УСПОН И ПАД ЈЕДНОГ ГРАДА:
УЛОГ НА НЕРЕТВИ

Ти се још блатиш по лирским плићацима
у којима се жути досада мријести.
Чак те не задају више ни ђацима,
о теби гласници не доносе вијести.

Па ти ћеш уистину завршити срамно
и поред твоје жестоке љепоте,
зато је најбоље да ти кренеш за мном ‒
ево дани ‒ лијевљани већ долазе по те.
(Ђорђо Сладоје, Покуда завичају)

УЛОГ, до недавно општински центар Доњег Борча, смјештен је на лијевој страни Неретве у долини на путу Невесиње ‒ Калиновик. Уз саму ријеку налази се Чàршија (Касаба), а по странама према Језеру, Обрњи и Поријама разбацани су засеоци Бȁбићи, Бӳкве, Мȁхала (Шȁчића Мȁхала), Цȁрина, Дȍбрӣ Дô, Мùлавићи и Пùралићи. Атар мјеста је велик и протеже се од ушћа Језернице (око 635 м) у Неретву преко Улошког Поља до Јаворника (1371 м), па затим на Моринама до Радошевог Брда (1.358) и Јакомира (1.436), те до Брњца односно Сватовског Гробља, гдје је граница општина Калиновик (раније Улог) и Невесиња. Од Језернице узводно атар иде до Злог Дола и обухвата шуму Грабовац, потесе Рашће, Стране, Осоје, Јазавче - вицу, Пржену Главицу, Пијено Брдо, Ковијено Брдо, Равну Љут и Лакат (1.325 м). Низводно, на десној страни ријеке су Камање, Луке, Пехарник, Шушњати Бријег, Њивице, Влахиња и Кушићи. Атар има „више сталних врела. Зима је блага, снијег пада већи али брзо копни. Земље за обрађивање има доста“ (Дедијер 2001: 318).

Улог је од Калиновика удаљен 21 километар, а од Невесиња 40 километара, с којим га повезује макадамска цеста преко Морина и Кифина Села. Мјесто је важно као веза Борча са Херцеговином и Босном. Ту је био главни пролаз преко Неретве (раније: ријеке Вишеве) за сточаре из јужне и западне Херцеговине који су своја стада изгонили путем од Невесињског Поља преко долине ријеке Заломке ка висоравни Морине и Улогу, одакле су се гранали према пашњацима Зеленгоре, Лелије или Трескавице. Широки друм са Морина преко Обрње ка Улогу био је, у ствари, „karavanski put za putnike namjernike, trgovce, tuda su, u raznim istorijskim periodima tutnjale razne vojske. Austrougarska soldateska kroz Ulog izgradila je put (1908-1910) za snabdijevanje trupa u kasarnama u Oblju, Ulogu, Tmušama, Graiseljićima i Kalinoviku. Odatle polazi i izgrađeni makadamski put (gradila ga je JNA osamdesetih godina prošlog vijeka) uz Borač sa desne strane Neretve do granice opština Kalinovik i Gacko (Krupac)“ (Тунгуз 2007: 283).

Улог је старо насеље. Дедијер је 1910. године у мјесту нашао „безброј разних старина, гробља, селишта, градина“ и каже да се на некима „од њих виде натписи, српски и римски.“ Извори из 12. вијека говоре да се Улог налазио у жупи Вишева. Жупа је добила име по ријеци Вишеви (Vissina, горњи ток Неретве), која тече од југа према сјеверу и утиче у ријеку Неретву (Nаron). Она је у средњем вијеку заузимала простор са обје стране Неретве од њеног извора испод Гредеља до Улога (или до Бјелимића). Нешто прије 1321. године из те жупе је издвојена жупа Загорје. Од тада су обје жупе вођене под једним административним именом ‒ Загорје. Њима су управљали Вуковићи ‒ Хранићи, Влатко Вуковић (1373-1391) и Сандаљ Хранић (1392-1435), а од 1435. Стјепан Вукчић Косача.

 Будући да је кроз Улог водио трговачки пут, у њему је насљедник бана Твртка војвода Сандаљ Хранић, како извори из 1406. говоре, ту, „in Viseau“, успоставио царину. Топоним Цȁрина, брдо које доминира улошком котлином испред Чаршије, свједочи о томе. Од тада се помиње и насеље Улог. Иначе се то брдо, гдје је отворена царина (дукат по товару), раније звало Вихарац. 

Османлије су у почетку поново успоставили двије административне јединице (нахије), Вишеву и Загорје. Тако је према попису Херцеговачког санџака у нахији Вишеви 1468/1469. године било 25 пустих села, а у нахији Загорју 4 села. У периоду од 1519. до 1533. укинута је нахија Вишева и њена насеља су припојена нахији Загорје (Мулић 2004/2: 20).

