71 Mišo Kisić

 

 Мишо Кисић

КУЛТУРНА ДОГАЂАЊА У ИСТОЧНОЈ ХЕРЦЕГОВИНИ (3. март ̶ 23. јуни 2021)

 

 У Галерији Музеја Херцеговине у Требињу, 3. марта, отворена је изложба „Интимни записи 2016–2021“ сликара Петра Мошића. Овај умјетник је на Међу - народној ликовној колонији „КОЛО 2020. године“ добио прву награду стручног жирија и тиме прилику да своје радове изложи на самосталној изложби у Музеју Херцеговине у Требињу. Учеснике отварања изложбе поздравила је Ивана Грујић, директор Музеја Херцеговине у Требињу и нагласила да је посебност Петра Мошића у томе што у савремено доба представља своје интимне осјећаје на начин како су то радили стари италијански и холандски мајстори. Грујићева се захвалила Мошићу на труду да сакупи своје слике које се налазе у приватним колекцијама и да направи једну овако занимљиву изложбу у Требињу. Поздрављајући присутне на отварању изложбе, сликар Петар Мошић је рекао да му је изузетна част, прво што је учествовао на прошлогодишњој колонији, а потом што је добио прву награду и прилику да своје радове представи у граду на обалама Требишњице. Изложбу је свечано прогласио отвореном Дражен Милић, оснивач и селектор Међународне умјетничке колоније „КОЛО“.

Десетог марта 2021. године објављено је да су Невесињске ученице и чланице етно групе „Симонида“ Нина Голијанин и Нађа Килибарда освојиле прво мјесто на Међународном фестивалу патриотских пјесама „Завјештани смо да заштитимо овај свијет“ који је по 24. пут одржан у Астрахану у Русији. Нина и Нађа биле су најбоље у категорији „Народна пјесма“ (мале форме) за узраст од 15–18 година. Такмичење је одржано у формату на даљину у организацији Астраханског регионалног центра за развој креативности, а под покровитељством Министарства образовања и науке Астраханске области. За учешће на Фестивалу пријавило се преко 250 солиста и пјевачких група из земаља бившег Совјетског савеза и Европе. За учешће на Фестивалу у Русији талентоване Невесињске ученице припремала је професорица Јелена Килибарда из Средњошколског центра „Алекса Шантић“. Нина Голијанин и Нађа Килибарда добиле су ДИПЛОМЕ ПОБЈЕДНИКА, а професорица Јелена Килибарда ПИСМО ЗАХВАЛНОСТИ за допринос побједи њених ученица.

У Галерији Музеја Херцеговине у Требињу 14. марта je одржан концерт клавирског дуа Соње Марковић и Драгомира Братића. Они су одушевили публику извођењем Глукових, Сен-Сансонових и Гаврилинових композиција. Њихова гошћа Ања Риђешић одсвирала је Шопенов Сцхерзо б-мол. Соња Марковић је професор клавира у Музичкој школи у Требињу, учествовала је на бројним фестивалима и такмичењима, а и њени ученици постижу веома запажене резултате. Драгомир Братић је један од најуспјешнијих музичких педагога. Као професор клавира ради у Музичкој школи „Даворин Јенко“ у Београду. За свој педагошки рад добио је бројне награде. Гошћа концерта Ања Риђешић је матурант Средње музичке школе у Требињу. Клавир свира већ 12 година, и то веома успјешно. Иза себе има бројне награде, а жељa joj je да упише Музичку академију у Новом Саду.

Традиционална културна манифестација „Дучићев дан“, посвећена великом српском пјеснику Јовану Дучићу, одржана је на Благовијести, 7. априла, у Требињу, у форми прилагођеној актуелној епидемиолошкој ситуацији. Централни догађај био је Научни скуп, овог пута посвећен поетици и поезији Мирослава Максимовића, а у организацији Института за књижевност и уметност из Београда, Дучићевих вечери поезије и града Требиња. Научни скуп посвећен великом мајстору сонета Мирославу Максимовићу одвијао се током цијелог дана посредством „зум“ платформе,, у виртуелном присуству тридесетак књижевних и научних радника из Србије, Републике Српске, Црне Горе и дијаспоре. У питању је био 28. по реду Научни скуп са пројекта „Смена поетичких парадигми у српској књижевности 20. века ̶ национални и европски контекст“, а тринаести који се реализује у сарадњи са Дучићевим вечерима поезије и градом Требињем, што је, обраћајући се учесницима скупа рекао и Мирослав Максимовић, изражавајући захвалност за посвећеност Научног скупа његовом књижевном дјелу. У поздравној бесједи у име суорганизатора Научног скупа градоначелник Требиња Мирко Ћурић је казао да је Требиње поносно што је дио пројекта чији значај и димензије изазивају дивљење. Посебно смо радосни, додао је Ћурић, што је овогодишњи Научни скуп посвећен пјеснику Мирославу Максимовићу, једном од лауреата „Дучићеве награде“, великом пјеснику који је чест гост на „Дучићевим вечерима поезије“ и који је са посебним усхићењем казивао и своје и Дучићеве стихове. Из Београда се обратио директор Института за књижевност и уметност др Бојан Јовић, напомињујући да је након прошлогодишње паузе због вируса корона задовољство да се ове године Научни скуп о српској поезији одвија барем и на овај начин. Руководилац Одјељења за поетику савремене српске књижевности и коуредник овог скупа Светлана Шеатовић такође је нагласила да је добро што је пронађен начин да се „Дучићев дан“ ипак одржи након прошлогодишњег застоја, па се наставило са реализацијом пројекта који ће ове године комплетирати Зборник радова посвећен поетици Мирослава Максимовића. То ће бити 28. зборник у едицији поетичких истра живања које је основао проф. Новица Петковић, а та едиција представља једну праву, унутрашњу историју српске поезије – поручила је Шеатовићева. На „Дучићев дан“ на платоу испред Музеја Херцеговине отворена је документарна изложба „Матија Бан – Писма са Бановца“ аутора Светлане Митровић и Пеђе Милојевића. Изложбу је приредила Туристичка организација општине Чукарица у сарадњи са Центром за мултимедијалну умјетност и комуникацију „Танграм“ и Архивом Србије. По жељи организатора изложена грађа остаће у фундусу Музеја Херцеговине као поклон Требињу. Учеснике отварања изложбе поздравили су и о њеном садржају говорили директорка Музеја Херцеговине у Требињу Ивана Грујић, директор Туристичке организације оштине Чукарица Слободан Рогошић и један од аутора Пеђа Милојевић. Изложбу је свечано отворио градоначелник Требиња Мирко Ћурић. У Херцеговачкој Грачаници на Црквини, гдје је гробно мјесто Јована Дучића, 7. априла служен је помен пјеснику, након чега је делегација града Требиња предвођена градоначелником Мирком Ћурићем положила цвијеће на пјесников гроб, а потом и на споменик Јована Дучића и Његоша у центру града.

На Петом Интернационалном фестивалу музике „Примавера“ 18. априла у Бијељини ученици Основне музичке школе „Свети Роман Мелод“ из Невесиња остварили су значајне резултате. Кроз музику и универзални умјетнички израз у амбијенту Етно-села „Станишићи“ одмјерили су знање и размијенили искуства и на крају ос војили пет првих, двије друге и двије треће награде. У дисциплини клавир ученице Николина Савић и Петра Настић из класе проф. Марије Мастило освојиле су прве награде. У дисциплини хармоника другу награду освојио је Милош Савић (класа проф. Стефана Шкорића), а треће награде заслужили су Алекса Окука и Никола Ковачић (класа проф. Николе Вуковића). Међу младим гитаристима истакла се Анђела Будалић, којој је припала друга награда (класа проф. Алексе Тарабановића). У дисциплини камерни ансамбли трио у саставу Јована Вуковић, Ивана Ђерић и Нина Голијанин освојио је прву награду (класа Јелена Аничић – Марија Мастило). У дисциплини соло пјевање Јована Радмиловић и Јована Вуковић освојиле су прве награде (класа проф. Јелена Аничић). Директорица Основне Музичке школе Невесиње Драгана Будалић рекла је да је ово веома значајан резултат за ову невесињску образовну установу. Она је нагласила да ће ученици Музичке школе Невесиње током 2021. године учествовати на више значајних такмичења у Републици Српској и региону.

