НИЈЕ ДОБРО И ЛЕПО ОНО ШТО
КРИСТИНА ПИРКОВИЋ СЛИКА,
ВЕЋ ЈЕ ДОБРО И ЛЕПО КАКО ОНА ТО РАДИ!

Да ли је, заправо, ружноћа лепа? како се то пита млада сликарка Кристина Пирковић, нудећи позитиван одговор утемељен на естетичким разматрањима Ум - берта Ека изнетим у његовој књизи Историја ружноће и његовом ставу да је уствари ружноћа лепа, одговор би морао да буде негативан. Ружно није, нити може да буде лепо, али стваралачки чин, начин разумевање и тумачења нечег што је по себи ружно може својом убедљивошћу интерпретације, својим стваралачким поступком, каткад и својим искреним емпатијама, а увек вешто, по законима вештине, употребљеним изражајним средствима, да поприми одлике и доброг и лепог.

Да је баш тако, осим богатог историјског наслеђа и богате уметничке праксе, уверавају нас безмало први стваралачки плодови, дакле пионирски рани радови сли - карке Кристине Пирковић. Мада исписује тек прве пажње вредне редове своје радне биографије, нижући једну за другом десетaк и више самосталних изложби и при томе наступајући на многим запаженим заједничких ликовним смотрама, како то и при - личи нестрпљивој и доказивања жељној младости, ипак резултати којима се пред - ставила и којима се управо представља пружају довољно елемената према којима се без колебања може да закључи како је у јавни ликовни живот на овим просторима ступила једна раскошно даровита, свакојако предузимљива, крајње радознала, изузет - но марљива и стога плодна сликарка.

Трагајући за вером млађана Кристина се не либи да одмах изнесе свој морални став и своје уметничко верују, као и да на тај начин упре прстом на извор енергије која покреће њен стваралачки механизам. Тако, сведочи она: „Преузимањем одређених религиозних начела која подразумевају осећај чистоте и који су неопходни у балан - сирању са човековим самовољним навикама, покушала сам да пронађем један вид решења. Када је реч о вери она се не односе на успостваљене клишее, већ на веру која борави у смом човеку и која га одржава на реалцији нагон – духовност. Недоумице на које овде наилазим се односе на два различита Бога, једног који је у затишју и ко - јег можемо наћи у Бергмановим остварењима и другог о коме говори Тарковски који окретање вери види као пут који води ка духовној одговорност што значи ка личном, друштевном и духовном спасењу“. Управо на том путу што је води према личном и духовном спасењу, које Тарковски види у искреном обраћању Богу, Кристина се креће уверена да је за уметника, како тумачи Јован Дучић, сваколика стваралачка суштина у драми распадања. Јер, уметник све хуманизира и изнад свега ставља сензибилитет људски, тачније, „он све мери по судбини човековој која је пролазна, и зато неизмерно трагична“.

Стога не може бити пука случајност што се међу радовима Кристине Пирко - вић насталим током 2019, који, иначе, представљју језгро вредности њене ликовне поетике, налазе дела из циклуса: Хуманиора, Свадба (Свадба у Аду, Шетња Адом, Велика свадба) и Вавилон, затим слике Dans macabre, Дефетисти, Уметник и модел, Адам и Ева, као и два омажа писцима попут знаменитог Брехта и Египћанина грчког порекла, песника Константина Кавафија, односно радови одреда прожети духом меланхолије, својеврсне нелагоде, скепсе, сете, чемера и туге. Радови који потресно сведоче о „драми распадања“ , о оној стваралачкој метаморфози када по природи ле - па бића, „у додиру са запрљаним ваздухом, водећи се сопственим нагонима“, западају у мрачни детерминизам, те намах поружне и постају све ружнија, како то заправо види и настоји да представи у свом делу Кристина Пирковић.

Ипак, свесна да њене речи немају снагу и продорност коју имају њене руке и њена средства визуелног изражавање, у првом реду перо и тушеви а тек потом чет кица и боје, Кристина се лишава свега допадљивог и сентименталног, што би могло да заведе око и да прија души. Пре свега одриче се бојених ефеката, сводећи улогу боје на неопходни миним, док у први план истиче вредности живо разуђеног цртежа, као и особености усахле пиктуране грађе која је у целости подређена тражењу одго вора на суштинско стваралачко питање: да ли, доиста, постоји материјални вид трансцеден - ције? Укратко, у њеним радовима нема радости живота, трава је увенула, сунце не сија, предели су запуштени и загађени, контаминирани, еколошки разједени, људи су сподобе и наказе, животиње звери и бештије. Али, свеколко њено безнађе, очај и туга, нису ништа друго него последица њених настојања да убедљивошћу ства рачког по - ступка надомести горки осећај да је странац међу својима, да се испод ружне покорице стварности налази притајена лепота духовног мира и свеопштег спасење.

На крају, очигледно је да Кристина лепоту, за коју верује да ће спасити свет, не види и не тражи у природи, у људима и сподобама које слика, јер суштина за њу није у наративу, у иконографији, у ономе што приказује, него је у вредностима поступка којим настоји да то што покреће њен стваралачки механизам на визуелно убедљив начин материјализује. Успеси које у тим својим настојањима постиже и сваком наред - ном изложбом све више и убедљивије потврђује, дају нам за право да стваралаштво Кристине Пирковић сместим у у само језгро вредности, у матицу актуелних ликовних токова, савремене српске ликовне уметности. Осносно, да у њој и њеном делу видим оправдане разлоге да за скору будућност српског сликарства доиста не би требло бринути.