Доласком Османлија (Турака) некадашњи средњовјековни градови жупе Загорје ‒ Обаљ, Љусићи, Велетин, Дурош и Бојићи ‒ изгубили су стратегијски значај па су их нови господари напустили и порушили, али је зато Улог за нову феудалну власт имао велико значење као мјесто смјештено на води и на прометном путу па је од села формирана касаба која је постала сједиштем Борча. Тако је Улог већ почетком 16. вијека имао градско обиљежје, што није био случај ни са Невесињем ни са Калиновиком. Тачније речено, између пописа Херцеговачког Санџака из 1475. до 1477. и 1519/1520. године Улог се водио као трг, а већ од 1519/1520. имао је статус касабе. Године 1585. Улог је био касаба са четири муслиманске махале. Поред Улога, у то вријеме статус касабе у Херцеговини имали су Благај, Чајниче, Фоча, Јелеч, Габела, Горажде, Мостар и Пљевља (Мулић 2007/2: 302, 309, 403).

У Opširnom katastarskom popisu za oblast Hercegovu iz 1585. godine забиљежена су три улошка села: 1. Горњи Улог у тимару Хусеиновом, са приходом од 1.422 акчи; 2. Доњи Улог, у тимару Мехмеда, сина Тимурханова и Мехмеда-бега, заима, са приходом од 1.830 акчи, и 3. Средњи Улог, у зеамету Мехмедовом и тимару Не - суховом, са приходом од 556 акчи (Аличић 2014: 318, 346, 348-349, в. и доље). У том попису уз улошка насеља (села) стоји додатна, поновљена напомена, која гласи:

Spomenuta kasaba nalazi se na putevima, koji vode na skele Dubrovnik i Neretvu (Konjic, m. p.).2 Rijeka Viševa koja se nalazi u blizini kasabe, najveći dio vremena je hirovita i plavi. Trgovci i drugi putnici koji dolaze i odlaze, na svom prolazu podnose teškoće i nevolje. Zbog toga su stanovnici ove kasabe, u službi sretnoga cara. Bog uveličao njegove pobjede, na spomenutoj rijeci, a za sreću cara sagradili jedan most. Pošto su se obavezali da će i poslije toga održavati taj most, kao naknada za taj njihov trud, u novom carskom defteru je upisano da su oslobođeni svih vanrednih nameta – običajnih i zakonskih – , zatim i od službe opravke gradova i službe gradnje gradova (utvrda). Sve dotle, dokle budu ustrajali u opravci i održavanju mosta, koji su podigli na izloženi način, kako bi trgovci i drugi putnici, prolazeći mostom, trpjeli što manju štetu, neka stanovnici kasabe budu oslobođeni svih vanrednih nameta – običajnih i zakonskih – zatim i službe opravke gradova i službe izgradnje gradova. Ovaj tekst je napisan u vidu potvrde (temesuka) i dat je u njihove ruke, da ga posjeduju i ako bude i kada bude potrebno, da ga mogu pokazati. To vrijedi od kad je ovo napisnao, tj. od prve dekade mjeseca zilkade, godine. 989. (Аличић 2014: 349).

У аустроугарско доба Улог је, као транзитно мјесто, поново добио на значају. И то особито за вријеме Улошког устанка (1882) и послије њега. Тада су Аустријанци изградили огромну касарну на Обрњи, успоставили војне гарнизоне у Улогу, Кали - но вику и на Брњцу, те од 1908. до 1910. станционирали логоре инжењеријских једи - ница на ОбљуиуТмушама за вријеме изградње макадамске цесте Сарајево ‒ Ка линовик ‒ Улог ‒ Кифино Село ‒ Невесиње.

За вријеме Краљевине Југославије Улог је и даље био средиште (општина) Доњег Борча. Његови засеоци Пиралићи и Милавићи тада су имали статус засебних села. Општина је имала ефикасну администрацију, коју су чинили домаћи људи, a имала је и свога референта за војна питања.

Послије 2. свјетског рата дошло је до знатних промјена. Улог је постао средиште нове власти цијелог Доњег Борча. Након присилне национализације и тјерања сељака у државне задруге, што се показало потпуно погрешним, општина се од педестих година, када се вратила основним својим дјелатностима, пољопривреди и сточарству, релативно брзо развијала. У улошкој регији отваране су школе, радили су народни одбори, описмењавало се становништво, отваранa шумска газдинства, здравстевене установе, ветеринарска станица, развијала се трговина. У самом мјесту су отварани нови објекти, изграђена је водоводна мрежа Сланово Врело на Батви, у чијем су саставу биле чесме на Махали и код Пиплашеве куће, вода се затим улијевала у базен код Бешића куће и даље напајала јавне чесме испред шумарске зграде, испред џамије, на чаршији испред амбуланте, код Драгичевића куће и код Неретве3 , поред школе је била пекара, на Лукама бојаџиница тканине, вуновлачарска радња, шумска управа, задружни дом с три продавнице (метал, текстил и прехрана), продавница „Мекрур“ Мостар у вакуфској згради, удружење лова и риболова, станица за откуп љековитог биља и коже, браварско-лимарска радња, месара, омладински дом са амфитеатром у којем су одржаване културно-умјетничке приредбе и сједнице, кафане „Риба“ и „Пехардник“, мотел „Неретва“ итд. На старом турском пазару у Улогу продавала се и куповала стока, „s tim da su sagrađeni ostali prateći objekti: vaga, veterinarska stanica te bazen za kupanje stoke“ (Вилогорац), шездесетих година направљен је нови водовод који је ишао са Затовице и који је снабдијевао Улог тако да су тада укинуте јавне чесме. Улошка четвероразредна школа је убрзо прерасла у велику осморазредну школу. Само мјесто било је прво електифицирано мјесто у Борчу, педесетих година 20. вијека имало је властиту мини хидроцентралу на Неретви. Године 1970. она је престала са радом, када је електрична енергија доведена далеководом из Месића код Фоче. У Улогу је тада била велика флуктуација становништва, било је запослених не само у државној служби и пољопривреди него и у грађевинарству, индустрији, саобраћају, занатству и др.

