ИСТОРИЈА УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

Историја, као својеврсна колективна биографија човечанства, нема унапред установљен смисао, неки унутрашњи интелигибилни план који се остварује независно од људске воље. Њена рационалност се, уз многа и важна ограничења, утврђује накнадно. Отуда је историчар и означен као „пророк натрашке окренут“.

Емил Сиоран, мислилац нихилистичке оријентације, скандализује се над историјом. У етичкој равни историја је за Сиорана „пребогата ризница злочинстава од сваке руке, у равни права „један велики беспоредак“, а у психолошко-естетској „умоболни еп“.

Конструктивнији и далеко умеренији став према историјској науци имају, листом, историчари од заната (тзв. „пророци натрашке окренути“). Они историјској науци не прилазе искључиво из сфере рефлексије, етичке строгости, идеолошки обојеног прегањања, већ фактографски, са гледишта чињеничког материјала, колико је то највише могуће Њихову доктринарну пажњу првенствено привлаче напори који помно прате човекову нагонску потребу да што тачније упозна властиту прошлост, свој отисак у времену, па се тек онда смело упуштају у сагледавање смисла тог упознавања. (М. Ростовцев, рецимо, изричито напомиње да се целокупна наша основна права темеље на давнашњим збивањима, па је отуда разумљива и жеља да та „збивања што прецизније сагледамо и од заборава сачувамо“.)

С друге стране, разумљиве су и препреке – многобројне, моћне и никад до краја савладиве – које стоје на путу таквој жељи. Многе од њих су објективне нарави, док је за неке одговорна амбивалентна склоност људи да користе своју моћ максимално у којечему, па и у затамњивању, прећуткивању и изричитом негирању готово свега што им не иде у рачун! Историју пишу победници! Чим одложе мач, лате се пера и започну да затамњују... Каткад тако и толико упорно да је адвокатима поражених веома тешко да се разаберу у тај замршени посао, уколико се држе начела здравог разума. А и они сами (победници) принуђени су повремено на обнављање градива, да не би заборавили како су победили.

ФАРАОНОВА МЕРА (РАШЧУЂЕНА ЧУДА)

У свечаној беседи поводом уручења Нобелове награде Египћанин Нагиб Махфуз говори о два чуда, фараонске и арапске цивилизације, чијим се обостраним изданком с поносом сматрао.

Прво чудо се тиче једног од фараона чије име Махфуз не наводи, јер га није интересовао он, као такав, већ искључиво став који је дотични великодостојник заузео кад је установио да се говорка о постојању грешне везе између члана његовог суда и жене из харема. Уместо да по кратком поступку реши проблем сходно својој особној неограниченој моћи, фараон је позвао „одабране људе од реда и закона“ и замолио их да до танчина испитају ствар, јер горљиво жели да сазна истину да би преступницима могао судити по правди. (Овакав став египатски писац сматра важнијим чином од изградње пирамида, будући да он сведочи замашније о слави и величини дотичне цивилизације. „Сва три египатска царства су нестала, а једног дана ће нестати и велике пирамиде, али Истина и Правда ће остати све докле људска врста буде поседовала мислећи ум и живу савест“, каже Махфуз. (Ово би могло да се сматра категоричним упозорењем да људска врста не може опстати, а паралелно са опстанком задржати свест и савест, без преданог и истрајног служења Истини и Правди.)

Друго чудо, по виђењу Нагиба Махфуза, представља битну одлику исламске цивилизације, упечатљиво означену у збивању које следи.

У једној бици с Византијом, Арапи су победили и заробили известан број византијских војника, који су по окончању мировних преговора, на захтев победника, размењени за важне књиге „старогрчког наслеђа из области филозофије, медицине и математике“. И у овом чину пребогате историје цивилизације мудрост и потреба за њом однеле су поштовања достојну превагу над свим оним што носи обележје сјаја, богатства и моћи. Арапи, монотеисти, предали су у наслеђе богатој и духовно зрелој Европи добар део њене нajважније баштине, напајајући се и сами с тог врела.

(Оба ова догађаја примају се као нешто јединствено и непоновљиво, те самим тим подстичу на дивљење, али не и на напоре да буду слеђени као практична упуства.) А није тако, сматра сам Маџфуз, нити може бити тако. Сличних догађаја, који блиставо и темељито сведоче о човековој моралној и духовној зрелости, било је (морало је бити) на све четири стране света и под свим божјим знамењима, по себи се разуме. Прикладно је сматрати да је у некима од њих утиснут знатно маркантнији траг него у другима. Просто речено тешко је веровати да је управо фараон први човек који се својим чином нашао тамо где нико пре њега никад није ступио, јер ако су му се током историје придруживали неки, вероватно је да се и он сам неком придружио, а друга је ствар што о томе не постоје трагови, или можда постоје а ми их, ето, још нисмо сазнали.

Немогуће је, доиста, открити почетак установљења мере смисленог људског деловања, али то за ову прилику није ни неопходно... Појединци, па и они најмоћнији међу њима, одувек су на особен начин тражили истину да би могли да суде по правди; и налазили су је, и судили су, док их нежељеним стицајем околности и променом узетог смера кретања не би надјачали неки други људи којима су се друге ствари нашле ближе срцу. И ови друкчији наставили су да се множе! Те тако с временом овај свима нама заједнички свет, отуд-одовуд, мало-помало, западе у стање наочиглед проблематично, без мисаоног уплитања... Но опет ваља се запитати не би ли он био још мање наш и још мање заједнички да у њему није било таквих као фараон или као сви они часници који донесоше одлуку да се заробљеници трампе за књиге као исходишта знања и мудрости. Такви су одувек трасирали путеве којим се ређе иде, јер се иде право, упркос сметњама.

