| Миланка Бабић |
|
СРПСКИ ПИСЦИ И СРПСКИ КЊИЖЕВНИ |
|
Књига Стилске доминанте српских прозних писаца Милоша Ковачевића на 326 страна текста доноси једанаест текстова из области интегралне стилистике, од којих је десет посвећено анализи књижевних текстова прознатих српских писаца: Милоша Црњанског, Добрила Ненадића, Добрице Ћосића, Мира Вуксановића, Мирослава Тохоља, Лабуда Драгића, Радослава Братића, Тихомира Левајца, Бранка Ћопића и Григорија Божовића, а први, уводни предмету и развоју интегралне стилистике. Тај први рад, који одговара на насловом задато питаље Шта је интегрална стилистика (7–41), у ствари је методолошко-дидактички примјер лингвистичке тео - рије и њене примјене у пракси, не само у тематском пољу стилистике као науке него и у подручју програмских садржаја образовања основне и средње школе. У њему је, наиме, објашњено шта јесте и како се развијала интегрална стилистика, шта су њене јединице и како се помоћу њих – опримјерено и критеријално – мора сасвим реви - дирати однос између неких традиционално схваћених категорија од основне школе па надаље. Аутор то показује на односима деминутивности и аугментативности, као творбених, и хипокористичности и пејоративности, као стилистичких категорија, те на неопходности издвајања, класификовања и функција типова туђег говора – што је неопходно за иоле озбиљнију интерпретацију књижевног текста и за наратологију уопште. Зато је са општетеоријског аспекта тај рад јако битан и едукативан, посебно за оне који улазе у науку, скоро на начин на који је то била позната Ковачевићева књига Стилистика и граматика стилских фигура, у неколико својих издања, а са којом и овај рад кореспондира у његовом научном приступу стилистици, која, да би била научна, мора бити интегрална. А шта је интегрална стилистика и шта су њене јединице дато је у овом раду, а њени методолошки поступци потврђени су у сваком од радова у овој књизи. Аутор у уводном раду даје преглед развоја стилистике. Од почетка XX вијека, када се одвојила од реторичко-поетичког насљеђа на коме је и израсла, стилистика се конституише као наука са сопственим предметом истраживања, али у оквиру два рукавца – лингвистичког и књижевнокритичког. Почетке лингвостилистике одредио је Де Сосиров даровити ученик Шарл Баји, на темељу лингвистике структуралне Женевске школе, посвећене афективним изражајним могућностима општег језика или језика колектива, што је и био основни десосировски принцип – проучавати језик као систем. Та Бајијева стилистика колектива или стилистика израза проучава стилистичке јединице којима уопште располаже језик да би се мисао изразила, али се не бави начином на који се у употреби остварују те могућности, јер би се тада ба вила и језиком појединца. Зато она и јесте дескриптивна стилистика. А управо тим језиком бави се друга, паралелно развијана грана стилистике – стилистика појединца или генетичка стилистика или књижевна стилистика, односно стилистичка критика, утемељена не на сосировском структурализму, него на учењу школе Шухартовог њемачког идеализма, који језик посматра као творевину појединца. На тој подлози и настаје књижевна стилистика, чији је најистакнутији представник у раним фазама њеног конституисања Лео Шпицер, који се занима за однос лингви стике и теорије књижевности, чиме фактички негира традиционалну подјелу између проучавања језика и проучавања књижевности и утире пут интегралном приступу књижевном дјелу који обједињује оба аспекта. Трећи научник који је отворио пут интегралној стилистици, као сада сигурно најатрактивнијој језичкој дисциплини, без сумње је словачки стилистичар Јозеф Мистрик, који је, по моделу бајијевског структуралистичког присту - па у издвајању афективних јединица или јединица појачане изражајности, одредио минималну јединицу лингвостилистичке анализе, назвавши је стилемом. Стилема представља јединицу која је структурно онеоби чајена, друкчија од општеупотребне, па је у њеној подлози или формално или семан тичко одступање од неутралног израза. Када се томе процесу дода и Јакобсоново издвајање поетске функције језика као оне његове реализације која је усмјерена на поруку саму, на начине њеног обликовања, онда је фактички већ јасно да је било неизбјежно интегисање дескриптивне лингвистичке стилистике – као система могућности појачане изражајности – и генетичке – као стилистичке функције или функционалне вриједности јединица појачане изражајности у конкретном