Тај привредни и друштвени развој шезедестих година је нагло прекинут. Ништа није учињено да се регија развија и прилагођава новим условима модерног живота. Тако се масовно исељавало, као и из других мјеста Доњег Борча. Власт је практично пре - пустила цио крај властитој судбини. Резултат је био, прво, губљење статуса општине и припајање Доњег Борча (односно Улога) општини Калиновик, села од Крупца, Мје - деника, Почеља, Бистрице, Игара и Придворице општини Гацко, друго, нестанак становништва и било какве привредне дјелатности. Једно вријеме се Улог водио као Мјесни уред, док и то није укинутo и док нису све општинске службе пренесене у Калиновик. Данас је Улог практично пуст, нема чак ни аутобуску везу са Калиновиком. Чаршија (Касаба) je пуна празних стамбених зграда, мјесних канцеларија, полицијске и шумске управе, здравствене станице итд. Године 2006. укинута је и пошта, која је радила од 5. августа 1882. године. Тако је један град, који постоји од 16. вијека, претворен у обичну, опустјелу и уснулу селендру, у којој нема ни продавница нити других радњи, у којој зјапе и урушавају се и друштвене и приватне зграде и установе, у којој се већ одавно „ne čuje zvuk školskog zvona i graja učenika“, у којој једино, али опет само повремено, „rade dvije kafane pored mosta“ (Tунгуз 2007: 283), у којима углавном чаме њихови власници, гледајући да се евентуално однекуд појави неки путник намјерник.

У Улогу постоје богомоље за светри вјероисповијести. Најстарија је џамија којa је у Чаршији, у урбаном дијелу мјеста. Подигао ју је Мехмед-бег Шестокриловић у другој половини 16. вијека (око 1570. године). Бег је с породицом живио у Боки Которској, али је имао тимаре у Борчу и Загорју.5 Но, прије изградње централне џа - мије у Џемату Улог било је, по сазнањима, на ширем подручју Доњег Борча и јужног Загорја чак седам муслиманских вјерских објеката, а у самом Улогу два, у Мечету и Милавићима. У Мечету постоје омеђине, остаци месџида, тадашње школе за хафизе.

Џамију у Улогу рушили су 1882. аустроугарски војници када су угушили Уло - шки устанак. У рату 1992-1995. паравојне српске и црногорске јединице су је ми нирале, па је била срушена мунара и теже оштећено џамијско здање. Обновљена је 2006. године. Отад долазе бивши Борчани удружено петком из Сарајева на џуму у џамију.

Испод џамије био је изграђен и мејтеф, који никад није био рушен, али је обновњен, заједно с џамијом, 2006. године. Поред ова два муслиманска вјерска објекта постојала је и кућа на путу Улог ‒ Невесиње, с десне стране Царине, коју је породица Кечо поклонила (увакуфила) Исламској заједници. Она је изгорјела 1970. године.

Православна црква је саграђена 1907. године на узвисини према Махали, изнад Чаршије, која је удаљена око 200 метара од џамије. Посвећена је Василију Острoшком. Изградио ју је српски народ под патронатом Епархије Захумскохерцеговачке. Поред цркве Борчани су изградили и објект за свештеника, који се зове Попова Кућа. Улошкој парохији припадале су и парохије обаљске и придворичке цркве. Све су оне под јуристикцијом Захумско-херцеговачко-приморске епархије. Други дио општине Калиновика, са Храмом светог Петра и Павла у Калиновику, под јурисдикциом је Дабро-босанске епархије. До 2. свјетског рата улошка црква је имала свога сталног свештеника који је живио у мјесту, а послије рата, све до данас, богослужење обавља свештеник из Калиновика, и то и у Цркви Острошког Василија у Улогу и у Цркви Христовог Спасења на Обљу.

Католичка црква је саграђена на десној страни Неретве, насупрот Чаршији, сасвим издвојено у страни на Камањама. Изградила ју је Римокатоличка жупа Мостар 1937. године. Ова богомоља је обновљена осамдесетих година прошлог вијека. У рату 1992-1995. није девастирана. Богослужење се обавља једном годишње на Свету Ану, чија се светост обиљежава 26. јула у календарској години. Одржавање свечане мисе је и прилика да се окупе потомци вјерника католика Хрвата чији су преци живјели на просторима Доњег Борча, као и потомака оних Хрвата који су изгонили своја стада на испаше борачких и загорских планина. Богослужење (мису) обавља свећеник из Мостара.

