек дијалогу истине и љубави на путу ка једин - ству хришћана и показати да аутентични смисао примата у Цркви јесте кенотичко, саможртвено, Христовим примером надахнуто служење свим црквама Божјим у свету и њиховом јединству у пуноћи једне, свете, католичанске и апостолске Цркве.

Насупрот томе, Степинчева канонизација би, на нашу велику жалост, право - славно-католичке односе, као и односе Срба и Хрвата, суседних и географски изме - шаних хришћанских народа, бесумње вратила дубоко у трагичну и нашега хриш ћанскога призвања недостојну прошлост.

Клањајући се Христу Богу нашем, распетом и васкрслом Спаситељу, Иску - питељу и Господу, поздрављамо Вашу Светост најрадоснијим поздравом победе, мира, љубави, наде, утехе, помирења и праштања:

Христос васкрсе!
    Ваистину васкрсе!

ПРЕДСЕДНИК СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА
АЕМ и Патријарх српски
† Ирине