Двадесет и трећег априла 2021. године у Галерији Музеја Херцеговине у Требињу свечано је отворена изложба графика насталих на Првом Сабору умјетника графике „Теодор Љубовић“, поводом обиљежавања 500 година од оснивања Горажданске штампарије. Ивана Грујић, директорка Музеја Херцеговине, поздравила је учеснике отварања изложбе и истакла да је ова изложба савремен одговор на један догађај који се збио прије 500 година и у кратким цртама представила историјат и значај Горажданске штампарије, једне од првих штампарија на Балкану. За кратко вријеме свог рада (1519–1523) у штампарији коју је покренуо трговац Божидар Љубовић са својим синовима штампан је велики број богослужбених књига. Мила Петковић, начелница општине Ново Горажде, изразила је задовољство што је ова изложба, којом је обиљежен јубилеј Горажданске штампарије, представљена требињској публици. Први Сабор умјетника графике „Теодор Љубовић“ је само једна од манифестација којом је обиљежен овај значајан јубилеј, а изложени радови у Требињу настали су том приликом, навела је Петковићева. Декан Академије ликовних умјетности у Требињу Веселин Брковић изразио је задовољство што се на овај начин даје подршка једном изузетном културном догађају. Изложене графике су реализоване различитим техникама штампе, од класичних до савремених. Тиме су умјетници жељели са повежу своју поетику са овим изузетним поводом, рекао је Брковић, свечано изложбу прогласивши отвореном. Постављањем ове изложбе симболично је обиљежен и Међународни дан књиге и ауторских права – 23. април.

Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ Градски одбор Мостар 3. маја додијелило је годишњу стипендију „Владимир Ћоровић“ за 97 стипендиста, ученика основних и средњих школа и студената на факултетима из цијеле Херцеговине. Стипендије су уручене у дворишту Старе цркве у Мостару након литургије на Васкршњи понедељак. Овогодишњи стипендијски фонд је 80.000 КМ, а стипендије је добило 25 ученика основних школа у износу од по 500 КМ, 24 ученика средњих школа у износу од по 700 КМ и 48 студената по 1000 КМ. Осим стипендија овог пута додијељена је и помоћ за ученике и студенте који су у стању социјалне потребе. Предсједник организационог одбора „Просвјетине“ стипендије „Владимир Ћоровић“ Славко Андрејевић стипендистима је рекао да унапређују своје знање, покажу заједништво и чувају своју традицију и коријене. Предсједник СПКД „Просвјета“ Градски одбор Мостар Сања Бјелица Шаговновић, честитајући стипендистима, истакла је да је мостарска „Просвјета“ поносна што стипендија „Владимир Ћоровић“ из године у годину расте и што су међу добитницима најбољи ученици и студенти из цијеле Херцеговине. Једна од стипендиста из Мостара студенткиња Јелена Кандић и студент из Билеће Сава Милојевић захвалили су се „Просвјети“ и њеним донаторима, изразивши наду да ће овај програм дугорочно опстати.

У Културном центру у Требињу 10. маја је одржана посљедња у низу дводневних сесија Међународног научног скупа“Свети Василије Острошки – 350 година од представљања“, коју су организовали Митрополија црногорско-приморска и двије епископије: будимљанско-никшићка и захумско-херцеговачка. Истакнути научни радници из региона и православног свијета у част овог значајног јубилеја говорили су из различитих перспектива и научних дисциплина, о животу, значају и времену светог Василија, на седам тематских сесија које су организоване у манастиру Острог, те Никшићу и Требињу. Члан научног одбора скупа дописни члан САНУ Јован Делић казао је да је сабрање научних радника уочи празника светог Василија, за који је било пријављено 55 реферата, покушало да освијетли разне аспекте светитељевог живота, времена у којем је живио и вриједности које је својим животом свједочио. Делић је на требињској сесији говорио о светом Василију у пјесмама Матије Бећковића и Рајка Петрова Нога, док је магистар Жељко Вујадиновић излагао на тему светитеља у свом и нашем времену, а доцент Душан Крцуновић о светости, вјерској свијести и јавном мнењу. Сесију је закључио протојереј-ставрофор Слободан Бобан Јокић рефератом о саборном храму Св. Василија у Никшићу. У име домаћина скуп је на отварању у Требињу поздравио епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. Скупу је присуствовао и епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Јоаникије.

У Културном центру Требиње 13. маја представљен је почетак пројекта „Ребрендирање установа културе западног Балкана, чији је носилац ова установа, а који има за циљ креирање основе за модернизовану презентацију културних инстутуција западног Балкана. Пројекат под називом „ReCulture – Ребрендирање установа културе Западног Балкана“ спроводиће се у наредних 40 мјесеци, а финансираће га Европска унија у износу од око 500.000 евра. Културни центар Требиње је носилац пројекта, а партнери су: Музеј европске цивилизације и Медирана из Марсеја, Факултет драмских уметности из Београда, Институт за културне политике из Беча, Удружење „Инк“ из Новог Сада, Музеј савремене умјетности Републике Српске из Бања Луке и Умјетничка колонија „Даниловград“. Миљан Вуковић, директор Кулутрног центра Требиње, рекао је да је ово први пут да је једна установа културе из Републике Српске носилац на пројектима Креативне Европе. Овај пројекат је одабран између 300 апликација које су конкурисале и један је од 13 пројеката који су одобрени за подршку. Слађана Скочајић, начелник Одјељења за културу, породицу, спорт и образовање је истакла да ће овај пројекат ЈУ Културни центар Требиње увести у друштво напредних у региону и који ће трајно отворити још једна врата за развој културе у Требињу. Младен Бањац, кустос у Музеју савремене умјетности РС, истакао је да је прва активност у оквиру пројекта избор осам младих дизајнера из региона за рад на овом важном пројекту.

Вишедневна манифестација организована од 14. до 18. маја у Музеју Херцеговине у Требињу поводом Међународног дана музеја и Европске ноћи музеја почела је презентацијом пројекта „Виртуелно путовање траговима предака“, а настављена радионицом „Будућност музеја“ и изложбом слика ученика школе цртања и сликања Центра Кембриџ, те концертом ученика Музичке школе Требиње награђених на међународним такмичењима. На платоу испред Музеја отворена је изложба одабраних фотографија са фото-конкурса који је у оквиру пројекта расписан за младе креативце, а на тему „Наслеђе хране источне Херцеговине“. Од 120 пристиглих представљено је 60 најрепрезентативнијих фотографија аутохтоних намирница и сеоских мотива нашег поднебља. Награде за најбоље фотографије припале су: Радовану Дангубићу, Катарини Пудар и Миодрагу Вујачићу. Учешће у реализацији програма Ноћи музеја узели су и волонтери – средњошколци преузевши улогу музејских водича – представљајући посјетиоцима сталне музејске поставке. Манифестација је завршена са члановима Удружења „Сунце нам је заједничко“, те најмлађим суграђанима из вртића „Наша радост“. Музеј Херцеговине у Требињу недавно је уврштен на листу међу 61 најпрестижнијих музејских установа у цијелој Европи за 2020. годину, према оцјенама Европског форума музеја, и тиме номинован за награду „EMYA 2020“.