Иако је Улог био средиште жупе Вишеве и једно од важних транзитних мјеста (чак и са царином) у средњем вијеку, он се под тим именом као насељено мјесто не помиње у првим двама пописима (дефтерима) санџака Босна и санџака Вилајета Херцеговина из 1468/69. и 1475-1477. године из прве фазе османске власти на тим просторима. То је, највјероватније, због тога што је дио дефтера који се односи на Херцеговину изгубљен или уништен (у њему недостају подаци за скоро цијело подручје Доњег Борча од Трновице и Плочника до Улога на лијевој страни Неретве).

Истина, у том се дефтеру на једном мјесту помиње село Ула, које би се можда могло односити на данашњи Улог. Наиме, ту стоји да су у Ули, Плочнику и Лугу љетовали становници (29 по именима забиљеженим) из џемата кнеза Шимрака?, Дуке и Драгића из нахије Риђани, а зимовали у мјестима званом Грахово, Коростолац и Дусин (Аличић 1985: 127). Иако су Улог и планине Вишеве доиста била мјеста на која су љети са својом стоком излазили „Хумњаци“, то ипак остаје само прет по - ставком. У дефтеру из 1468/69. забиљежено је село Вишева у нахији Горажде у вилајету Херсек, које није убицирано под тим именом. Приређивач и преводилац дефтера вјерује да је то насеље Улог, будући да се нахија назива Вишева a „odnosi se na Ulog“ (Aличић 2007: 130). Но, и то је само претпоставка, коју је тешко доказати. А пошто је у том дефтеру поменут само дио села Вишеве са два дома, чак и ако се радило о Улогу, то нам мало говори о тадашњем његовом становништву.

Зато кажемо да прве податке о становницима Улога, мада не директно и потпуно, даје попис кућа Херцеговачког санџака из 1519/1520. године. Према њему у Улогу је тада било 155 кућа, од тога 95 хришћанских, 60 муслиманских и 47 неожењана мушкарца (Мулић 2004/2: 300). То би онда значило да су тада у Улогу хришћани још увијек били у већини. Према османском попису за област Херцегову из 1585. године у Улогу су биле четири махале: Махала часне џамије Мехмед-бегове са 20 особа, Махала Ибрахим-хоџина са 26 особа, Махала Пирије, сина Мустафина са 17 особа и Махала Месџида Сарача са 19 особа (Аличић 2014: 370-371).

У првој махали су забиљежени Хатиб-Хоџа, Мемија, син Хасанов, Џафер, син Касимов, ашчија, Абуселам, сина Алије-хоџе!, Ејнехан, сина Хасанов, Мустафа, кајим (послужитељ џамија), Малкоч, посадник тврђаве, Ејнехан, син Хасанов, кожар, Хусеин, мујезин, Хусеин, сарач (седлар и ременар), Алија, син Џаферов, Коркут, син Мехмедов, сапунђија, Турхан, син Хамзин, сапунџија, Мехмед, штављач коже (табак), Мурат Несухов, посадник тврђаве, Селман, син Сулејманов, Хасан, син Тимурханов, Газија, син Џаферов.

У другој махали стајали су Ибрахим, посадник тврђаве, Али-Хоџа из Шама (Сирије?), Тимурхан, син Хамзин, Скендер, ашчија (кухар), Алија, син Мехмедов, Мустафа, ћурчија (крзнар), Мехмед, штављач коже (табак), Хусеин, кројач (хајат), Бехрам, седлар и ременар (сарач), Сејдија, син Ђулин?, Хаџи, син Мезидов, посадник тврђаве, Рамадан, бакалин, Алија, бравар и токар (ахенгер), Алија, крзнар (ћурчија), Касим, син Мусин, суфија, Мезид, столар (неџар), Хајдар, син Алијин, Бешир, син Сулејманов, Мемија, син Јусуфов, Оруч, син Ибрахимов, столар (неџар), Пирија, син Алијин, Бајезид, син Ахмедов, Тимур, син Скендеров, суфија, Санџак, син Хусеинов, Омер, син Јахјин и Бајезид, ковач.

У трећој махали били су Мемија, син Мухамедов, крзнар (ћурчија), Турхан, син Хусеинов, столар (неџар), Хусеин Мустафин, суфија, Дервиш, син Хаџијев, посадник тврђаве, Велија, син Хусеинов, хасирџија (прави хасуре), Оруч, син Каси - мов, Џафер, син Балијин, толар (дунђер), Скендер, син Абдулахов, Несух, син Канбе - ров, Велија, син Ејнеханов, Балија, син Увејсов, хасирџија, Балија, син Газијин, жизмеџија, Мустафа, син Балијин, хасирџија, Хусеин, син Јусуфов, суфија, Хусеин, син Абдулахов, Омер, син Ејнеханов и Касим, син Балијин.

У четвртој махали забиљежени су Сулејман, син Абдулахов, Ферхат, син Махмудов, ковач (хадад), Мустафа, син Велијин, крзнар, Ејнехај, син Абдулахов, суфија, Перван, син Муратов, столар, Атлија, син Велијин, Мехмед, син Ахмедов, Увејс, син Мусин, папуџија, Алија, син Мезидов, Ризван, си Мемијин, посадник твр - ђаве, Мемија, син Јусуфов, Курд, син Давудов, Ејнебегија, син Махмудов, Пирија, син Тимуров, Бајезид, син Мезидов, посадник тврђаве, Балија, син Хусеинов, Тимур, син Хусеинов, Џафер, син Мехмедов (Аличић 2014:370-371).

