|
Устао сам,када Поноћ глува,
Бледа, нема, у црноме велу,
Невеселе, сиве стазе чува.
Поветарац мек по њима дува,
У сузама траву теши свелу;
Суво грање, жуто лишће нија
Шум тајанствен ноћних елегија.
Устао сам, да обиђем руже
У свом врту, да видим да л’ туже
Судбу света, немилосну тако:
Хармоније милогласне круже
И нијају крунице полако.
Месечина. Кроз алеје сане
Туга веје, и шуморе гране.
Ишао сам. Ал’ свемиром целим
Блед се немар, тиха туга шири;
Свет са болом живота се мири;
Руже ћуте, покривене белим
Сјајем пуне месечине; гране
Шýме, моле милост на све стране.
Свет покоја вечног чека дане.
И док ћуте звезде, стазе, руже,
Ја их жалим, оплакујем, волим;
Искидане мелодије круже
Мојом душом наивно и боно.
А часови струје монотоно.
Тужбе ветра у гранама голим
Са звуцима мог срца се друже.
За све које волим – бол и страва,
Немир живи; а њих можда трава,
Мир жељени с неба чува плава;
Док тог срца у златној самоћи,
Које досад невоље су тукле,
Не покрије величанство Ноћи
Развејане акорде умукле.
МРТВИ ПЛАМЕНОВИ
I
Саранили су њене очи сјајне
У таму гроба, у живота бол;
Саранили су њене руке бајне
У царство таме, самртнички дол.
И очи моје среће моје вајне
Не осећају више блескав сјај,
Не осећају више среће трајне
Где хладни гроба простире се гај.
И исплак’о сам све жеље и наде
На хладни, суров, студен камен тај.
Походим, каткад, њене душе младе
И лепог тела сиви, трошни прах;
Животом живим на гробљу, што знáде
Видати тужно и жудњу и страх.
И никад више, никад не зажелим
Лепоте што их пружа зорин зрак,
Ни живот худи надЖивотом свелим,
Кад је пред оком широк, вечан мрак.
II
Искачу, авај! на хумкама старим
Све среће моје и мртва живота,
Искачу сêни и пламичци модри,
Указују се живот и страхота;
И гледају ме дуси неки бодри
У ноћи сумње, за коју не марим,
Давнашње жуди и поспали снови,
У трулеж трошни претворени давно.
И носе искре пламенови ови,
И причају ми моје доба славно,
Мистично, светло, с наде ореолом,
Протканом срећом, преливено болом,
У коме трепти сан живота вечна.
И разлива се ваздухом, и моћно,
Нов живот мисли, та визија течна,
Кроз свест, и нерве, и окриље ноћно.
Живот кроз душу набујало струји.
Ја имах вере, и верујем снòва;
У мојој души певају славуји
Под хладним небом октобра и зиме.
Сањиво дише мелодија нова,
Звук другог света, и ја живим њиме;
Контуре земних ствари, среће, беде,
Пред мојим духом једнолико блéде.
Мистичне сени вуку ме у коло
Што игра изнад гроба моје среће;
И васкрс свега што сам икад вол’о
Блиста уздањем што ме опет среће
На прагу неба и гроба. И струји
Младости крв ми по жилама свелим;
У мојој души певају славуји
Под хладним небом октобра и зиме.
И над тим колом, и над земним свиме
Осећам где се моје биће диже
Другоме царству, бесмртности душе,
Љубављу својом без мрља и гриже.
Светлосни вали свега ме засуше,
И блудим... Али не знам којем крају;
Можда где душе у вечности стају.
А доле далек шум света што гмиже!
...Пода мном свет је, с иронијом гледан,
Са много блата и са својом злобом.
Мој поглед јасан и чистоти предан!
Мој узор свéтли што ме чини робом.
Ја опет живим својим давним добом,
Где сија живот безазлен и чедан,
Победа нада за тренутак један,
И тријумф духа над смрћу и гробом!
III
Помирићу се. Ако лежиш мирно,
И с тобом твоје цвеће и лепота,
Мртва и горда, краљица живота,
На теби свилно одело прозирно.
И вео гроба, – једном, у ноћ чедну,
Са болом душе што тужи и грца,
Ја ћу ти доћи на постељу ледну,
Ти, мртво драго сломљенога срца.
У хаљинама твојим и у коси
Пустићу прошли живот да нам мине;
Пустићу вечност да нас тако носи
Незнаном крају, бледолики крине.
Над гробом нашим шириће се цвеће;
Поклопац неба сандук нек нам буде;
Блештаће звезде, к’о надгробне свеће,
Над росном земљом наше црне груде.
Увијен вољно у самртну тугу,
Са једном жељом, да сам вазда с тобом,
Лећи ћу ћутом украј твојих ногу,
Покривен тамом, озареним гробом.
Нећу умрети у влази и студи,
У гробу твоме, у мемли и смраду,
Већ с твојим цвећем, и да не пробуди
Никад свест нагон животу, и наду.
И као уздах, туга овог света
Шумеће зраком немирно и спретно
Вест смрти наше с багремова цвета,
Кроз поља, простор и поднебље цветно.
IV
Она, без сумње, лежи овде смерно
У уском гробу, иструлела лица;
Она и не зна да долазим верно
Драгани својој, уз певање тица,
Свежином ноћи, под лепотом звезда,
Кад инстинкт снóва мртвој драги креће,
Кад спава зора и спавају гнезда,
И бледим миром уљуљано цвеће.
Она и не зна да долазим тада
С љубављу, истом к’о што негда беше,
И да је душа драгом гробу рада
Кад бледе звезде с висина се смеше.
Она, без сумње, лежи овде смерно
С надама мојим обојеним смрћу,
И не зна да је походим још верно;
А жути црви око ње се згрћу,
И пију очи, моје очи сјајне,
И троше тело, илузију снòва,
И снове моје раскидају бајне,
К’о ветар мајско цвеће кестенòва.
|
