|
У сасвим светој Земљи степској
Од плавог леса и глицерина
Ко онај Јемељан, она хуља –
У име Оца и Светог Сина
Почиваш, лицем окренут туји
Далека свјетлост птице-југа
На додирује те, уснио си
Да јеси прах и ноћ дуга
А ја у трену ходочашћа
Тажим, изгубљен у бјелини –
Ни гроба, нит мрамора –
Мртав си, Оче, посве ини
У сасвим светој Земљи степској
Од плавог леса и глицерина
Ко онај Јемељан, она хуља –
У име Оца и Светог Сина
БАЛАДА
И док млатараш, док се клатиш
Ко онај злодух посвуноћ
У глави ти се мути, јави
Да ли ће доћ... Доћи ће, доћ...
Јер сирће гуташ, метал гризеш
Са пјесницима, друштвом злим
Никада нећеш, пун љубави
Убрати њеног лица крин
Јер онај осмјех са дна ноћи
Кроз тешку купу полусна
Помакнеш ли и устријелише
Побјећ ће, вјечно заносан
Јер будио си се у ружноћи
Ко какав бесмислен јеретик
Ждерући себе, утулио си
И њеног ока крајолик
И док млатараш, док се клатиш
Ко онај злодух посвуноћ
У глави ти се мути, јави
Да ли ће доћ... Доћи ће, доћ...
НЕМА ВИШЕ ГОСПОДЕ
Нема више господе.
Све го гологлав голанфер и голман
И шмокљан и к томе слика и прилика –
Погледај те фаце, те буразере
Мажњавају, кркају крканцију у ресторацијама,
Мљацкају, шмркћу, прсте лижу, чачкају зуб и шлиц,
Нокте грицкају, салвете краду.
Пашаду тискају у дупе,
Пишају под сто
Дахћу
Прде
Петама поздрављају
Осијецају се преко столова, гађају хљебом,
Повраћају женама у гаће, у сисе које висе,
Заударају на рибу, мудо, коњску саламу,
На сперму и спермине деривате,
На прдеж другарски,
Преживају, пландују, пипкају, куњају,
Штуцају, грокћу,
А понеки и пјева.
Нема више господе.
КАКО ЖИВЕ ОВИ ЦРНОГОРЦИ
Како сам црн као крило орла
Како сам усамљен као мој отац
Како сам се зажелио вина, друштва, домовине –
Како живиш међу овим Црногорцима
Како се не убијеш!
Како су издали
Како поробили поробљеног.
Како су побркали
Како сам побркан
По хиљаду пута.
Како живе ови Црногорци.
Како се не убију.
У ГРИЛ-ПИВНИЦИ САЊАМ
У Грил-пивници сањам
Уз шанк
С времена на време
Мртвог ме избаце
Одвуку на крај града
И сахране –
Али ја не верујем у смрт.
ТУГОВАНКА ЗА БРАНИСЛАВОМ ПЕТРОВИЋЕМ
Оде ми Б. Петровић
У ведра небеса –
Од сумње и горчине
Сав се разби у звијезде и дубине.
А ја се зажељех београдских лица
Улица и кафана. И пића.
И нашег царског живота
До свитања и преко свитања.
И расплаках се за звијездама
За „Коларцем“ и „Липом“
Да се још једном у тим рајским одајама
Потучем и изљубим
С неким непознатим типом.
Али данас
Кад ја немам много разлога да живим,
Мада друкчије не могу,
Прођем градом,
И чујем шапат књига у излогу,
И помислим: То твоје Срце бије –
Страшно је, брате, живјети од живота
Кад живот више није.
|