Података о хришћанима ту, дакле, нема. Неке од њих налазимо у том попису у широј убласти Улога, које су назване Горњи Улог, Средњи Улог и Доњи Улог, и то као баштинике посједа које су преузели муслимани:

а) у селу Горњи Улог: баштина Радавчева („u ruci Ahmedovoj, u ruci Ferhatovoj, sina Ahmedova, sina Muratova“), башт. Добрилова („u ruci Ahmedovoj, u ruci Mahmudovoj, u ruci Sulejmana, sina Džaferova“), башт. Вукашинова („u ruci Karađozovoj, u ruci Sulejmana, sina Abdulahova“), башт. Радосавова („u ruci Mehmedovoj, u ruci Džaferovoj, u ruci Ejnehana, sina Džaferova“), дио башт. Вукићеве („u ruci Hasanovoj, u ruci Bešitra, sina Timurova“, дио башт. Вукићеве („u ruci Junusovoj, u ruci Branisavovoj, u ruci Mahmudovoj, u ruci Rizvana, posadnika tvrđave“), дио башт. Вукићеве („u ruci Alije, sina Radojeva, u ruci Memije, sina Jusufova“), башт. Миливојина („u ruci Mezida, sina Hasanova, u ruci Bektaša, sina Alijina“), башт. Вукосавова („u ruci Huseina, sina Ahmedova“) и башт. Вукашинова („u ruci Maretkovoj?, u ruci Bećirovoj i Hasana, sina Radovanova“) (Аличић 2014: 346);

б) у селу Средњи Улог: „Čifluk Mehmeda, sina Averina? [...] baštine posjeduju, Milorad, Radosav, sin Vukićev, Skender, sin Šojkin.....? Njihove granice upisane u kadijskom hudžetu, u posjedu Timura, sina Skenderova“ (Аличић 2024: 318);

в) у селу Доњи Улог: баштина Радивојина („u ruci Dragimilovoj, u ruci Nikolinoj, u ruci Memije, sina Muminova“), башт. Радохнина („u ruci Radovanovoj, u ruci Huseina, njegova sina, u ruci Širmeda, sina Skenderova i Mustafe, sina Skenderova“), баш. Милетина („u ruci Mehmedovoj, u ruci Pirije, ćehaje“), башт. Радојева („u ruci Ibrahimovoj, u ruci Pirije, ćehaje“), баш. Вукмилова („u ruci Mehmedovoj, u ruci Pirije. ćehaje“), башт. Радачева („u ruci Mehmedovoj, u ruci Skendera, sina Širmedova“), башт. Радосавова („u ruci Skenderovoj, u ruci Hamzinoj, u ruci Šahmana, sina Huseinova“), башт. Радинова („u ruci Hamzinoj, u ruci Hadžije, sina Mezidova“), башт. Радованова („u ruci Alijinoj, u ruci Sulejmanovoj, u ruci Oruča, sina Ibrahimova“), башт. Милошева („u ruci stanovnika sela“), башт. Радаљина („U ruci Skenderovoj“) (Аличић 2014: 348-349).

Године 1664. Евлија Челебија (1973: 414) забиљежио је да је Улог у то вријеме био војводство херцеговачког санџака, да је дијелом опустио те да нема „ni spahijskog ćehaje (kethuda yeri), ni janičarskog serdara, ni prvaka (aʻyān). Ima svega tri mahale, džamiju Mehmed-bega Šestokrilovića, koja ima visoki minaret. Ima, dalje, dva mesdžida i konačište (han), zidano od tvrdog materijala, malo kupatilo (hamam),7 pet dućančića i do sto pedeset kamenim pločama prekrivenih niskih kućica. Cijelu okolinu poharao je neprijatelj“.

Челебија ништа не говори о становништву Улога нити о њиговом вјерском саставу. Он се вјероватно ограничио само на Чаршију (Касабу), у улошке засеоке није ни залазио. А баш је тамо живјела „раја“ и могуће је да je он управо мислио на њихове ʻпохаранеʼ куће.

У попису босанских спахија из 1711. године помињу се Горњи Улог у нахији Загор[је], у којем је био спахија неки Исмаил, са приходом од 3.472 акче, и Долњи Улог, у истој нахији, у којем је био спахија Зулфикар, са приходом од 4.480 акчи (Скарић 1985: 267, 269).

Других података о становништву Улога до доласка Аустро-Угарске нема. Аустријанци су 1879. године пописали куће и становнике, али су улошке засеоке Милавиће и Пиралиће водили као посебна села. Тако су у Улогу (у Чаршији) регистровали 15 кућа са 80 становника (75 муслимана и 5 православаца), у Мила - вићима 8 кућа са 51 становником (35 муслимана и 16 православаца) и у Пиралићима 5 кућа са 21 становником (сви православне вјероисповијести). Према томе, тада је у цијелој регији Улога било укупно 152 становника (110 муслимана и 42 православца). Године 1895. у широј регији Улога било је 45 кућа са 250 становника (166 муслимана, 90 православних и 4 римокатолика).