Радионице и стручне трибине у оквиру пројекта „Караван културе говора“, који организује београдско Удружење „Изражајност“, под покровитељством Министарства просвјете и културе Републике Српске и града Требиња одржане су 17. и 18. маја у Требињу. Првог дана реализације пројекта у великој сали Градске управе одржане су двије радионице за 40 ученика основних и средњих школа, а чији је циљ – унапређење културе говора. Након тога одржана је стручна трибина у кино сали Културног центра на којој су говорили проф. др Драгомир Козомара са Филолошког факултета Бања Лука, мастер комуниколог Слободан Роксандић и, путем видео линка, Арно Гујон из Београда. Одржана је и промоција мултмедијалне књиге „Проговори да видим ко си“ аутора Слободана Роксандића. Књига је намијењена ученицима основних и средњих школа, али биће корисна и професионалцима који користе свој глас као средство у послу, као што су професори, водитељи... Милан Босиљчић, један од оснивача београдског удружења „Изражајност“, истакао је да је идеја о каравану културе говора наишла на широку подршку. Учеснике програма „Каравана културе говора“ поздравио је градоначелник Требиња Мирко Ћурић који је рекао да овакви и слични пројекти имају пуну подршку и Града Требиња.

На 27. Републичком такмичењу музичких школа, које је одржано у Бањој Луци 18. и 19. маја, ученици Музичке школе Требиње освојили су шест првих и пет других награда. Прве награде освојили су Ивана Миљановић (виола), Лана Мишовић (виола) и Елена Ламбета (виола) сви у класи Илде Капић. У категорији камерна музика – трио Сара Мијановић, Милана Гојковић и Тина Миливојевић (такође у класи Илде Капић) освојиле су прво мјесто. Прва мјеста су освојиле и флаутисткиње Марина Мучибабић и Марија Зиројевић. Њихова професорица је Неда Танасијевић. Ученици Музичке школе Требиње били су успјешни и на међународном такмичењу „Арт ин“ у Кавадарцима у Македонији, које је ове године одржано онлајн. У Требиње је стигло девет награда, четири прве, четири друге и једна трећа.

Заштита ћирилице неопходна је не само зато што је то аутохтоно српско писмо већ и због тога што је у питању писмо на коме су писане наше прве књиге, речено је у Требињу на манифестацији организованој 23. маја поводом Дана словенске писмености – Дана светих Ћирила и Методија. Манифестација је организована у Културном центру, а у организацији Српског удружења „Ћирилица“. Овим поводом предавање је одржао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије светог Петра Цетињског. Перовић је рекао да долази из града који је споменик ћирилице, јер је прва књига која је штампана на ћирилици „Октоих“ штампана на Цетињу 1494. године. На значај и љепоту ћирилице подсјетила је и предсједник Удружења „Ћирилица“ Весна Андрић. Након предавања отворена је и изложба калиграфских радова под називом „Љепота писања“, које су раније на радионицама радили требињски ученици под вођством наставница Ирене Јакшић и Жанеле Пажин. Наставница Пажин је рекла да је изложено око 50 калиграфских радова које је радило двадесетак ученика све три требињске основне школе, као и радови под називом “Мали иконописци“ ученика шестог разреда Основне школе „Вук Караџић“ из Требиња.

Двадест и другог маја саопштени су резултати Републичког такмичења ученика млађег, средњег и старијег узраста у рецитовању. Организатор такмичења био је Републички педагошки завод РС. Прво мјесто у категорији старији узраст освојио је Билећанин Андреј Вукоје, ученик трећег разреда Гимназије СШЦ „Голуб Куреш“ у Билећи и Средње музичке школе у Требињу. Ментор му је био професор Лазар Гњато. Андреј је говорио пјесму Инге Барч, пољског пјесника Константија Илдефонса Галчинског. – Нисам знао колико је рецитација један велики процес. Пут до републичког такмичења и финалног видеа био је доста напоран и прилично дуг. Професор Лазар Гњато изванредно је одиграо улогу ментора. Веома ми је драго што сам освојио прву награду, што сам учествовао на овом такмичењу, на коме сам много научио, каже Андреј Вукоје. Иначе, о наступим такмичара свој суд дала је петочлана комисија у саставу: проф. др Драгомир Козомара, доц. др Нина Говедар, мр Јованка Божовић Миловановић (предсједник), мр Бранка Љубојевић и мср Марија Ђајић. Они су честитали ученицима и њиховим наставницима на постигнутим резултатима и изразили задовољство што је управо такмичење у рецитовању било најбројније такмичење ове године у Републици Српској, што свједочи о заинтерсованости ученика, али и наставника за поезију и његовање лијепог и правилног језичког израза. Од ученика старијег узраста из источне Херцеговине добро су се пласирали и Илија Ћоровић – друго мјесто (Гацко) и Романа Рогановић, треће мјесто (Требиње).

У позоришној сали Културног центра Требиње 2. јуна премијерно је изведена представа „Сиромашни Ромео“ рађена у копродукцији Градског позоришта Требиње и Културне сцене „Мале ствари“. Адаптацију и режију комедије потписује Жељко Милошевић. Представа је рађена по тексту Тоде Николетића. Као подлога за причу узето је чувено Шекспирово дјело „Ромео и Јулија“. Ипак, у овом позоришном комаду, гдје умјесто трагичних преовладавају елементи комедије, на крају побјеђује љубав. Својом игром публику су одушевили млади глумци: Милица Салата, Милана Нинко - вић, Сара Томић, Давид Попадић, Ана Миладиновић, Тадија Каранац, Борис Глушац, Анастасија Вановић, Војислав Елез, Ивана Ћеранић и Анђела Брњош. Представа „Сиромашни Ромео“ на 19. Фестивалу омладинског позоришног стваралаштва у Коњицу, одржаном крајем маја, добила је највише признање – GRAND PRIX за најбољу представу у цјелини. Поред награде за најбољу представу, „Сиромашни Ромео“ освојио је и награду за најбољи костим (Милица Салата), најбољег глумца (Давид Попадић), најбољу глумицу (Милана Нинковић), као и награду за најбољи сценски покрет.

Четвртог и петог јуна у Гацку је реализован програм манифестације „Дани Саве Владиславића“. Манифестација је почела пригодним програмом и бесједом о Сави Владиславићу у просторијама Народне библиотеке. Свечаност је отворио замјеник амбасадора Руске федерације у БиХ Алексеј Керестеџијанц. Била је то прилика да се уруче награде и признања побједницима на конкурсу за литерарне радове на тему: „На Тргу Саве Владиславића“. Прво мјесто припало је ученику ОШ „Свети Сава“ Огњену Бошко вићу, друго ученицама првог разреда Гимназије Сари и Јани Додер, трећа награда припала је Ивани Савић, ученици трећег разреда Гимназије. Сара и Јана Додер прочитале су свој рад о грофу Саву Владиславићу, који су радиле под менторством професора историје Драгана Лажетића. Љепотом текста о грофу Сави представио се Огњен Бошковић као и Ивана Савић. Награде су уручили замјеник амбасадора Руске федерације у БиХ Алексеј Керестеџијанц, начелник општине Гацко Огњен Милинковић и предсједник СПКД „Просвјета“ Гацко проф. Радомир Вучковић. Пригодан умјетнички програм извели су ученици СШЦ „Перо Слијепчевић“ Гацко. У склопу програма ученице Гимназије Бојана и Јована Радмиловић уз звуке гитаре пјевале су руске пјесме. Програм је водила ученица другог разреда Гимназије Марија Вучић. Другог дана манифестације у Галерији Дома културе отворена је изложба документарне грађе о знаменитом Гачанину Сави Владиславићу. Изложбу је отворио замјеник амбасадора Руске федерације у БиХ Алексеј Керестеџијанц. Предсједник одбора СПКД „Просвјета“ Гацко Радомир Вучковић истакао је да је ово шести пут да се реализује манифестација „Дани Саве Владиславића“ која чини дио програма „Гатачког културног љета“. – Опредјељење руководства општине Гацко је да направи једно ново Гацко у културном и сваком другом смислу при чему планирамо и обнављање куће грофа Саве, а да лик и дјело вратимо на мјесто које му припада, нагласио је начелник општине Гацко Огњен Милинковић. Активности око допремања грађе из Русије за ову занимљиву и вриједну изложбу трајале су више од годину дана. Велику помоћ у томе пружио је Филозофски факултет из Источног Сарајева. Велике заслуге за укупну реализацију припадају Драги Мастиловићу, историчару и декану Филозофског факултета. Наступом сестара Бојане и Јоване Радмиловић и њиховим извођењем руских народних пјесама обогаћен је и програм отварања изложбе. Организатор програма манифестације „Дани Саве Владиславића“ је СПКД „Просвјета“, а покровитељ општина Гацко.

