67 Aleksandra Žeželj Kocić

 

Александра Жежељ Коцић

ТАНАНА ПРИПОВЕДАЧКА ОСЕТЉИВОСТ
ЗА ЧОВЕКА
(Миладин Ћулафић, Преко границе, Српска књижевна задруга, Београд, 2019.)

Збирка Преко границе, објављена у едицији Атлас СКЗ прошле године, најобухватнији је избор прича Миладина Ћулафића, при којем је, и овога пута, било исправки и дораде, што нам још једном показује ауторов дирљив напор, да се својим причама врати, доради их и допуни. Поглед писца на своја претходна дела, сматрам, увек носи специфичну врсту храбрости, јер писац тако изнова разоткрива и огољава себе и свет својих јунака; уз то што, на тај начин, свакако, увек показује жељу да пронађе праву реч, њено достојанство и лепоту. А верујем, да ћемо се сви сложити са Шкловским, да „реч ослобађа душу од тескобе“.

Наша критика већ је приметила Ћулафићеве једноставне и прецизне припове - дачке поступке, уздржаност у говору, свест о нужности бирања и мерења речи, као и његову опседнутост говором. Текст Драгана Лакићевића, штампан уз ово издање, упућује нас на лирско, танано, суптилно, осећање света у Ћулафићевим причама, драматична сазнања о животу и судбинама, на префињено и тајанствено откривање душе, на људски свет у свом завичајном микро-простору, суво злато природе, језика, постојања, снова и успомена, суво злато приче у духу Матавуља, Кочића, Глишића, Ћопића, Лалића, Ћосића и Боре Станковића.

Другачијом расподелом прича, које позајмљују наслове његовим збиркама, Ћулафић преусмерава поглед читаоца и фокус премешта на друге а сличне теме. Хајде да изблиза погледамо баш те приче, чији мотивско-тематски комплекси формирају својеврстан оквир збирке Преко границе. Прича „Упорност траве“, говори о падању људи у надлежност гладне и неуморне траве која коси, гази, тако да се ју - на ку чини, да „тишина почиње да кука, да се удара песницама у главу, да гребе своје лице“. Прича „Нешто“ открива нам свет деце, која, на простору где је некада била шума а сада врлет и камен, траже нешто дуго и упорно, залазе све дубље у тај измаштани узбудљиви свет, заборављају на умор и опасности, застају пред лепотом и свечаношћу цвета, да би им се после учинило, да иза њих остаје само погажена трава, „свет који је опустио, с којег су скинули све злато“. Прича „Неспоразум“ је скица о гладном бегунцу из логора, нашем човеку, који се прикраде једној, како му се чини, топлој, скромној и доброћудној кући, не би ли добио парче хлеба да би, тако, растужио укућане, јер се испоставило, да он није домаћин, кога они очекују да им се врати (све се ово догађа, при крају рата, у Немачкој). У причи „Дивљи старац“, седмогодишњи дечак, пошто превали преко најближег брда, успевши да се отргне одраслима, који о њему превише брину, сретне – по његовим утисцима – дивљег старца и с њим разговара, између осталог, и о орлу који се „можда храни висинама“. Прича „Богатство“, упознаје нас с човеком, који прича о својој замишљеној ливади, лепој, слаткој и надасве његовој, све падајући у занос, јер он, без те приче, не може, под „тамном небеском модрином“, у свету, у којем је „човјек доста урадио ако остане жив“. У причи „Преко границе“, у време ратно и гладно, видимо дечака који се пита, шта има с друге стране брда. Очекивао је неке дворове и подвиге достојне бајке, а добио је свет „такнут мирисом паљевине и бојом пепела“, у којем један старац, у немоћи и болести, јечи или ћути, окренут небу, и тако, умирући, натеже се око свог покривача, с неком женом. Коначно, прича „Срнине очи“, говори о јунакињи, која је, после „живота“ у логору, причала само о цвећу, јагодама, малинама и боровницама, о изворима добре воде коју нико не пије, а највише о срнама, устрашеним и лепим, које и „ногом на земљу стају друкчије“...

Наратор Ћулафићевих прича најчешће је мушкарац или те које осећа бол првог познанства са светом. Његов истанчан и посве лирски доживљај, гради атмосферу опште туробности, туге, несреће, ратне и послератне ситуације, немаштине, жеђи и суше, судбине човека, која пре личи на пасји живот него на срећу и благостање у било ком смислу. У Ћулафићевом приповедачком свету, хумор и смрт нераскидиво су повезани, вероватно, зато, да би нам показали, да живот не бисмо могли поднети, ако се повремено не бисмо ругали. Јунаци Миладина Ћулафића живот недвосмислено осећају као чудну мешавину казне и награде.

С друге стране, мотив наде јавља се, рецимо, кроз лик брата, који је, од туге, застранио а у очима света полудео, или кроз лик оца, који не може да се помири са смрћу сина. Послушајмо његове речи: Е, надо моја, опет си ударила као јабука у зид. Грчиш се, отимаш се. А јесте, право човјек каже, велики је свијет; био би велики... Погледај само све ово! Какав диван јесењи дан... био би диван... како је све родило. Глог, жир... Буба испод камена, пух у протрулој букви, имају пород свој. Змија, шкорпија... Нико их не дира... Свијете-свијете, ако си заиста велики, кажи: где ми је дијете, дај ми дијете. Није могуће да си т а к а в. Ако је т о могуће, па чему, онда... Иде старост, смрт. П она самштина („Нада“). Ово је пример врхунске прозе, и мајсторског приказивања увек двојаког света у којем живимо. Тај свет кадар је да нам се, истовремено, прикаже у свој својој лепоти и својој немилосрдности.