Улог се даље ширио тако да је 1910. у њему било 57 кућа са 376 становника (192 муслимана, 230 православних и 4 римокатолика). Тада су, дакле, хришћани (Срби православци) поново били у већини.

Од 17. вијека до те 1910. године Улог и његово становништво пролазили су кроз многа искушења. Ратови, буне, хајдучија, куге и гладне године остављали су дубоке трагове тако да је, на једној страни, смањиван број сталних становника, а на другој из мјеста се стално исељавало или пак ново становништво досељавало. У 19. вијеку посебна страдања Улог и Борач у цјелини доживјели су за вријеме сукоба босанских спахија и турске власти, Градашчевићевог харања, суровог везировања Али-паше Ризванбеговића, „смиривања и рашчишћавања“ Босне и Херцеговине Омер-паше Латаса средином вијека, устанака у Херцеговини (и Босни) 1852, 1857, 1862. и 1875-1878. године против Турске, током Улошког (херцеговачког) устанка 1882. године против Аустро-Угарске те у годинама након његовог слома.

А онда је дошао 1. свјетки рат, нова страдања, глад и биједа.

Године 1934. Улог је доживио и једну природну катастрофу. Након непреста - них падавина, које су трајале 12 дана, у кањону Неретве у Злом Долу испод Порија с лијеве и Јабланића с десне стране Неретве на локлитету Ћетовић појавило се велико клизиште тако да се читаво брдо земље сручило у Неретву, затворивши њен ток и пунећи веће језеро, које и данас постоји и које се зове Ћетовић Језеро. Уложани су били затечени (и зачуђени) чињеницом да је одједанпут нестало њихове омињене ријеке. Након три дана вода је провалила загатиште „poplavivši i odnijevši sve što je bilo u domenu glavnog vala“ (Вилогорац), па и дрвени мост на Неретви и дио вароши на Лукама. И док се правио нови мост, народ је преко ријеке превожен чамцем преко сајле и скеле с једне на другу страну.

четника и партизана итд., итд. Патња и страдање становништва нису окончани ни послије ослобођења. Након повратка „му[х]аџира“ дошло је до унутрашњих (идео - лошких) обрачунавања, терор ОЗНЕ-е и ликвидације „народних непријатеља“. Уз то, народ је тјеран у задруге, одузимана му је стока, имовина, безобзирно је вршена на - ционализација итд.

Све је то доводело до тога да је Улог 1948. имао мање становника него те давне 1910. године. А онда је након 1950. године дошло до необично брзог развоја града: само 10 године касније (1961) у Улогу је било 100 домаћинстава са 470 становника (248 Срба, 125 Муслимана, 90 Југословена, 5 Хрвата и 2 Црногорца). У њему је живот врио, функционисале су општинске службе, „radila je zdravstvena stanica, osmogodišnja škola, šumska uprava. Bile su otvorene prodavnice, radile su kafane. Funkcionisala je i zemljoradnička zadruga i veterinarska stanica. Zato ima u Ulogu, te godine, 52 lica koja žive od plate“ (Тунгуз 2007: 303).

Но убрзо иза тога почело је рапидно смањивање становништва у мјесту, које је довело и до масовног исељавања. Мјесто је препуштено на милост и немилост времену и злој судбини. И још горе, званична политика је практично онемогућила опстанак и развој мјеста и регије. Наиме, по налогу званичника сарајевски Хидро - инжињеринг је средином седме деценије прошлог вијека пројектовао изградњу хидроцентрале на Неретви у Борчу, чија би брана потопила цијело насеље Улога тако да би на максималној такчи из воде (из језера) вирио само звоник од цркве на брду Царини. Тада је и забарањена градња у тој зони и одустало се од асфалтирања цесте од Улога до Тунеле, јер би и она била поптпуно потопљена. Тад су Уложани прак - тично „дигли руке“ од свога мјеста, па иако није дошло до изградње планиране хидроцентрале, општина и република ништа нису учили да се нађу нека алтернативна рјешења за економски развој мјеста и регије.

Посљедице су биле огромне: град је незаустављиво пропадао и становништво се масовно исељавало: године 1981. у Улогу је било 205 становника, 1991. године 102, да би се то до 2013. свело на само 17 становника (в.доље). Тако је практично замро један град, који је у повијести имао значајну улогу не само у Борчу него и шире у Херцеговини, источној Босни и Подрињу.

Ко су становници Улога? Или боље речено, ко су били становници Улога?

Како смо већ горе видјели, први помен о становницима Улога налазимо у Opširnom katastarskom popisu za oblast Hercegovu iz 1585. godine. Но ту су наведена само нека мушка имена баштиника хришћана (Срба) и нових земљишних посједника и корисника муслимана, тако да се на основу тога дефтера не може говорити о броју и саставу становништва Улога крајем 16. вијека, а поготово не о његовом етничком саставу.