Умјетнички жири Међународне ликовне колоније „Коло“, која је од 6. до 12. јуна 2021. године одржана у Требињу, најбољим учесником колоније прогласио је ака демског сликара из Београда Славка Крунића, који је награђен организовањем своје самосталне изложбе у овом граду, док је најбољи по мишљењу учесника колоније скулптор из Хрватске Петар Хрануели. Шеста по реду Међународна ликовна колонија „Коло“ почела је у галерији Културног центра отварањем изложбе радова Наода Зорића, познатог академског сликара из Црне Горе. Представљено је 20 радова, рађених у техници уље на платну, а настали су у посљедње четири године стваралаштва. Изложбу је отворила Слађана Скочајић, начелник Одјељења за културу, породицу, омладину, спорт и образовање. Војислав Јовановић, директор Модерне галерије из Ваљева је рекао да Зарић оставља дубоки траг не само у црногорском сликарству већ и сликарству Балкана. Свечано отварање изложбе увеличао је наступ Мјешовитог хора „Трибуниа“. Шеста Међународна ликовна колонија „Коло“ окупила је 16 умјетника из Србије, Црне Горе и БиХ. У току трајања колоније одржана је и промоција књиге модерних бајки „Мале богиње“ познатог писца и универзитетског професора Сање Домазет из Србије. Рад колоније завршен је изложбом радова учесника колоније у Културном центру. Организатор колоније Дражен Милић захвалио је свим умјетницима који су се одазвали позиву, Културном центру и Граду Требињу. На платоу испред Културног центра организована је и традиционална хуманитарна аукција слика, поклоњених од стране учесника колоније и других умјетника. Колонија је организована у оквиру манифестације „Требињско културно љето“, под покровитељством града Требиња.

Општина Невесиње и Саборни храм Вазнесења Господњег 10. јуна 2021. године прославили су крсну славу Спасовдан. Свету архијерејску литургију у храму Вазнесења Господњег служио је владика захумско-херцеговачки и приморски Димитрије са свештенством епархије. Након тога свечана литија прошла је градским улицама. Ломљење славског колача и славски обред обављени су у порти Саборног храма. Владика Димитрије је поручио вјерницима да у радости и љубави прославе празник и отворе своје срце пред Господом. – Пазите и чувајте једни друге, а то ћете најбоље постићи ако љубите Господа – рекао је, поред осталог, Димитрије, нагласивши да треба да се сви окрећемо свјетлости и љубави и одричемо мрака. Честитке свештенству и суграђанима упутио је и начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић. Он је дио своје бесједе посветио упокојеном епископу Атанасију, за кога је рекао да је подизао православне светиње и Србима из Херцеговине улијевао хришћанску наду и вјеру. Авдаловић је назначио значајне резултате које постиже ова локална заједница, али и најавио нове искораке у свеколиком напретку уз помоћ Влада Републике Српске и Србије. У порти Саборног храма припремљено је славско послужење и пригодан културно-умјетнички програм у којем су учествовали чланови КУД „Невесиње“ и етно-групе „Свети Димитрије“ и „Симонида“.

Четрнаестог јуна у читаоници Народне библиотеке Гацко одржана је редовна и изборна Скупштина СПКД „Просвјета“ овог града. Скупштина је једногласно усвојила извјештај о раду за протеклу годину као и протекли мандат Општинског одбора СПКД „Просвјета“ Гацко. Усвојен је и програм рада за 2021. годину. И овом приликом наглашена је значајна активност Одбора СПКД „Просвјета“ у Гацку и допринос културном животу ове општине. СПКД „Просвјета“ Гацко реализује више значајних културних манифестација од којих посебно ваља истакнути Светосавске свечаности, „Дане Патријарха Павла“, „Дане Саве Владиславића“, Научни скуп историчара у оквиру Ћоровићевих сусрета и др. Скупштина је изабрала нови Општински одбор СПКД „Просвјета“ Гацко од 9 чланова. За предсједника Општинског одбора поново је изабран истакнути културни радник Гацка професор Радомир Вучковић. Била је ово и лијепа прилика да се новим члановима СПКД „Просвјета“ уруче чланске књижице.

У Галерији Музеја Херцеговине у Требињу 15. јуна отворена је изложба аутопортрета истакнутих босанскохерцеговачких сликара из Умјетничке збирке Музеја Сарајево, која је организована у сарадњи ове двије културне установе. Директор Музеја Херцеговине Ивана Грујић истакла је да се поставка састоји од 26 аутопортрета и једног портрета, ауторке изложбе Љубице Младеновић, историчара умјетности, која је свој радни вијек провела у Музеју града Сарајева од 1949. до 1979. године, формирала ову колекцију и поставила изложбу први пут 1963. године. Грујићева је додала да је изложба употпуњена аутопортретима из фундуса Музеја Херцеговине у Требињу, а ради се о сликарима Атанасију Поповићу, Ристу Вукановићу и Мирку Кујачићу. О сарадњи Музеја у Требињу и Сарајеву говорили су директор Музеја Сарајева Алма Лека и испред Министарства просвјете и културе РС Милица Котур, начелник Одјељења за заштиту културно-историјског насљеђа. Изложбу је прогласио отвореном Веселин Брковић, декан Академије ликовних умјетности Требиње, истичући њену важност и умјетничку вриједност.

Петнаестог јуна у Музеју Херцеговине у Требињу одржан је концерт матураната основне Музичке школе Требиње. Наступило је 10 ученика који су завршили основно музичко образовање и као гости петоро ученика првог, другог и трећег разреда. Публика је била у прилици да ужива слушајући извођење композиција Бетовена, Морена, Хунтера, Шумана, Бургмилера, Моцарта, Шопена и других свјетских великана. Душанка Бабић, директор Музичке школе Требиње, истакла је да су нижу музичку школу Требиње у овој генерацији завршила 32 ученика, те да је њих десетеро уписало средњу музичку школу. На овом концерту заједно су наступили матуранти и ученици нижих разреда, што је допринијело љепоти изведеног програма. – Хтјели смо да буде мало другачије него до сада. Да направимо једну паралелу како је то када почињу, а како када завршавају основну музичку школу – истакла је Бабићева. Доротеја Радановић је истакла да је током протеклих шест година научила много тога не само што се тиче музике. – Овај концерт је круна нашег досадашњег рада и уопште нашег образовања у Музичкој школи Требиње, рекла је Радановићева. На овом концерту први јавни наступ имали су Петар Ћурић и Лука Мандрапа, ученици другог разреда, који су свирали хармонике, наглашавајући да су се опредијелили за музичку школу јер је уз звуке музике све љепше.

У просторијама читаонице Народне библиотеке Гацко 18. јуна одржана је промоција другог по реду романа књижевника Ђорђа Дабарчића „Тучевска молитва“. Роман се тематски наслања на претходно Дабарчићево књижевно дјело „Крст на стамболској калдрми“ и прати судбину младића којег Османлије отимају и одводе за Истанбул. Тамо се, захваљујући својој довитљивости, успиње на друштвеној љествици. – Роман није ни срећа, ни случај, него резултат озбиљног рада, рекао је на почетку промоције професор Милош Шуковић. О „Тучевској молитви“ овом приликом говорили су и Алексије Гргур и рецензент Ратомир Ћук. Аутор представљеног романа Ђорђе Дабарчић је рекао да ову причу у себи носи 20 година, да је ликове градио према ликовима из свог окружења, а топониме пресликао из завичаја. Поменуте романе Дабарчић је објавио након седам збирки пјесама за које је добио вриједне награде и признања. Члан је удружења књижевника Републике Српске. Програм промоције водила је Анђелина Никчевић. Представљени роман објављен је прошле године у издању СПКД „Просвјета“ Гацко које је и било организатор овог културног догађаја.

