|
У представљању збирке песама Милана Михајловића Срне и ране може да се пође и од поетике наслова. Наслов је увек симболичан, а како каже Борхес, факат можда и није тачан, али симбол јесте. Симбол садржи и чува протопоетичку и митопоетичку слику сложене природе људског духа. У овом случају реч је о симболу чистоте, самоће и рањивости који су иманентни фаунском бићу срне.
Ране једне нације и ране једног бића, дакле општежића и саможића, повезује песник као болани Дојчин своје кости и покушава поезијом да успостави лирске завоје исцељења. Михајловић својом духовном и духовничком вертикалом дуби Косово као највећу рану која се увек налази имеђу Гордијевог чвора и Дамокловог мача историјског тока. Косово је страшно место постојања, али и величанствено место постојања. Михајловић води лирску дискусију с нашом историјом кроз форму глосе и акростиха и у сфери божанског апсолута. Епски карактер његовог стиха твори посебан поетски наратив, причу у песми упућеној Богу, нама, другима. Његов поглед ка тамној страни наше стварности је поглед човека који прави сопствени поредак традиције и савремености.
Михајловић је један од ретких песника који још живе у јужној српској покрајини, оверавајући главом своју припадност завичају. Без Косова песник је нахоче, самост и рањивост, поручује ова песничка збирка. А без песника, мисли аутор, Косово је кенотаф, суштина испражњена од саборног умља, генске меморије и примордијалне истине. Без песника Косово би било потопљена Атлантида и затворени Сезам о коме нема ко да пише из прве руке, за кога нема ко да се моли. Дубоки религиозни тон ове поезије показује нераскидиву везу песника и Почела. У поезији има нечег религиозног, као што у религији има нечег поетског, писао је Вознесењски. Михајловић отвара православно и језичко повесмо своје збирке у којој су манастити и цркве Косова и Метохије главна лица поезије, у којој гласови мртвих ктитора и неимара носу мртви гласови. Манастири постају жива бића, персонифи кована језгра, матична бића ове поезије. Из егзистенције тих манастира, тих икона и фресака и тих светаца српских, зрачи есенција лирског гласа Милана Михајловића. Све је прах осим спиритуса, писао је велики Црњански. Том духу се клања наш песник. Његова молитва је обручена византијском светлошћу, косовским ранама и јаким домицилним заветом. Та молитва иде од иманентног бола ка трансцеденталном духу.
Збирка песама Срне и ране Милана Михајловића носи поетизацију факта, естетизацију историје и лирски трагизам у сублимном, зрелом квалитету емоције и рефлексије. Посебност ауторовог гласа налазимо у благости која олакшава тежину постојања, која постваља тешка питања лаким тоном, која ослобађа поезију политике и из историје испарава у дух. Од Десанке Максимовић мало је било у српској поезији благости, молбе и молитве. Михајловићева молитва за ране није лишена озбиљних питања наше егзистенције. Живимо ли сви исту историју, зашто се бојимо свога, пита се песник. Ова последња синтагма и питање – зашто се бојимо свога кључно је питање српских вечитих деоба и неслога. Али и то страшно питање Михајловић поставља кроз молитву затошто је, како сам каже „чесма песме“, њен проводник и медиј њених порука.
Овом песнику дата је благост и дар молитве у опевању великих проблема нације и бића. Ту благост и ту молитву он налази у богу. Песнику је дат патос, али не и патетика. Њему су дате националне и личне ране, ране као дар које дају снагу да се пита чиме смо заслужили толику несрећу.
Духовна и духовничка руковет песама Милана Михајловића „Срне и ране“ има, наравно, венац песама и симбола.Можда је међу њима централна аутопоетичка и програмска песма „Сунцокрет“. Сред тамног вилајета лирског хронотопа Косова, никао је сунчани цвет, соларни симбол духа. Песник је ходао тамом и тама га није обузела. Сунцокрет је из те таме такође изашао и донео светлу наду. Изненадни сјај сунцокрета представља блесак двосеклог лирског ласера баченог у прошлост и усмереног на будућност. Он одражава дуалитет света и бинарно – опозитни пол мраку. Сунцокрет је инцидент боје у свету таме. Мада је зло претежно у свету, како каже Андрић, сунцокрет постаје утолико важнији. Он представља и поезију која не може да спасе свет, али може, као молитва за добро, да спасе нечију душу. Довољно за ову песничку збирку, довољно за поезију Милана Михајловића. Ова песма о сунцокрету који је, попут жутог божура, израстао на косовским ранама, слави плодове земље, флору и фауну и метафора је великог феникса Косова и нашег јаства:
У колевци божурова и храстова
У гнезду коса, врана и орлова
У земљи угља, никла и олова
Река, брда и долова,
У земљи јечма, овса и ражи
У време неверице, обмана и лажи
Родио се сунцокрет !
Сунцокрет није никао, он се родио, он је отелотворени симбол живота, знак манифестног цикличног тока светских збивања, парадигма доброг.
Збирком Срне и ране аутора Милана Михајловића добијамо опесмењену историју, реинкарнирано Косово, оживеле манастире, поново пронађеног Бога. Сви знамо за ону Ничеову – Бог је мртав. Светислав Басара је одговорио у свом стилу: Ниче је мртав, за Бога се не зна. Милан Михајловић, пак, одлично зна да је Бог и те како жив, само су његово дело на земљи изопачили људи. У постцивилизацијском и антихуманистичком добу, када на рушевинама система вредности букте ратови и силе се господари новца, песник у име свог малог народа, поставља велико питање правде, достојанства и истине. Бог му је сведок. А ако је у праву Умберто Еко када каже да Бога може да замени само библиотека, Михајловић нам у ту вавилонску библиотеку прилаже свој лирски текст са две важне молитве – за ране и за сунцокрет.
|