језичком изразу. Та два плана подразумијевају и два дијела стилситичких јединица – стиле матичност и стилогеност. Стилематичност као одступање од уопштене, неутралне форме (Ковачевић наводи примјер стилематичне лексеме намастир у односу на неметатизирани неутрални манастир), а лингвостилистика се бави језичким меха низмима тога одступања, начином њиховог оформљења. С друге стране, књижевна стилистика проучава други аспект стилистичке јединице, а то је њена стилогеност или функционална вриједност – да ли и какву вриједност у контексту има онео бичајени израз намастир. Зато је за озбиљнију и обухватнију анализу било кога књижевног текста неопходно било обједињавање та два аспекта стилеме – стиле - матичности и стилогености и уједињења лингвистичке са књижевном стилистиком у интегралној. Интегрални приступ експресивним језичким јединицама и конструк - цијама омогућује да се издвоје јединице које су само стилематичне, али немају умјетничку вриједност – нису дакле и стилогене, потом јединице које су стилогене иако нису стилематичне, а то су општеупотребне језичке јединице које у умјетнички обликованом поступку имају умјетничку вриједност – што репрезентује цјелином својом стил Ива Андрића. Уз ова два типа, издвајају се и оне које су стилеме у сваком смислу, а то су оне које су и стилематичне формом и стилогене по умјетничкој вриједности и наравно, оне које немају ниједну од тих функција, односно опште - употребне, нестилематичне и нестилогене језичке јединице. Након тог прегледно-теоријског дијела, аутор на примјерима показује као се интегралним приступом анализи језичких јединица, њиховом обликовању и значе - њима издвајају и основне и укрштене категорије у оквиру експресивних лексичких категорија. Тако се творбене категорије чисте деминутивности (мало + мотивна ријеч, нпр. лоптица) и аугментативности (велико + мотивна ријеч, нпр. шамарчина) ком - бинују са чистим стилистичким – хипокористичношћу (мило + мотивна ријеч, нпр. милионче) и пејоративношћу (немило + мотивна ријеч, нпр. сељачина) и добијају се мјешовити типови као што су деминутивни и аугментативни хипокористици (нпр. синчић, људина) или аугментативни и деминутивни пејоративи (нпр. крчметина, професорчић). Осим тога, за егземплификацију теоријских аспеката Ковачевић наводи и анализира мноштво типова и подтипова туђег говора из Андрићеве Про - клете авлије. Тако овај текст и теоријским аспектима и примјерима анализе јесте отварачки за све остале у књизи, јер управо на много начина показује шта је ди - ференција специфика стилски маркираног у односу на неутрални израз, а у тексто - вима који слиједе диференција специфика јесте из низа стилских карактеристика одређеног писца или његовог конкретног текста издвојена она која је најфреквентнија и најучинковитија у постизању изражајности и умјетничке вриједности, а то је стилска доминанта. Два рада која слиједе такође су врло значајна у теоријском смислу, јер показују колико употреба језика одређује стил аутора у односу на постојеће концепте који важе за релацију поствуковског књижевног језика и језика књижевности. У раду Мјесто Црњанскових Сеоба у језичкостилској типологији модерног српског романа (43–73) Ковачевић показује како су од 1847. године која је означила побједу Вукове борбе о увођењу народног језика у књижевност, па до тридесетих година XX вијека, или тачније до године 1929. и појаве романа Сеобе Милоша Црњанског, дјела српских прозних писаца потврђивала мишљење да су српски књижевни језик и језик српске прозне књижев ности заправо синонимни. Да то није тако, показују дјела Милоша Црњанског, а у овој књизи то су Сеобе, на основу којих се јасно уочава дифе - ренцијација књижевног језика и језика књижевности. Црњански, наиме, показује да „језик књижевности с поетском као основном функцијом настаје разградњом и надградњом књижевног језика с комуникативном као основном функцијом“ (47). Надградња се показује у томе што поетски израз Милоша Црњанског не налази потпуну еквивалентност у српском комуникативном књижевном језику, па се језик књижевности може творити различитим начинима надградње књижевног језика која се стилски доминантно одражава: 1) употребом некњижевних језика у управном говору ради језичке карактеризације лика; 2) честом употребом граматичких облика који су у књижевном језику (врло) ријетки али нормативно неспорни (нпр. потен - цијала другог, имперфеката, плусквамперфекта, глаголског прилога