Обиљежавање крсне славе Тројичиндана, славе општине Гацко и храма Свете Тројице, почело је 19. јуна празничним вечерњим богослужењем у новом храму. Након тога је начелник општине Гацко Огњен Милинковић свечано отворио манифестацију „Културно-спортско љето – Гацко 2021.“. Организатори ове манифестације, која ће трајати до 19. августа, јесу општина Гацко, ЈУ Културноспортски центар и Туристичка организација Гацко. У културно-умјетничком дијелу програма наступили су црквени хор „Света Јелена Анжујска“, хор Музичке школе „Свети Роман Мелод“, КУД „Сава Владиславић“, КУД „Зеленгора“, те пјесникиња Драгица Ивановић. На Тројчиндан, 20. јуна, служена је света литургија у Саборном храму Свете Тројице, а потом је свечана литија прошла главном градском улицом и зауставила се код споменика „Круна гатачким јунацима“, гдје је служен помен погинулим борцима Гатачке бригаде. Потом је у порти старе цркве Св. Тројице уприличен обред ломљења славског колача и извршена додјела општинских признања. Највеће признање, Повеља општине Гацко „Васиљ Грђић“, постхумно је додијељена оцу Лазару Острошком за цјелокупан духовни живот, затим Стојанки Тепавчевић, постхумно, мајци погинулих бораца Милана и Душана. Повеља „Васиљ Грђић“ постхумно је додијељена и Софији Пантић, мајци погинулих бораца ВРС Драгана и Новице. Ово високо општинско признање додијељено је и доктору Милимиру-Мишу Кошутићу за исказану хуманост и пожртвованост у току и након минулог рата на подручју општине Гацко. Плакета Свете Тројице додијељена је доктору Златану Ивковићу за пожртвован рад на очувању здравља грађана Гацка, као и Саву Сушићу за резултате постигнуте у области спорта. Ово признање постхумно је додијељено и Дејану Дракулу за успјехе у области спорта. Награђене су најбоље ученице основне и средње школе Гацко Јана Антељ и Анђела Црногорац. Свечаност су својим учешћем увеличали КУД „Сава Владиславић“, КУД „Зеленгора“, Мушка пјевачка група, млади гуслар Михаило Елез и етно-група „Симонида“ из Невесиња.

Традиционални Тројичиндански сабор код манастира Добрићево, на обали Билећког језера, одржан је 20. јуна у организацији Одбора СПКД „Просвјета“ Билећа и под покровитељством општине Билећа. Након свете литургије у цркви манастира на платоу уз манастирско здање одржан је програм посвећен овом великом празнику. Отварајући сабор начелник општине Билећа Веселин Вујовић истакао је да је манастир Добрићево вијековима био и остао мјесто вјере, наде и спасења, у коме се заједнички пише историја и чува традиција херцеговачког краја. Благословну бесједу одржао је свештеник Данило Боро, а учеснике Сабора у име организатора поздравио је члан Извршног одбора СПКД „Просвјета“ Билећа Милан Радовановић. Потом је изведен богат културно-умјетнички програм такмичарског и ревијалног карактера. У конкуренцији мушких пјевачких група прву награду освојили су чланови Удружења гуслара и епских пјесника „Војвода Влатко Вуковић“ уз Билеће. Традиционално прву награду мушкој пјевачкој групи, печено прасе, додијелио је „Алексић-комерц“ Билећа. У женској конкуренцији прво мјесто освојиле су чланице женске пјевачке групе из Љубиња, друго мјесто млађа, а треће мјесто старија пјевачка група Удружења „Војвода Влатко Вуковић“ Билећа. У конкуренцији свирања на древним инструментима прво мјесто припало је Мому Дамјанцу, друго Радивоју Капетинићу, а треће Добривоју Дамјанцу. Новчане награде обезбиједила је општина Билећа. О најбољим учесницима одлучивао је петочлани жири у саставу Милан Радовановић (предсједник), Миљан Милићевић, Младен Тепавчевић, Душан Вукоје и чланица хора „Паноник“ из Зрењанина Љиљана Димић. У ревијалном дијелу програма наступили су чланови КУД „Љубиње“ из Љубиња и чланови Удружења епских пјесника и гуслара „Војвода Влатко Вуковић“, здравичар Божо Вуковић, народни гуслар Милош Вукоје, гуслар Драган Даковић и извођач изворних народних пјесама Василије Делић. У оквиру Тројичинданског сабора одржано је и традиционално такмичење у бацању камена са рамена. За ову дисциплину било је пријављено осам такмичара. Прво мјесто освојио је Крсто Делић, друго Сретен Делић, а треће Вујадин Дамјанац. И ове године дародавац награде најбољем бацачу камена са рамена био је Милан Бобот, Херцеговац који живи и ради у Клеку у Србији. Програм Сабора водио је Радислав Уљаревић. Била је ово прилика за подсјећање да се код манастира Добрићево, са прекидима, саборује још од 1730. године , када је по предању манастир и обновљен. Најновије масовније окупљање од 1996. године везује се у великој мјери за игумана, оца Симеона Биберџића, који је од почетка 1993. године до упокојења у септембру 2009. бдио над овим светим храмом СПЦ и на плану саборовања одлично сарађивао са организатором СПКД „Просвјета“. Овогодишње двадесет и пето по реду саборовање одржано је уз благослов владике захумско-херцеговачког и приморског Димитрија.

„Вече руског филма и поезије“, дводневни програм у организацији Књижевног удружења „Сусрет“, одржан је у Требињу 22. и 23. јуна. Прве вечери у биоскопу Културног центра одржан је поетско-музички програм, те приказан филм „Ржев“, ратни спектакл редитеља Игора Копилова из 2019. године, о Ржевској бици, „Вердену“ из Другог свјетског рата. Предсједник требињског Књижевног удружења „Сусрет“ Милана Бабић казала је да је програм који ово друштво организује, у име пријатељства два народа, замишљен као српско и руско сјећање на борбе, страдања, жртву, искуства логора, али и побједе, а ове године посвећен је 80. годишњици њемачког напада на Совјетски Савез. Она је посебно похвалила младе рецитаторе Књижевног удружења „Сусрет“, који су на ову тему припремили пригодан поетско-музички колаж на руском и српском језику, а чиме су, како је истакла, показали опредјељење за културу сјећања. – Надам се да ће ове вечери постати традиција, да ћемо успјети да сваке године изнесемо по једну тему, јер толико има српско-руских тема да је то једна бескрајна прича која траје и траје – казала је Бабићева. Подсјетивши на значај Ржевске битке, замјеник амбасадора Руске федерације у БиХ Алексеј Керестеџијанц казао је да се о овој бици мора знати више јер се одиграла у исто вријеме када и стаљинградска, а у њој су биле „заковане“ веома значајне снаге непријатеља, а упамћена је по изузетном пожртвовању Црвене армије. Предсједник Руско-српске фондације за културу и насљеђе Наталија Шатиљина поручила је да попут удружења „Сусрет“ сви заједно морамо радити на дружењу два народа, како бисмо боље упознали једни друге и наше културе. Учеснике програма поздравио је предсједник Скупштине града Требиња Драгослав Бањак и изразио задовољство организацијом оваквих и сличних сусрета. Друго вече је било посвећено сјећању на игуманију Марију Дохторову, а у биоскопу Културног центра Требиње приказан је филм „Генерал Корнилов“. „Вече руског филма и поезије“ подржали су Амбасада Руске федерације у БиХ, град Требиње, Туристичка организација и Културни центар Требиње, а дио је манифестације „требињско културно љето“.