Умор и јад Ћулафићевих књижевних јунака некада је толико велики да се чи - ни, да гледају свет кроз некакав црни оквир. Њихов живот, куд год да крену, окренут је гробљу. Неко од њих, тражи камен за ближњег свог, или му се причињава глас детета, којег више нема, или којег никад није ни било. Болесни предосећају свој крај, а мртви причају своју причу другим „мртвацима“ или „дављеницима“. Мучна тишина надраста их, тесан простор личи на гроб. Ошамућени од бола, на пустобрежини, јунаци схватају, да свет има преча посла, а тишина постаје неподношљиво дубока.

Ћулафићев фиктивни свет окреће се успоменама, породичној историји и дија - логу са умрлима, меша радост и тугу овога света, и показује да прича јесте, како ми - сли Лакићевић, вера да је „живот наших ближњих довољно стамен да поприми облик имагинарног живота, јаснијег од збиље“. Његове приче трепере слутњом пролазности и различитим техникама тока свести. Борба јунака са животом тешка је као црна земља, и зато се често претвара у фантазију, борбу са медведом, или зецом – увек са нечим. Живот је, приповеда један Ћулафићев јунак, чудесна и застрашујућа комбина - ција одушевљења и препада. Можда се тај живот не може свести ни на шта друго, до на босотињу, али увек уз наду, да ће бити боље. Ако не нама, онда другима. С једне стране јунаке чека некакав логор, и кад нема рата, а с друге лепота пролећа.

Ћулафићеве приче, споменимо и то, прави су карневал божјих људи, лепршаво завитланих у висину и вртоглавицу, некад и дословно ситних људи, скитница у дроњцима, оних који „служе осталима, и бољима и горима од себе, за подмех и за - баву“. Ћулафићев божјак „пада на зле гране“, себе види као прекланог петла, прича са Богом, „чупав, огуљен, жмиркав и сузан“.

Чамотиња и пустош провинције, једна је од тема кратких прича Миладина Ћулафића. У свету где се ништа не дешава, сваки догађај дође као спас. Спаса од ме - та форичног дављења, или досаде, међутим, нема, и ту људи постају друштвено неподобни, луди или, напросто, распети, страни и себи и другима.

Такође, кроз доминантну тему рата Ћулафићеве приче постављају питања неумитности бесмисленог и свакаквог умирања, кривице, славе, боли, мена човекове природе у измењеним околностима, страха, Бога, и смисла постојања. У њима је нежност мајчине руке, која нас милује кроз сећање, замењена пушком. Исто тако, кад се човек сав претвори у болест, наслути да од њега ништа неће остати, као да Бога нема. Ево опет једног цитата: Негдје је запјевало дијете, горела је ватра, мировала је шума, неко је сјекао дрва – а човјек је умирао. Зар тако умире човјек, зар све то неће – кад човјек умире – да застане, макар часак, да се осврне?...“ („Страх“). Због оваквих реченица, Ћулафићеве приче назване су „једном дубоко људском прозом“. Због те танане приповедачке осетљивости за човека, у његовој суштини.

Не смемо заборавити, да је човек, у овим причама, стопљен с природом, увезан с њом снажним персонификацијама: лето уцрнело, ливада клонула, чесма прекапила, пчелиња песма јалова, планина личи на нож, узмахнут високо, суша једе презреле трешње, снег лута, пада и сатире се низ литице, планина бистра и лака, као срна. И баш тада, кад помислимо, да ништа црње не може бити, снег, у Ћулафићевој прози, покушава, сопственом белином, да се одупре сутону. Рецимо, после првог снега, „проведри се, све се утиша, застане... као да се и сама природа изненадила, како је све то ново и необично“, док, с друге стране, снег зачас изгуби белину, „поједе га сунце, кораци, точкови“. Сунце се некад отима у висину, устаје жбуње из оних крчевина горе и расте, све је само киша која никад неће престати, чини се, понекад, да не може да сване, да никада неће доћи летње сунце док лице гори мразом, „штрецне те онај облак горе, јер не видиш у њему више снијег, или кишу... видиш људе, браћу своју (дављенике), себе“.

Ћулафићева проза саздана је од боја блата и мрака, сивила и црнила, пролећног сјаја. Недостижност сна преузима облик оног чега нема: ливаде, куће, ципела, бе - ралице за боровнице, најзрелије јабуке. Меланхолична помиреност с човековом судбом, трепери у свим причама овог виспреног писца, приповедача оштровидног ока, под којим су људи срне које се боре. И кад она деца, коју смо поменули на почет - ку, после дуге потраге, у катун не донесу ништа, остаје им вера да ће нешто тек да пронађу – сјутра. Можда у неком другом свету, на оној тамо обали, ако је све ово „само кратак предах, припрема за неки нови тајанствени пут“.

Читајући неке од Хемингвејевих реченица, Форд Медокс Форд је „осетио као да је коначно пронашао нешто блиставо после дугог роварења по прашини“. Ја ћу сада, са истим осећајем, наглас рећи, да су Ћулафићеве реченице право благо, или, како је неко лепше рекао – суво злато приче.