|
1.
Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани,
што пијани што поклани.
Срби леже поред друма
из глава им ниче шума.
А из сваке српске главе
теку мутне три Мораве.
2 .
Српског вођу Карађорђа
убио је други вођа.
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
дигнути су споменици.
Сад се сваки Србин бије
са две своје историје.
3.
Србин само из ината
секирчетом млатне брата.
Док на гобље брат се сели
Србин сав се сневесели.
Празно му у родној кући
Не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
и досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
Узме штрањку – обеси се.
4 .
Све су српске оранице
саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање.
Лети јато црних птица
преко српских ораница.
И гробови небом лете,
пошли Срби да се свете.
5 .
Из детињства видим слику:
лисица на дрвљанику.
Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.
Дувар пуко са свих страна,
А у кући сама Нана.
Нано моја ти нас спаси,
Не дај ватри да се гаси.
6 .
Јесен касна, зима близу,
по тавану миши гризу.
Гавран стреса црна крила,
ограда се искривила.
Сиво небо, сиво поље,
вук у тору јагње коље.
Изнад кућног прага змија
реп уз главу у круг свија.
Док се мрак за видик хвата
Живим себи из ината.
7 .
Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо, небеснице.
Под земљом теку твоје Бистрице,
Под земљом звоне Грачанице.
Под земљом мач твој и штит се сија
под земљом цела земља Србија.
САМОПОСЛУГА
1.
Као пољубац, као воћка између зграда,
Као посластичарница, сладолед у дан врео,
Таква је била кад је кроз центар града
Пролазила, као Београд цео.
Ишла је Теразијама благо њишући улице
Својим заставама од којих се вид мути,
Ишла је радосно, као са утакмице
Кад крену победници а бука се тек слути.
Видео сам је! Ватра око њеног струка
Обавијала јој је бедра, пела се уз стрме груди,
Вртела се ко обруч у пасу, око кука,
Правила нежни пожар између људи.
Подмлађивало се све. Жар пролећа на лицу
И бистар ваздух око њеног профила,
Бојили су фасаде, сунчали целу улицу
Која је за њом радосно одлазила.
Невидљиво су летели јавни голубови
Правећи тргове на небу. Њихов шум у њеном ходу
Размекшавао је асфал. Померали се безистански стубови
У жељи да тако лако и сами некуда оду.
2.
Ушла је у самопослугу. Све је оживело:
Из млека у тетрапаку замукале су краве,
Зазеленило се упаковано село,
Мора у конзервама почела да се плаве.
У кесу од најлона трпала је континенте
Заробљене дотле у лименке, у тубе,
Сибирског брзог јелена, ливаде покрај Сенте,
Кинеску ласту, шећерна поља са Кубе.
Ловио сам је кроз самопослугу док је замицала
Између рафова пуних шарене робе.
После, кад је изашла, ни сама није знала,
Однела је и моје срце са стварима из торбе.
МОЈА МАЈКА ХЕКЛА
Моја мајка хекла и каже:
„Старост је само велика зима,
Старост је само велика самоћа.“
Из њених прстију излећу
Птице,
Цветови,
Шаре,
Њени прсти лепршају у ваздуху
Као лептирови
Који не могу да полете.
Моја мајка је девојчица,
Видим је како трчи
Кроз сунчану измаглицу,
Низ цветну ливаду,
Од сунчане измаглице међу прстима
Плете себи девојачку спрему.
Ено је у белој венчаници,
Видим девојчицу јури свој сан,
Сан је све већи А поље је све мање.
Клупко се одмотава.
Моја мајка ће се ускоро удати.
|