прошлог), те 3) употребом слободног неуправног говора као типа преношења туђег говора карак те - ристичног једино за језик књижевности. С друге стране, он се твори као специфичан стилски маркиран израз и разградњом норме српског књижевног језика – јер нормативни аспект интерпункције Сеобе изневјеравају тако што логичку интер - пункцију комуникативног књижевног језика преводе у стилску. Свим тим особинама, сматра Ковачевић, „језик Сеоба Милоша Црњанског означава раскрсницу раздвајања српског књижевног језика и језика српске (прозне) књижевности. Језик књижевности подразумијева надградњу и разградњу књижевног језика. То, међутим не значи да од Црњанскових Сеоба код свих српских прозних писаца књижевни језик бива смијењен језиком књижевности. И даље, наиме, постоје два битно различита језичка пута српске прозе. Један пут репрезентује језик Ива Андрића, други пут језик Милоша Црњанског. Андрићев језик, по општеприхваћеном мишљењу представља врхунац српског Вуков(ск)ог језика и стила, врхунац књижевног језика као језика књижев - ности. С друге пак стране, језик Црњанског представља врхунац језика књижевности неподударног књижевном језику. Из тога логички слиједи да су се на у даљем развоју језика књи жевности морали изналазити друкчије начине његове творбе на основу надградње и разградње књижевног језика, какви су нпр. надређеност дијалеката, жаргона, супстандарда и других нестандардних идиома у односу на књижевни или стандардни језик у српској прози код немалог броја писаца друге половине XX вијека“ (71). Наведеним закључком аутор, у ствари, отвара пут радовима који слиједе и показују управо те нијансе као стилске доминанте израза у анализираним дјелима (нпр. Братићеве приче са басновитом алегоријом као доминантом, 217–238; Језичкостилске особине исказивања етничко-вјерских контраста у Ћопићевим причама, 273–293), при чему се посебно бави у некима од њих установљавањем принципа пре - регистрације и њиховим стилским ефектима (Стилистика прича о ријечима Мира Вуксановића, 135–161; Поступци стилске пререгистрације у Тохољевим приповијет - кама, 163–190; Специфични поступци пререгистрације у роману Кукавичја пилад Лабуда Драгића, 191–215). Посебно занимљиво у Ковачевићевом истраживачком интересовању у посљед - ње вријеме јесте подручје туђег говора, не само његова типологизација него и сти - листички ефекти различитих типова говора у наративној структури и изражајности дјела – гдје је, поред радова Типови туђег експресивног говора у Коренима Добрице Ћосића (103–134) и Доминантни стилски поступци у роману Осмех Тихомира Левајца (239–272), нарочито егземплификативан рад Специфичности Ненадићевог Доротеја у језичкој типологији модерног српског романа (75–102). Тај рад није случајно трећи у књизи, одмах послије рада о Сеобама Милоша Црњанског. Овај рад, наиме, показује да су путеви стилизације и градње романескне структуре врло разнолики, а Доротеј показује да специфичност стваралачког Ненадићевог поступка није у отклону од књижевног језика у језик средњовјековља као иманентан времену дјела, него је у његовој специфичној наративној структури, коју карактерише тип текста драме без дидаскалија и тринаест ликова у улози наратора, при чему сви приповиједају у првом лицу, у ja-форми. У таквом поступку стилска доминанта јесте ауторски говор у говору лика, чиме се „ауторска приповједачка перспектива пот - врђује искљу чењем могућности приписивања говора било ком лику“ (97). Тај поступак је посебан и фактички иновативан у српској књижевности, па Ковачевић закључује: „Кад би само то била језичко-стилска и наратолошка новост, она би – будући да тај тип реализације ауторског говора литература не помиње – Ненадићевом Доротеју обезбјеђивала посебно мјесто међу српским романима посматраним из перспективе специфичне употребе језика. Једном ријечју, Ненадићев Доротеј припа да кругу романа који се користе књижевним норматив ним језиком, али је употреба тог језика, посматрана из перспективе реализације типова туђег говора, толико специфична да се овај роман на основу стилско-језичких критеријума може сматрати уникатним“ (101). А уникатан по тематском оквиру, по теоријски изузетно вриједним поставкама и њиховој практичној примјени у исцрпним анализама јесте сваки од радова у књизи Стилске доминанте српских прозних писаца Милоша Ковачевића, несумњиво најдоминатнијег живог стилистичара не само у оквирима србистике него и опште лингвистике. |