|
Милисава Савића зачарала је епска Србија као ниједног савременог српског писца. У последњих неколико година ова тема му је била извор бескрајне инспирације, а из ње су настале две путописно-есејистичке књиге и, најзад, један роман. Прве две – Долина српских краљева (2014) и Епска Србија (2017) објављене су у издању Друштва Рашка школа из Београда, док се роман као ретко успешна синтеза интересовања неког писца за одређену тему појавио недавно, у издању „Агоре“, под интригантним насловом Доктора Валентина Трубара и сестре му Симонете повест чудноватих догађаја у Србији.
За онога ко је читао претходна две књиге јасно да је реч о делима која су тешко одвојива једно од другог, с тим што су се у роману стекле, и врхуне најбоље особине приповедачког умећа овога аутора. Оне невероватно вешто граде мост чији један камен темељац Милисав Савић поставља у средњовековну Србију са многим специфичним елементима ренесансе за ово поднебље; лук моста писац издиже изнад Србије замукле под турским ропством, док камен темељац на другој страни уграђује
у аутономну кнежевину Србију под књазом Милошем Обреновићем. Оно што две обале у роману спаја је народна уметност. Поезија, која је тај временски ход опевала и баш у Милошево доба освојила Европу, затим нешто касније објављене народне приче и пословице, док уз њих, као тихи сведоци, стоје манастири и цркве са својим фрескама и скулптурама међу којима су неке, без сумње, најлепше у Европи.
Аустрије обићи ће готово сва најзначајнија места која се спомињу у песмама али ће се, на првом месту, упознати са земљом свакојаких чудеса и контраста, једном речју, Србијом тога/свих доба.
Тај пут који ће трајати шест месеци и завршити се у карантину у Земуну из којег ће даље Валентин ићи на запад, Милисав Савић зналачки користи да још једном читаоцима покаже колико један моћни писац уме да се поиграва књижевном грађом, да је вешто расклапа и поново склапа, стварајући увек необичне облике. Веран испитивању снаге књижевности, експериментисању и постмодерни, немиран у изналажењу новог, Савић користи завидну количину документарне грађе коју попут алхемичара меша са легендама, предањима и епском фантастиком, уводећи своје јунаке – Валентина Трубара и сестру му Симонету, књажеве људе одређене да их чувају, књажевог сина и ћерку, и једну остарелу врачару, у свет једне Србије, пребогате густим шумама и бистрим рекама којима ходе и плове стварни и мртви јунаци, од владара до сељака, опеваних у народу.
Оне тајанствене Србије, земље магије, пророка, вилинских састајалишта, наоружаних монаха, убица, лопова, трагача за златом и сакривеним благом, гуслара и вашара, мушких и женских посела, еротике и платонских љубави, или предавања Богу. Хајдучке Србије пуне сакатих и испребијаних, што у ратовима с Турцима што у обесном кажњавању које охоли књаз пресуђује умишљајући да уз имања и богатство које граби за себе приде иду и људи које по својој вољи може сатирати. Истовремено, и поред таквог суровог, неписменог владара, Србије првих школа и првог лицеја, прве штампарије, вероватно једине у то време од Београда до Солуна. Једном речју, Србије између мита и модерне мисли, страха од арогантне власти и слободе.
Да би се све ово упаковало у причу не постоји други начин него да се читаоцу понуди дело састављено од фрагмената, распоређених као каменчићи у мозаику, у четири поглавља: Почиње прича, Потрага за црквом Јањом, Приче доктора Трубара о потрази за црквом Јањом које је записао госпар Тедалдо дељи Елизеи, Чудеса која су се збила по повратку доктора Трубара у књажев двор, Четири Божанине приче, и Епилог. Фрагменти нису паралелни већ увиру у један јединствени ток, сведен на сусрете и утиске на путовању кроз Милошеву, реалну Србију, и ону из народних песама и прича. Тако замишљени роман нема нити може имати класичну радњу, у њему су дијалози минимални или препричани, али томе свему насупрот, мајсторска рука аутора умела је да у тој сведености, крокијем створи ликове који су живи да животнији не могу бити.
Постмодернистички потези у овом Савићевом делу откривају се слојевито: први, који није иновативан, јесте преплитање три „књиге“ и њихова три аутора. Прва је дневник који нередовно пише, и причама допуњује Валентин Трубар. Друга је она коју у виду бележака склапа фирентински нумизматичар Тедалдо дељи Елизеи који, при повратку из Свете земље, завршава у карантину у Земуну, где упознаје Валентина који му прича о свом путовању. Трећа је књига коју држимо у рукама, из пера Милисава Савића, која нам метафорички представља и објашњава (а свако другачије читање је излишно) матрицу живота која једино у причи, а не у свакодневици може да нас утеши. И попут магијских моћи измаштаних трава оснажи да одбацимо страх, и изборимо се за достојанствено постојање.
Зато је роман Доктора Валентина Трубара и сестре му Симонете повест чудноватих догађаја у Србији ода оној епској, из других светова, а не безумно ауторитарној, слепо послушној и улизичкој Србији од овога света, какву чине књаз(ови) са својим свитама. Оној у којој владају поетичност и фантастика (приче као што су „Доктор Трубар лети са баба Јегдом“, „Небеса“ и „Расковник“ спадају у сам врх српске савремене прозе), као прибежиште од тегобности вековања.
(„Српски књижевни лист“, децембар 2018)
|