Осим имена двојице улошких спахија, која су забиљежена 1711. године (в. горе), из 17. и 18. вијека, тачније све до средине 19-тога, немамо писаних извора који би нам говорили о житељима Улога, касабе која је све до 19. вијека била с већинским муслиманским становништвом. По запамћењима, у 18. вијеку су у Махали живјеле Хардаге, који су ту имали хан, у ком су, опет по предању, преноћили сватови бега Љубовића, опјевани у пјесми „Женидба бега Љубовића“. Хардаге су се одселиле и своја имања продали Шабановићима, који су прозвани Поповцима јер су у Улог дошли из Попова Поља. Такође се зна да су у Улогу били бегови Јажићи, па онда бегови Тановићи (који се помињу и у народној пјесми „Сватовско гробље на Мори - нама“). Они су живјели у Пиралићима. Осим тога, у Махали су некад живјели и Омерагићи, за које се не зна да ли су се иселили или су изумрли.

Први који је пописао улошке породице и њихово поријекло био је Јефто Дедијер почетком 20. вијека То су Болбозани, старинци, „од прав. породице Мила - ревића, који су живјели у данашњем селишту Миларевићима9 ‒ Шачићи потичу од Шаке Харамбаше кога су Турци заробили па је примио ислам.10 Остале муслиман. породице ʻдоселиле су на мираз у најновије вријемеʼ. Од православних су: Шекаре с Пилатоваца прије 45 година. ‒ Вујачићи су из Нудола за вријеме окупације. – Додер је дошао за трговином из Кокорине у Гацку. Слави Ђурђев-дан. ‒ Вучетић је с Вилуса у Бањанима. Слави Ђурђев-дан. ‒ Бајевић је дошао као терзија из Чајнича. Слави Никољ-дан. Бугарин (Хаџиђорђевић) је дошао из Бугарске као терзија. Нема славе“ (Дедијер 2001: 318).

Но у Улогу су крајем 19. вијека па до 2. свјетског рата, поред ових, живијеле, дуже или краће, и сљедеће породице:

Адáмовић, Àндрӣћ, Âрсовић, Атèљевић, Бàгарић, Бâјевић, Башàлӣћ, Бȁшић, Бéшић, Бȍјичић, Брáтић, Вàлаџић, Вèгара, Врâновић, Вилòгорац, Врбица, Вỳкотић, Гáлић, Глȍговац, Говедàрица, Гŷзина, Гŷшевац, Дејáновић, Дȅлалӣћ, Драгúчевић, Дрȁшковић, Зòран, Зӳбнић, Јȁжӣћ, Кáпо, Кéчо, Клùмек, Кṕшо, Кӳјачић, Лончáревић, Мàрџанић, Мȕћић, Мијáновић, Милòшевић, Мỳчибабић, Мужúјевић, Нȁрић, Пáнџо, Пàњер, Пàвличић, Пȁшић, Пèхӣљ, Пêровић, Пȕплāш, Пòповац, Продáновић, Пӳшина, Радòман, Рȁдуловић, Рóжић, Сȁвић, Смȁилхоџић, Сòфӣљ, Спàхӣћ, Сṕдић, Стои - сáвљевић, Стôјнић, Тȅлāр, Тркља, Тỳнгуз, [Х]ајдáревић, [Х]ȁсета, [Х]усеúновић, Чàу - шевић и Штúмац.

Послије 2. свјетског рата дошло је до крупних промјена. Тада су, до великог исељавања шезедестих и седмадесетих година, у Улогу живјеле ‒ стално, дуже или краће ‒ сљедеће породице:

Àврам, Àлӣћ, Âљовић, Àндрић, Бȁдњāр, Балбòзан, Барỳчија, Башàлӣћ, Бéшић, Бејáтовић, Бјèлица, Богдáновић, Бóзало, Бȍјичић, Брáтић, Брењо, Бỳха, Вȁсковић, Вèгара, Видèнов, Вилòгорац, Вȕшњевац, Вȕшњић, Вûшћа, Врáго, Вýјовић, Вŷк, Вỳкотић, Вỳчетић, Вỳчинић, Гáџо, Глигóровић, Глúшић, Глýмац, Глȍговац, Говедà - рица, Говедàрица-Лŷчић, Гòлијанин, Гŷзина, Дȁцић, Дȅлалӣћ, Дòдер, Драгúчевић, Дрâговић, Дрȁшковић, Дṕљо, Дрòбњāк, Ђóго, Ђóно, Ђỳлмез, Ђýров, Жерáјић, Жӳга, Зáрић, Зýбац, Èлез, Ȅрбēз, Ивáновић, Игњáтовић, Ѝгњац, Јȁмина, Јáњић, Јерèмӣћ, Кâјмовић, Караибрá[х]имовић, Кнéжевић, Кéчо, Кòвāч, Ковáчевић, Комàтина, Крýнић, Кӳјачић, Лàжетић, Лâловић, Лаћúмовић, Лепузáновић, Лùмов, Лóго, Мȁн - дић, Мáрковић, Мијáновић, Мијáтовић, Милáновић, Мùликић, Милòшевић, Мúрић, Мú[х]ић, Морáјић, Мýјић, Мутàпчӣћ, Мŷчевић, Мỳчибабић, Мoшèску, Нáрић, Нùколић, Нóго, Њȅгӯш, Ȍкука, Òмердић, Òринкāр, Òџаковић, Пâнтовић, Пâнџо, Пàњета, Пèјичић, Пȕплāш, Пòповац, Пòповић, Пӳрковић, Пỳтеш, Рâдовић, Рêџовић, Сȁвић, Сàлāтић, Самàрџић, Симóновић, Сùкимић, Скаљùцкӣ, Скȍпак, Слȁдоје, Смȁил[х]оџић, Сȍкић, Стáнковић, Стàнишић, Стâровић, Старòвла[х], Стòјичић, Смȁилаџић, Сỳџука, Сỳџум, Таỳшāн, Тодóровић, Тȍмић, Тôмовић, Трȕвковић, Тỳнгуз, Ћȁбāк, Ћèранић, Ћỳћило, Фáко, [Х]алúловић, [Х]ȁмзић, [Х]ȁсета, [Х]àџӣћ, [Х]ỳке - лић, [Х]ȍџић, Цвȅтковић, Цвијéтић, Цèровина, Чампàра, Чáно, Чȁнчāр, Чàушевић, Чéдић, Чòлпа, Чỳбрило, Шâровић, Шàтара, Шȁчић, Шèкара, Шȅта, Шљúво и Штӳкāн.