Билећа, Гацко, 23. јуни 2021. године

 

71 Nikola Kusovac

 

   Никола Кусовац

Милош Шобајић (1945–2021)

У ЊЕМУ ЈЕ ЖИВЕО ДУХ ЗОГРАФА

Милош Ш. ствара сликарство где
сва скученост његовог претка експлодира
и мења правац према невиђеној слободи,
на моменте скоро нападној: у сваком случају,
свака његова слика, свака скулптура су
ослобађајуће.
Петер Хандке, Париз 2002.

 

 

 

Већ овлашан осврт на животну и радну биографију сликара, катакад и својеврсног вајара, даровитог писца и, наравно, позиву преданог ликовног педагога Милоша Шобајића, откриће да пред собом имамо личност за коју, без бојазни од претеривања, важи она оцена „имао се рашта и родити“.

А, родио се Милош у Београду 23. децембра 1945, мада старином потиче из угледног српског братства Шобајића из Црне Горе, надомак Никшића и манастира Острога. Матурирао је у Првој београдској гиманзији 1964, а сликарство је студирао на Академији ликовних уметности у Београду, где је дипломирао 1970. године.

Становник града светлости Милош је постао 1972, што не значи да није осато у чврстој вези са родним крајем и отаџбином, где редовно излаже на заједничким смотрама од 1969, а самостално од 1972. године. Приредио је више од 80 самосталних изложби широм света, потоњи пут је недавно излагао у новоуређеном изложбеном простпору Комбанк арене. Био је учесник многих престижних ликовних смотри, а као званични представник СР Југославије излаго је 1995. на чувеном Венецијанском бијеналу. Управо од те године Милош се све више, успешније и запаженије бавио и скулптуром.

О животу и раду Милоша Шобајића објављено је више монографија у Паризу, Београду и Лондону чији су аутори били Ален Жуфроа, Петер Хандке, Едвард Луси-Смит и други.

Из радне биографије Милоша Шобајића ваља још истаћи следеће податке: да је између 2004. и 2006. био предавач, гостујући професор у Кини, на Луксун Академији лепих уметности у Шењангу, затим да је 2005. основао Факултет за уметност и дизајн на Универзитету Мегатренд, на којем је био професор и декан до 2014. и где је изабран за почасног доктора и именован у звање професора емеритуса. Такође би требало нагласити да је био добитник престижних признања, попут Златног беочуга, Вукове награде, Ордена Републике Србије за достигнућа у уметности, као и Ордена почасног госта Русије, којим га је одликовала Руска дума 2018, када је изабран и за члана Удружења уметника Русије. Тако је о њему и његовом плодном и разнородном раду објављено готово седамсто текстова на разним језицима, највише франсцуском и српском, али и руском, енглеском, немачком, грчком, италијанском, јапанском итд. Наравно, о њему и њговом стваралаштву направљено је много радио, филмских и телевизијским емисија. Коначно, своју прву књигу, аутобиографску, Сликај и ћути, објавио је у Београду 2018, а другу и, нажалост, последњу: Девет мојих живота, промовисао ја на, такође, последњој својој самосталној изложби приређеној марта 2021. у новоотвореној Галерији Комбанк дворане у Београду.

Иначе, мој први сусрет са делима Милоша Шобајића одиграо се у рану јесен 1983. када је у Галерији Културног центра Београда изложио радове из два своја циклуса слика Човек у соби и Излазак из собе. Тада сам му критизерски надобудно, у рђавом светлу, замерио како његови стваралачки „ ...напори у целости делују више као плод рачунице него исклрених убеђења.“ Заправо, у том часу нисам био свестан да изречена замерка, уствари, упућује на суштинске вредности његовог уметничког рада. Био је то мој очигледан превид. Очигледно у страху да не подлегнем чарима његове прочишћене ликовне осећајности утемељене не ефектној структури експлозивног цртежа, на допадљивој свежини геста и очаравајућој лепоти оне, како смо је касније Љуба Поповића и ја дефионисали, непоновљиве Шобајићеве плаве, у чију сам искреност критичарски подозриво посумњао, остао сам ближе површини него суштини проблема. Уместо да сам његову контролисану емотивност и потребу да се одупре голим нагонима, протумачио као израз здравог и природног ослањања на сопствено духовно наслеђе, схватио сам их као плод извештачене рачунице.

чки деривата, односно да у њему свесно или не, свеједно, живи дух зографа који је спреман да реалност деформише ради постизања правилности вишег реда. Чак и када пристане на не стилска и формална решења наметнута актуелним естетичким захтевима, он при томе нипошто не доводи у питање онај надумни аскетски симболизам који проистиче из духовности и светотајнства иконе. А, када се има на уму да управо ту извире снага које покреће његов стваралачки механизам, онда се сваки детаљ, сваки гест, валер и намаз бојом, сва понуђена и дата цртачка и ком по - зициона решења његовог сликарског поступка, као и суштина његове ликовне поетике, могу лако разумети и још лакше њихова сложена уметничка реалност прихватити. Енергија која га притом покреће и која зрачи, тачније исијава из сваког његовог дела, отелотворена је до те мере да танатос пред њом остаје празних руку, док Милошу Шобајићу јемчи бесмртност.

71 Marija Ćirić

 

Марија Ћирић

Зоран Симјановић (1946‒2021)

РОКЕНРОЛ И ПОЉСКО ЦВЕЋЕ

 

 

Сећам се добро, када сам једном приликом ‒ пре десетак година ‒ ушла на сајт композитора Зорана Симјановића, да сам открила занимљив податак. Уз његово име и презиме, као прва одредница стајало је, „југословенски филмски и телевизијски композитор“. Није неочекивано, уколико знамо да је, пре него што је као беба проговорио, најпре пропевао, и то „Иде Тито преко Романије“, знану југословенску партизанску песмицу која је настала тако што је на већ постојећу народну мелодију додат текст, идеолошки прихватљив друштвеном уређењу из времена Симјановићевог детињства. Југословенску оријентацију уметника у значајној мери одредио је рокенрол.

Рокенрол није подразумевао само практиковање карактеристичног музичког правца, већ и посебан животни стил. Композитор ми је тврдио да је нестандардна стваралачка стремљења, баш као и клавир на ком је кренуо у прва музичка истраживања, наследио од деде по мајци, Драгослава Васиљевића, који је дипломирао сликарство, али се се бавио и музиком, а био је суоснивач и управник Крушевачког позоришта. Зоран Симјановић је подвлачио да се „рокерски“ животни став његовог деде огледао, рецимо, у презентовању слика у излогу локалне посластичарнице; у дружењу са Ромима којима је давао бесплатне часове музике. Опет, Симјановићева бака је, заправо, била та која је устајала у одбрану музике Битлса у случајевима када је као тинејџер бивао оптуживан за „арлаукање“). На свом првом/дедином клавиру, још увек у предшколском узрасту, написао је и прву композицију. Била је инспирисана стиховима Драгана Лукића, песмицом „Сом“, што је такође указало на потоња уметничка кретања. Симјановић је, наиме, искористио неке „поучне“ Лукићеве стихове:

Памти ову мудрост сине,
Сом сомчету вели свом;
Само ко истински зине,
Може бити прави сом.

Зоран Симјановић је претрпео многе утицаје на путу до примењене (филмске, телевизијске, позоришне, радијске) музике. Као десетогодишњак, чекајући час клавира у музичкој школи „Мокрањац“, „инфицирао“ се магијом бугивугија чувши импровизације једног старијег ученика. Потом бива опчињен интерпретирањем популарних шлагера (практикованим у башти школског друга). Убрзо је рођен први Симјановићев бенд, назван Седморица најмлађих (за разлику од Седморице младих, који су били нешто старији), па Силуете и Елипсе, састави са којима је освајао домаћу рокенрол сцену. Формалним обрасцима популарне музике, будући да практичних приручника није било, овладавао је уз помоћ популарних песама и филмске музике. Никада није имао потребу да стриктно дефинише рокенрол: „Ја га нисам стављао у неке фиоке, иако је за мене рокенрол био нешто потпуно ново, свеже и радосно и опште прихваћено од комплетне млађе генерације (...). Био је свежији и од свинга, који је тада био убедљиво најрадоснији стил“, рекао је једном приликом. Истовремено, редовно је похађао музичку школу и стицао класично образовање. Компликовано је, дакле, класификовати Симјановићево деловање одвећ стриктно.

