ВЕЛИКЕ ЉУДЕ И ЊИХОВА ДЕЛА СМРТ САМО УВЕЋАВА

Надао сам се да ће Митрополит Амфилохије сахрањивати мене. Била је то велика част за свакога кога је сахрањивао протеклих тридесет година и томе се свако надао. Али Небо је одлучио да се ја опраштам и сахрањујем њега, а знам да нећу ни моћи ни умети онако како би он умео. Господ га је позвао у Лучињске дане безмало кад и Светог Петра Цетињског и Петра Другог Ловћенског Тајновидца. Пошто је Светим Луком спојио њих двојицу, дуго је биркао и чекао онога који је достојан да у три дана приброји и трећег лучињца, Амфилохија Радовића Морачког Јасновидца.

Два Света Петра Петровића су две живе стене на којима је саграђена Црногорско приморска митрополија Свете српске православне цркве, а трећа најтврђа стена одваљена у наше време из црногорског каменолома био је и остао Митрополит Амфилохије Радовић. А сва тројица нису били мање верни Христу од Апостола Петра, постоља и камена темељца хришћанске цркве, онаквог каквог га је описао Свети Лука. Уосталом апостол Петар се Христа одрекао три пута, а наша два Петра нису ниједанпут, а није никад и ни за што Митрополит Амфилохије Радовић.

Амфилохије се родио у Морачи, на Божић и на крштењу добио име Ристо. Наш народ је дуго и Христоса зову Ристос, Слова х још није ни било .

И два света Петра Петровића били су песници. И Амфилохије Радовић је песник. Српски народ је песник и најпесмотворнији народ, Српски језик је од највећих ауторитета светске културе убрајан у најлепше и најважније језике на свету и – како је речено „способан да створи светску, а не буџачку државу и земљу учмалију“. И Црна Гора је дело поезије, а шта је теологија и монахологија ако нису поезија и доказ да атеистичке поезије нема. И како је написао Иво Андрић – песнику и његовом делу ни време ни људи не могу ништа!

Велике људе и њихова дела смрт само увећава и увеличава, а ситне душе и њихова недела поништава.

Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час. Баш кад је требало. А ко ће ко Бог. Да га је позвао раније не би ваљало. „Но ђе ја Бога учим шта је и кад је требало“. Позвао га је на небо где ће сад моћи више да учини за свој народ и своју цркву, него да је остао на земљи где је учинио све због чега се родио. Препорођена Црна Гора почиње од А. Зато смрт никоме није пала лакше него њему. Зато је на одру био тако блажен и спокојан. Зато ми плачемо а он и Небо се се радују. Као што је Свети Ћорђе некад убио аждају тако је и Амфилохије у наше дане погубио корону.

Били смо заједно у Хиландару и у Оптина пустињи, у Петрограду на гробу Свете Ксеније Петроградске, у Институту Светог Сергија, на српском војничком гробљу у Паризу које је монах Амфилохије први окадио. Ту смо се фотографисали на гробу незнаног српског јунака и мученика који је прегазио Албанију, а умро у туђини и ту сахрањен, као безимен. Кад сам се вратио из Француске питала ме мајка – шта је најлепше што сам видео у Паризу. Рекао сам: Амфилохије Радовић. Та реч је стигла у Морачу до његовог оца Ћира који је пешке на опанке потегао у Колашин и позвао ме да чује где је и како је његов син, о коме годинама није ништа знао. Амфилохије је споља носио избледелу мантију, а изнутра је већ био раскошно одевен. Шетали смо Јелисејским пољима кад је пришла непозната девојка да му целива руку и поклони се његовом путу и чину, у исто време кад су и њега и његовог оца проклињали у Колашину.

Гонили су га без умора од првог до последњег дана, не помишљајући да тако исписују његово житије.

Црна Гора је била црква. Држава је била црквено имање којим су владали калуђери. Монаси црнорисци звали су се црногорци, а монахиње црногорке.У новим временима неба мутитељи лишавали су Црну Гору неба, а свом богу се молили да Бога нема. Нису закопали само једну цркву него и целу Црногорско приморску митрополију и њен клир. Амфилохије Радовић је пропирио ватру и убацио варницу у охладњеле груди Црне Горе. Није био само човек него и свечовек и свечовекофил. Враћајући реч ономе ко му је ту реч дао преклињао је и позивао на помирење у јединој земљи на свету у којој има „антифашистичких“ а нема „фашистичких“ јама. Бесудну земљу у којој су рађале само крваве воћке калемио је и намирисао својом духовним јунаштвом, љубављу и поштењем молећи да се врати своме образу. Наследник трагичног јунака косовске мисли пео се и бранио косовски врх. Голим рукама сахрањивао је косовске мученике и до задњег даха преклињао да не заборавимо косовски завет и једном заувек дату реч. Косово је небеско решење српског питања и зато се нипокоју цену не попустити и пасти најниже тамо где смо се попели највише.

Позивао ме да дођем у Црну Гору, а кад сам га подсетио да ми је улаз забрањен, рекао је: Па нека те мало затворе.Као што су затворили владику Јоаникија, а толике монахе и свештенике хапсили и понижавали, а њега сатима држали у полицији – али им нису ништа наудили.

На крају је свет видео литије какве није нигде видео никад раније – и чуо поклич какав се нигде никада није чуо: Не дамо светиње! Из братских рана и бездана грунуо је на светло дана млади, лепи, здрави свет и показао да га има као цвећа, а Црна Гора је кренула да оздрави.

У ове дане кад цео свет пере руке и говори с крпом у устима, испраћамо на далек пут Митрополита Амфилохија онако како су испраћени још само Краљ Александар и Патријарх Павле.

И већ видимо како га већ данас грле Свети Јустин Ћелијски и Свети Николај Жички и дочекују речима које се проламају небесима: Не дамо светиње!

Реч Матије Бећковића на испраћају Митрополита Амфилохија, 1. новембра 2020, у Подгорици)

Матија Бећковић

АМФИЛОХИЈЕ

Овај бистри дечак из Доње Мораче
Што је продавао зукве петроваче

Да се домогне књиге и обуће
И у пустињу побегне од куће

И у време јагме о значке и прње
Своје голо тело обуче у трње

И купи чивија по најскупљој цени
Да Христа на крсту бар мало одмени

Али чим се крсним знаком знаменово
Нема тога ко га није каменово

И то камење поста му имање
Сваки камен њему један Христу мање

И сад оне руке од зукава грубе
Гологлави старци прилазе да љубе

А унакрст Христове целе васионе
Сем изван неба црне земље оне

Нигде не дође да звона не звоне