Данашњи (2013) становници Улога (углавном старије особе), њих 17, јесу: Ћȅклић, Глȍговац, Говедàрица, Говедàрица-Лŷчић, Кӳјачић, Мијáновић, Ȍкука, Рêџо - вић, Смȁилхоџић, Шèкара, Тôмовић, Тỳнгуз, Вȕшњевац и Вỳчетић.

Успон и пад Улога, те на крају његов тотални суноврат, добро улуструје и суд - бина становништва школског узраста.

Иако је Улог био градско насеље од 16. вијека, те касније општинско мјесто за вријеме Аустро-Уграске, старе и народне (социјалистичке) Југославије, у њему није било државних школа све до 20. вијека. Једино је било присутно неко вјерско образовање становништва, и то само код муслимана у мејтефу у оквирима улошке џамије. Они Борчани који су се на неки начин школовали, прије свега занатлије, морали су ићи у друга мјеста, нпр. у Гацко, Фочу, Мостар, Дубровник или касније појединци (и на више школе) у Сарајево, Београд, Беч или друга мјеста. Основна школа у Улогу отворена је 11. новембра 1901. године. У њој су се смјењивали учитељи из разних мјеста Херцеговине и Босне. Неки од њих су се и сродили са средином, ту засновали породицу и култивисали школску башту и воћњаке, дајући примјер другим мјештанима Уложанима.

Школа у Улогу радила је до 1942. године (дакле, и у вријеме владавине Ита - лијана, који је нису ометали у раду). Када је отпочета борба НОП-а и усташке власти, престала је са радом што је трајало све до првог полугодишта 1945. године. Тада је у четири разреда школе било 55 ученика. Због сталног пораста ученика и образовне експанзије у општини, школске 1956/57. она је прерасла у осмогодишњу школу са 182 ученика. Осим тога, у то вријеме су на подручју Доњег Борча отваране (и радиле) четвероразредне подручне школе: у Гапићима, Трновици, Селима, Церови, која престаје с радом а отвара се школа у Тухобићу, Трешњевици (од 1964. до 1967. и три наредна разреда осмогодишње школе), у Клињи и на Плочнику. А школа на Обљу радила је још од 1934. године.

У Улогу је највише ученика било школске 1969/70. године, када је у школи било чак 28 одјељења са 770 ученика с висококваликованим наставничким кадром из разних крајева бивше земље, али највише из мјеста улошке општине. Кад се овоме дода чињеница да дјеца из села која су била од Улога удаљена више од пет километара нису била обавезна наставити школовање, поменутом броју са сигурношћу се може додати стотињак, махом женске дјеце, која нису наставила школовање него су завр - шила само четири разреда основне школе. Осим тога, знатан број дјеце из удаљених села општине настављао је школовање у другим мјестима, највише у Сарајеву.

Наредних десетак година догодиле су велике промјене. Масовно се исељавало из Улога и цијелог Борча тако да се број од некадашњих 770 ученика у улошкој школи 1979. године свео на 268 ученика. Крајем те године школа је изгубила свој само - стални статус и припојена је Основној школи „Миладин Радојевић“ у Калиновику, поставши тако тзв. подручном школом. Врло брзо иза тога њен је суноврат не - заустављиво настављен тако да је школске 1988/1989. године у школи у Улогу било само два ученика (Бранка и Бранко Вучетић, дјеца мјештана Јовице и Тијане Ву - четић). И онда је, наравно, коначно стављен кључ у браву тако да од тада на подручју Доњег Борча (бивше општине Улог) не ради ниједна школа нити има дјеце школског узраста.

ЕПИЛОГ

Ђорђо Сладоје, велики српски пјесник и борачки (улошки) син, године 2009. написао је пјесму ЗИМСКА МОЛИТВА ЗА УЛОГ И ЗА СВИХ СЕДАМНАЕСТ ЊЕГОВИХ СТАНОВНИКА (2010: 5-7). То је, у ствари, hommage (омаж) једноме граду и једноме крају који нестају, Борчанима којих је било, којих има и којих тамо више нема.