Примењеном (односно функционалном) музиком почео је да се бави 1975. године. Крећу сарадње са телевизијом (међу првима је била серија Грлом у јагоде, Срђана Карановића „опремљена“ култном Симјановићевом темом!), са филмским продукцијама и позориштима у некадашњој Југославији и у свету. Најекспониранија у опусу Зорана Симјановића свакако је била музика намењена покретним сликама. Његовим партитурама опремљено је близу седамдесет играних филмова; поменућемо неке од најизразитијих: Специјално васпитање, Мирис пољског цвећа, Национална класа, Земаљски дани теку, Петријин венац, Маратонци трче почасни круг, Вариола вера, Сјећаш ли се Доли Бел, Балкан Експрес, Нешто између, Отац на службеном путу, Вирџина, Тито и ја, Сјај у очима, Турнеја... Компоновао је за више од шездесет телевизијских филмова и серија и преко педесет анимираних и кратких филмова, за више од пет стотина телевизијских и радијских шпица и рекламних спотова...

Двема Златним Аренама овенчане су Симјановићеве филмске партитуре ‒ музика из филмова Мирис пољског цвећа (1978) и Балкан Експрес (1983). Освајао је награде и на великим светским фестивалима (у Кану, Венецији, Монтреалу, Манили, Сан Себасијану, Ваенсији, Истанбулу, на Корзици...). Године 1983, заједно са Ивом Монтаном, добио је почасну награду града Валенсије када је музиком специјално компонованом за дату прилику отворио филмски фестивал. Много је писао и за позориште. Сарађивао је у тридесетак инсценација београдских позоришта, компоновао је мјузикле Београдости и Рибе у мору, такође и музику неколико кабареа (у Београду и Сомбору). У Паризу, са редитељем Паолом Мађелијем, радио је на комаду Мандрагола, што је одмах потом резултирало ангажовањем на новом пројекту, поставци представе Лудачка кошуља.

Био је члан Европске филмске академије, француског удружења SACEM, као и ASAFE (светског удружења за анимирани филм). Године 2019, од Удружења композитора Србије добио је награду за животно дело. 

Волео је и свој рад у пољу педагогије. Од 1993, па до пензије, радио је као професор примењене музике на Факултету Драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Наставу је држао на још неколико високошколских установа (Факултет музике уметности у Београду, Факултет драмских уметност на Цетињу, Висока филмска школа „Дунав филм“, Виша електротехничка школа, Академија уметности БК).

Дана 14. јула 2006, на отвореном простору на Калемегдану, у подножју статуе Победника, изведена је његова New Ideas Symphony/Симфонија нових идеја, „прва симфонија самосталне Србије“, како је говорио. Била сам на том концерту. Мало сличног је приређено у српској престоници. Више хиљада људи у публици, огроман извођачки апарат (симфонијски оркестар у проширеном саставу, мешовити хор, солисти), музика која вас обузима и расте из става у став, да би кулминирала у Финалу, у звучној буктињи знаних ауторових филмских тема!

Ту можда стижемо и до одговора о стваралачкој поетици Зорана Симјановића. Покушаћемо да ситуирамо композиторово деловање у естетику покрета New Age, јер је управо реч о стилу који не трпи строге класификације, будући разнородан и практично увек на размеђи употребљених музичких жанрова. Симјановићев опус поседује одлике космополитског, интегралности – и све је то увек рафинирано и аутентично уклопљено у контекст коме се овај композитор датог момента обрео. Његова (примењена) музика стога је, рећи ћемо, својеврстан superlibretto – претпоставља надзначење, сублимацију акције, дејство на развој ликова. Симјановићева музика оперише као наративни агенс; то је музика која подстиче фабулу, а не она која само прати, описује или подражава слику. Симјановићев superlibretto открива нам примењену музику која, штавише, конструише сопствену – звучну ‒ слику и приповеда, говори сопствени „текст“ и заједно (и равноправно) са осталим аспектима филмског, телевизијског, позоришног система твори целовито значење. Једноставније речено, његова музика је оно по чему најчешће памтимо бројна филмска, телевизијска, позоришна, или уопште, медијска остварења, то је музика која је дефинисала аудиовизуелне целине за чије је потребе настала.

Симјановићев опус постао је предмет академског дискурса, научно-теоријских радова, чак и докторских дисертација. И што је још битније: његова музика је извођена, слушана, присутна је...певушимо је... Музика Зорана Симјановића је, дакле, веома жив организам.

71 Sreto Tanasić

 

Срето З. Танасић   

Иван Клајн (1937–2021)

ДАО ЈЕ НЕМЈЕРЉИВ ДОПРИНОС ИЗГРАЂИВАЊУ СРПСКЕ ЈЕЗИЧКЕ КУЛТУРЕ

 

 

Ријетки су случајеви да је српска културна јавност тако жалила као кад нас је напустио академик Иван Клајн, угледни српски лингвиста, професор Београдског универзитета, стални члан Матице српске, те члан Одбора за стандардизацију српског језика и његов дугогодишњи председник. Академик Клајн дао је огроман допринос српској лингвистичкој науци и култури. Готово да нема никога код нас ко се сматра културним а да није чуо за Ивана Клајна и прочитао бар један његовњегов чланак који говори о правилности и љепоти српског језика, о потреби његовања српске језичке културе.

Иван Клајн је рођен у Београду у јеврејско-српској породици. Три очеве сестре и други чланови фамилије одведени су заједно с дјецом из Вуковара у логор Јасеновац и уморени. Клајн се послије рата школовао у Београду и завршио студије италијанског језика и књижевности на Универзитету у Београду, гдје је на Филолошком факултету био професор италијанског језика и упоредне граматике романских језика. Прије доласка на мјесто асистента радио је двије године као преводилац у листу Илустрована Политика. Тај новинарски стаж свакако је утицао да остане везан и за новине цијелог вијека, пишући о питањима језичке културе и налазећи најчешће у штампи материјал за своје популарне чланке1 . Писао је у листовима Борба, Илустрована Политика, Политика, НИН. 

Овдје нећемо помињати његов научни допринос у основној његовој струци – романистици, италијанистици, већ указати на допринос проучавању српског језика и унапређивању српске језичке културе. Академик Клајн је дуги низ година изучавао савремени српски језик, прије свега са стандардолошке стране. Његове филигранске студије појединих питања засноване су увијек на одличним лингвистичким знањима и праћењу развоја српског језика на богатом и разноврсном језичком материјалу. Те студије су важне за осавремењавање српске језичке норме. Поред низа значајних радова у тој области, овдје наводимо његово капитално двотомно дјело „Творба речи у савременом српском језику“ (2002. и 2003), као и „Нормативну граматику српског језика“ у коауторству са академиком Предрагом Пипером (2013. и још неколико издања).

Такође, треба поменути „Велики речник страних речи“, који је написао са проф. Миланом Шипком, који је доживио више издања, прво тако значајно дјело код Срба послије Вујаклијиног „Речника страних речи“, који је први пут објављен прије Дргог свјетског рата, а чија су новија издања у извјесној мјери допуњавана2 . Ипак овај нови рјечник је донио и објаснио многе ријечи које су посљедњих деценија улазиле у српски језик.

