|
Тако мало
Потребно је човеку
Да у њему реч Господња проговори!
Господу ни то мало
Није неопходно: Он непрестано збори
У свима нама и у свим приликама
И неприликама.
Пре стотину година
Чудо технике развалило је
Ову планину, отворило крвоток
Којим су људи, у маленим пакетима,
Пролазили од срца до срца,
Од мозга до мозга и од руке
До руке.
То чудо је данас
Достојно презрења: брзи возови
Грохотом се смеју када развију
Десет пута већу јурњаву
Од овог маленог ћире. Какви су
Ово оџаци, какви сулундари, ко још
С парњачом у будућност креће?
Јесмо ли данас
Десет пута срећнији, је ли
Наше срце десет пута веће него пре
Стотину година? За шта то користимо брзине
Којима до већег профита, или до новог, смртоносног греха,
Или до рака панкреаса, или црне јаме,
Успешно долазимо?
А ја, ево, на врлетима Шаргана
Читам како тунел бр. 49 дуг је 49 метара,
Па сам због тог поклапања и симетрије два света
Једноставно, спокојно срећан. Неки виши ум,
Ипак, није нас сасвим заборавио.
Није заборавио, а ево, и сад се, нечујно,
Оглашава у мени, дубоко негде!
ЈУРОДИВИ ПЕСНИК. НАГРАДА С НЕБЕСА
Гле,
Ови људи појма немају
Шта сам ја то написао! Они
Никад чули за књиге с којима право
Стичем да ступим на чамац,
А чамџија већ превешће ме
На оно Острво блажених, где само заслужници
У вечности пландују.
Ту, у љубави Божјој,
Пребивају душе, чисте и светлосне,
А међу њима никакве таме нема
Која огребла би златасту, глатку површ.
Густо је насељен онај свет,
Али све се нежно дотиче са свиме,
А радост свега постојећег
Једино је што осећам.
Ето, то добих
Као награду, то ми је
Колајна на прсима! А њу овде,
На овом свету нико и не види! Као и ја,
Као и ја што не видим лице
С којим пожелех проговорити
Тихо или дубоко
Поћутати.
Зато се почесто
На небесима пренем,
А на пут кренем кад знам
Да жељу ми приступница одозго
Ускратити неће. Почесто ја
Тако, почесто, јер на овом свету
Тешко издржати
Могу.
Мучно је пребивати овде,
Јер анђеле пребијати у нама,
Тишину буком из душе изгонити, то је свет
У којем среће нема, а свеће ништа осветлити не могу.
Ја ту ништа учинио нисам, сем што силне
Исписах књиге у којима душа
Незграпним рукописом
Траг остави нежан.
Гле,
Оче мој,
Руку невидљиву и светлосне
Прсте на теме ми полажеш,
По мени исписујеш стихове
Које заједно, хорски певамо:
Свјат, свјат, свјат,
Ти си свјат!
ЛЕТЊИ ДАН У ДЕЛФИМА. ТИЊА ВЕЧНИ ПЛАМЕН
Овде сам,
Једног летњег дана,
Дошао као голобради момак,
А кући се вратио хиљадугодишњи старац.
Од тада, младост у мени научила је
Да вечни шапат пророштва слушам,
Чисто и разговетно, као кликтаје орлова,
Тамо високо, понад литица заривених
У плаветнило неба.
Тим плаветнилом,
Кажу, допловио је Аполон
У облику делфина, а на леђима донео
Свештенике који ће му храм саградити
И ватру обредну запалити,
На жртвенику. Светлост сунца
И светлост ватре са жртвеника,
Од тада, ја више не умем
Да одвојим.
Откад окупах се у тој ватреној води,
У чистом сјају божанства које, са сваким изласком
И заласком сунца, свакодневно рађа се и умире,
Ја спремно крочих кроз двери
Понад којих писало је: „Спознај самог себе!“
А онда, открих да полако, невидљивим лествама
Ходим ка литици, ка пропасти извесној,
Али – гле чуда! – понад ње продужих пут
На крилима орлова.
Тако у чистоту сунца
Окупан уђох! А у утроби, својој,
Тамо где у телесном храму скрива се
Жртвеник душе, ја ватру осетих. Тињала је, тихо,
Али сам добро знао: разгореће се она,
Разгореће, кад дође час, кад слашћу
Испуни се мој миленијум млади!
Све млађи бивам како векови
Одмичу, све млађи!
ЛЕБДЕЋИ, У ОБЛАЦИМА, ПОНАД КИЈЕВСКО-ПЕЧЕРСКЕ
ЛАВРЕ. ПОРУКЕ СВАКОМЕ И НИКОМЕ
Сада, ја своју пустињу добро знам:
Стигао сам овде, одавно, из небеских даљина!
На тврдој земљи, целог ме облива срам
Кад погледам у шта се претворих, кад тело видим своје, без хаљина.
На Светој гори, у облику ситне кишне капи,
Помиловах нежно, по лицу, младога Руса, с именом Антипа:
Убрзо се замонаши, у Есфигмену се подвизава, а на Божјих дешавања
мапи
Засветле његова пчела и замириса цвет с његових липа.
А кад му у уху пчелињи зуј забруја,
Кад му рекох да свом народу се с благословом врати,
Тад смерни Антоније у Кијев, понад дњепровских струја,
У пећину, с братијом верном, дође да пости, тихује и богочовечански
пати.
Шапутах му вазда у тој молитвеној тами
Како да равноапостолски сузи, куда да крене и где да стане.
И све му у животу постаде слабашни корак ка јами,
А онда, кад научи да сигурно хода, пође у облаке да на себи извида
Христове ране.
Сви су потом, по смрти преподобнога,
Знали да моћна је израсла манастирска братија.
И упркос хордама паликућа и предаторских стонога,
Човек се вазда ломи на парчиће: тамо ено Бога, овде рат и ја.
Сада, ја своју пустињу добро знам:
Дошао је овај сулуди српски песник, у заносу
Многих векова, он би да разноси свети плам,
А не види јад око себе и муву на сопственом носу.
Послах га у катакомбе да сиђе,
Да у лобање и благотворне мошти се загледа:
Да схвати како је он сам претворен у те кости, па на коленима да приђе,
С молитвом: Ја сам који је гледан и који гледа!
И да понавља: старији сам од самога себе!
Телом само једном, а душом безброј пута
На овом светом месту се молих! У срцу ме нешто нежне гребе,
Па шапћем да душа је бесмртна док у потрази за Богом лута!
Препознах у том дечаку оно
Што он до старости разјаснио није!
Тело каже да пред собом види тек вино стоно,
А душа зна да причесна крв се пије!
Рекох: из ваздуха сам дошао,
У ваздух идем! И вратићу се поново
Кад наврши се мера Онога што је људским телом и овим светом прошао!
Чекај ме, удахни плућима пуним: Ја сам вечна светлост и доба ово ново!
|