И Правда и Истина ишту непоткупљиво да им се служи безусловно. Ако се служење почем покаже исплативим, то може (и мора) бити за све, јер једино ће по ту цену људска врста моћи да опстане – као врста и као људска.

За ово има примера веома много у свим друштвима и нараштајима. Данас више него јуче, јер нас више има на броју и обилујемо све већом техничком моћи, а нисмо се, упоредо с тим, трудили да прокужимо шта се то с нама збива. (Једни кажу да смо умели, али смо се запустили, дочим се други томе противе и заговарају став да смо и умели и хтели, али нисмо могли да се сложимо око тога како се то и хоће и може у исти мах. Услед разлике у интересима, полазило се од разлике у премисама.)

Махфуз говори о древном фараону који истиче истину као нужан услов праведног суђења, прећутно тврдећи да само по тако високу цену опстанак људске врсте није угрожен. Фараон је наравно знао, морао је знати, да већ сутра на његово место може доћи некo кога његова мера неће битно интересовати, али је он знао и то, као човек уравнотежен морао је знати, да ваљаност његовог геста остаје, јер се Смисао и кад није на делу не разграђује у бесмисао. Захваљујући том његовом својству, моћи ће се сазнати зашто је пропадало оно што је изгледало тврђе од камена, а опстајало оно што је личило на сан и маглу.

Замишљам Макфузовог фараона као неког ко на гозбама данашњих фараона држи свећу, помно водећи рачуна о томе да му не догори баш до ноката.

ВИШЕ И МАЊЕ ОД СУДБИНЕ

Биолог Питер Медавар, такође нобеловац, тврдио је да се свако ново зло које прети човечанству може спречити. А што се зала тиче која су ту одавно, она се могу смањити... Да би до тога дошло, неопходно је разумети проблем и одредити његову природу, будући да се више пута показало да за велика недела чије последице трпимо није крива наука, коју готово по правилу сумњичимо, већ политика.

Не смемо, стога, сметнути са ума љуту чињеницу да су политичари, а не научници, они који неоспорно одлучују о коришћењу научних открића. Али, несклад између онога што јесте и оног што би требало да буде, у историјској равни не само да се не ублажава но се, такорећи, из дана у дан заоштрава, те је сасвим јасно да политика поприма обрисе чудовишта које доживљавамо као нешто и више и мање од судбине у исто време. Више, стога што се теже и спорије миримо са историјским пошастима него са природним, јер прве не можемо да прогласимо неминовностима будући да иза њих не стоје неумољиви закони већ полуроботизовани људи, велики и мали диктатори који су, ту и тамо, и сами манијакално обузети демонима текућих интереса (увећавањем моћи у свим облицима јавног деловања), настоје да по сваку цену уприличе сумрачне науме оних структура које доследно репрезентују. А мање зато што и даље начелно верујемо да је лакше променити одређену владу, ограничити моћ макојег диктатора, него докучити камен мудрости или травку вечног живота.

Реч је о добро разрађеним механизмима, посредством којих носиоци монопола одлучивања настоје да претворе грађане у поданике – послушне живуљке оперисане од особне повести и самоиницијативе, јер није могућа искључива доминација без овладавања душама људи. Односе између људи, појединаца – чак и у склопу породичне заједнице – а да о групама, ширим заједницама и државама и не говоримо – политика је драстично оголила и упростила; свела их је на сукоб пуких интереса и тако лишила моралних, па и правних скрупула. Слобода једних мери се неслободом других.

Политика је Моргана, зла вила из келтске митологије, која мења костиме зависно од институције у коју настоји да се увуче, да би је подрила и полако преобразила изнутра, како би, с временом, од изворне делатности остала тек пука имитација – било да је реч о строго научној, верској, просветној, спортској или ма којој другој институцији. Наравно, она при том наилази на озбиљне отпоре, али се ретко кад враћа празних руку. Нeма данас и овде установе која није бар мало натрула од политике. А све више је и душа појединаца које ћуну на ту трулеж.

Тај процес у свим видовима и смеровима одвија се под окриљем силе и подвале, батине и лицемерно пружене руке. Сила ( та гола и слепа сила) најделотворнији је начин подсећања слабих да не забораве ко је газда. Њена сатирућа делатност се одвија у предворју смрти (atrium morte). Она улива страх, побуђује на мржњу и гнев и с временом подстиче на отпор, па стога и настоји да се заклони иза неког на изглед конструктивног и хумано интонираног програма. То је, дакле, рутинска ствар како у међудржавним односима, тако и у унутрашњој управи појединих држава, поготово тамо где се доминирајућа клапа упиње да своју „вероисповест“ прошири и на кругове који је неће. Сили, укратко, посао иде много глађе кад делује иза паравана, претворно. Али догађа се и да сила пресили! Она онда крене да безобзирно испољава своју праву природу: напушта заклон и наоружана „самокресима“ од сваке руке ступа фронтално, средином друма, да што хитније задовољи своје раскриљене жеље.

Добро знамо да је свет досад упознао многе страхоте иза којих је стајао злодух империјалне политике. Знамо, још боље,искаквим озледама и изобличењима се излазило из тих замршених збивања, али се излазило по скупу цену... Ко, међутим, може поближе знати шта нас сутра чека, шта велики имају на репертоару и какве све могу бити узгредне и нехотичне последице њиховог делања. Јер је сила механизам саздан парадоксално: што више гута, тим алавији бива.