Академик Клајн је дао немјерљив допринос изграђивању српске језичке културе. Готово пола вијека писао је у листовима и часописима о многим питањима из језичке праксе која представљају потешкоће за образоване људе, нудио увијек јасна и лингвистички утемељена рјешења за језичке недоумице. Иако га ми који смо с њиме дуже вријеме сарађивали памтимо по скромности, ћутљивој озбиљности и одмјерености у изрицању ставова, у ове чланке академик Клајн је често уносио благу дозу хумора, што је доприносило занимљивости, па и памћењу. Сјетимо се да је једну своју књигу текстова о томе шта може испасти због штампарске грешке објавио под насловом „И филозофи су љ/луди“ (Београдска књига, Београд, 2007). Незаобилазна је и данас његова књига „Речник језичких недоумица“ са више издања. Посебно треба указати на то да је академик Иван Клајн био члан Одбора за стандардизацију српског језика од његовог оснивањда 1997. године, а његов предсједник од 2001. до 2017. године. Као члан и предсједник Одбора и предсједник Одборове Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања (Комисија бр. 7) он је дао огроман допринос раду овог највишег свесрпског и свеинституционалног стручног тијела кад је у питању српски језик. Цијенећи његов огромни допринос раду Одбора, проучавању српског језика и изграђивању српске језичке културе, Одбор за стандардизацију српског језика је академика Клајна 2017. изабрао за свог почасног предсједника. Научно дјело академика Ивана Клајна уткано је у српску лингвистичку науку, а садашње и будуће генерације ће цијенити и његов велики допринос изграђивању српске језичке културе.

71 Ranko Burić

 

Ранко Бурић

ОТКРИВАЊЕ СМИСЛА ПРОПИТИВАЊЕМ ВЕЧНОСТИ
(Стеван Буковић: Информатичка звер, „Чигоја штампа“, Београд, 2021)

 

Недостатак храбрости не може се приписати ономе ко се у сразмерно кратком року читаоцу представља својом шестом песничком збирком; ни недостатак вере у моћ поезије, у снагу и лековитост песничке речи, па и сопствене. Храброст и уверење испољио је лекар и путник Стеван Буковић упустивши се шестом песничком књигом у неравноправну, безизгледну борбу против информатичке звери, људске лудости и против пошасти. Какав малодушни пријашко могао би се упитати чему та храброст, толика увереност и таква борба.

Поезија није једино прегнуће које би горким искуствима нагрижени и отуд загрижени мудрац могао назвати величанственим неуспехом. Величанство се чешће огледа у пажљиво промишљеном и уобличеном непристајању на обесмишљавање махом узалудних напора неголи у домету тога одустајања. Поштоваоци и поклоници Буковићевих стихова још се како ваља нису прошетали кроз Галерију 33 (збирку старих и нових песама објављену 2020, а већ је и за те и за сасвим непознате читаоце 2021. приуготовљена Информатичка звер, опет збирка од тридесетак песама. Одвећ сумњичав или не наклоњен стихознанац превари ће се ако помисли да је реч о презасићењу. Самосвесни лекар, путник и веселник ужива у писању погдешто неизбрушених али проницљивошћу, значењем и осећајношћу бременитих стихова и унапред и оправдано радује се ођеку међу читаоцима.

У најновијој сталној изложби његових песничких призора и наума неки ће поборници пронаћи развијенији (други ће га назвати зрелији) лиризам, а трећи варирање и разраду у претходним му збиркама обделаваних тема и мотива. Пашићевски речено, сви ће они бити на свој начин у праву. Запажено је да Буквић не тежи ни иновативности ни монументалности. Повративши се младалачкој, дуго запо стављеној и умало заборављеној љубави, он смело крчи сопствени пут кроз пропланке и шуме песништва, одгонетајући недокучиве тајне природе оличене у бескрајном светлом плаветнилу у којем ће, како наслућује, наћи уточиште и сјединити се са драгим прецима. На тај начин открива смисао пропитујући вечност.

Пажљивијем и упућенијем читаоцу, под условом да се због превисока лета није уловио у замку зле воље услед тобожњег свезнања, шеста Буковићева песничка збирка биће као потребан и користан сусрет са старим пријатељем који ће разјаснити старе недоумице, продубити успомене, осветлити долину снова необичним сликама и мудро упозорити на отклоњиве препреке и неизбежне опасности. Предмет овога разматрања не може и не треба да буде разврставање и подробно описивање тематско-мотивских, композиционих и стилско-изражајних компонената и аспеката ове књиге. Као веома важан и оригинално изведен уочава се у њој стилски поступак контра стирања. То није тек игра речи, већ мудро сагледавање контрапункта живота, разних и разностепених противречности, супротности и искључивости, антиномија и контраста које живот обавезно собом носи. Занимљиво је контрастирање двеју ус ловно названих аутопоетичких песама. У једној се писац обраћа „једном од хиљаду“, оном савршеном, најчешће непостојећем читаоцу који разуме сваки стих, сваку песму и збирку. У другој, пак, крећући се између уобразиље и збиље, сабира и сажима утиске читалаца који различито тумаче његове песме, имају мање или више слуха или смисла за нескривене и скривене поруке, али који ни за једну од тих песама не кажу да је досадна.

Ни ови редови отуда нису свеобухватно тумачење него пре помало замагљен поглед на Буковићеве стихове или само један кључ за њихово исчитавање. Кон трастирање се у збирци најчешће примењује, духовито, убедљиво, унутар низа по јединачних стихова или дистиха, а у бар две песме у завршном стиху. У том ређем случају у једној песми пекари и посластичари су ти који помирују Исток и Запад, а у другој се врело мудрости Истока супротставља матерјалном бездану Запада. У песми „Глава“ контраст налазимо унутар појединог стиха (глава паметна или луда, велика или мала, за често или ретко шишање, за прање редовно или само ако се мора), али и стиха са стихом („Нешто, данас јако значајно и важно, / већ сутра може бити сасвим неважно;/ а нешто потпуно лудо сада / можда је генијално сутра.“). У двема песмама контрастира се испражњени новчаник са срећом и задовољством испуњеним срцем. Бар три су песме посвећене најновијој пошасти неизвеснога трајања и исхода; у свима је луцидно уочен и стихом упечатљиво исписан контраст. У песми „Пошаст и ми“ моћници се коцкају а поданици плаћају цех. У песми „Не знам“ речи из наслова као злослутни или иронични припев стоје између два стиха од којих је сваки у виду искључног питања: да ли је песник здрав или болестан, покисао или мокар од себе, да ли да чека или да нешто предузме...

Овде наслов и припев не изражавају пуки агностицизам, очај и посвемашњи релативизам, него искрену запитаност зналца отвореног за нова сазнања, али одговорног и свесног своје снаге и расподеле моћи у свету. У једнако упечатљивој песми „Но пасаран“ контраст је изражен у низу појединачних стихова па, на пример, иако га ништа не боли, песник је рањен; наслов упућује на духовни и сваки други отпор али одговоран и озбиљан. У овој лирици Буковић се не намеће као гуру, ни као жртва, ни као свезналица; ни као песник-специјалиста. Пева о природи а повремено стреми метафизичком; сећа се детинства, али се није за њега приковао; изгубио је многе драге људе, али зна да их сузама не може повратити; одупире се злу, али себи не приписује јунаштво и нема увек незаменљиви рецепт за победу. Ведрином, топлином, озбиљношћу, знањем, искуством и лепотом супротставља се и мегаломанији и ништавилу, вешто избегавајући баналност и када је се дотакне.

Неколико песама и у овој збирци можемо назвати посветницама, јер говоре о драгим уметницима му и њиховим делима (Стојану Берберу, Миљурку Вукадиновићу, Милутину Дедићу, Горану Паскаљевићу, Душану Бремовићу). У тим песмама нема су за; оне су, као и друге сличне и, уосталом, скоро све Буковићеве песме, похвала жи воту, љубави и уметности. Зато је и ово скромно и скоро свако друго тумачење тих песама само бледи одраз и покушај, само непотпун одговор на подстрек и значења које оне пружају. Латимо се, дакле, и ове збирке са пријатељским поверењем и разумевањем, а евентуално кајање неће бити велико ни озбиљно.