67 Miloš Kovačević

 

Милош Ковачевић

СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА

(Српски идентитетски критеријуми у процесу глобализације,
зборник радова са научног скупа, уредник Милимир Мучибабић,
СКПД „Просвјета“ Београд, 2019)

У организацији Српског културног и просвјетног друштва „Просвјета“ из Београда, у Вуковој задужбини 23. јуна 2018. године, одржан је округли сто на тему Српски идентитетски критеријуми у процесу глобализације. Годину дана након тога (2019) из штампе је изашао луксузно штампан истоименовани зборник, који доноси једанаест радова учесника овог научног округлог стола, којима, као дванаести прилог, треба додати „Уводно слово“ из пера уредника зборника проф. др Милимира Мучи - бабића, предсједника огранка СКПД „Просвјета“ у Београду.

Тих дванаест прилога што чине овај зборник дати су сљедећим редом: 1. Уводно слово (стр. 7-10), 2. Митрополит Амфилохије, О српским идентитетским кри теријумима у епохи глобализма (11-19), 3. Милимир Мучибабић, Друштвени процеси и њихове последице које доноси нови светски поредак на размеђу миленија (20-36), 4. Богољуб Шијаковић, О појму и кризи идентитета (37-46), 5. Слободан Антонић, Остати свој у колонији: очување српског идентитета на периферији атлантистичког царства (47-77), 6. Слободан Рељић, Суверенитет после Pax Americana (78-100), 7. Милош Ковачевић, Српски језик и ћирилица под притиском глоба - лизације (101-120), 8. Александар Јовановић, Образовање и идентитет: Зашто уто пија мора да постане стварност (121-142), 9. Слободан Владушић, Национални идентитет и четврта генерација ратовања (143-155), 10. Светлана Шеатовић, Медитеран у српској књижевности и култури насупрот глобализацији (156-173), 11. Невена Даковић, Филм од националног значаја vs. национални жанр (174-192), и 12) Слободан Наградић, Глобализација, српски културни простор и позиција српске „Просвјете“ (193-130).

У Уводном слову уредник указује на разлоге због којих је одржан скуп из којег је овај зборник и произашао. Уводничар полази од констатације да „Српско питање данас, као и у прошлом вијеку, превазилази границе Србије и српства. Оно се односи и на народе са којима живимо измијешани, те сусједне народе и државе. Утиче на међународни поредак, тиче се интереса великих сила на Балкану и шире. Ово и данас отворено питање производи посљедице (барем нас тако учи историја) које је тешко сагледати и регулисати“.

А два су основна питања на које је неопходно дати одговор, питања која су и била повод скупу, и разлог овоме зборнику: „како ујединити (објединити) духовни и културни простор Срба на развалинама бивше државе? Како повратити достојанство националној држави, а тиме и култури и свим интегративним елементима нашег на - рода и тако избјећи замке самопоништења, а истовремено учинити видним елементе српског идентитета и тако га заштитити од претакања у наднационалне идентитете?“. Сви радови које зборник доноси непосредно или посредно тичу се тих двају питања.

Зборник отвара рад митрополита Амфилохија, који већ насловом – О српским идентитетским критеријумима у епохи глобализма – показује да ће се најнепо сред - није бавити темом која је основни предмет самога скупа и зборника: статусом срп - ских идентитетских критеријума у данашњој епохи глобализације. Митрополит Амфилохије полази од чињеница да је „савремени свијет данас у начелу подијељен на два пола. На једној страни су све источне цивилизације, а на другој – западна, евроамеричка цивилизација која се базира на империјалној идеји“, и да се „у тој се глобалној подјели и српски народ налази на распућу и на распећу“.

Показујући да се српски народ данас налази на путу избора између различитих идеја, какве су идеја национализма, идеја националистичког етатизма, па идеја ства - рања „нових духовних, чак, и лаж-црквених заједница“, и напокон идеја „обезли - чујућег индивидуализма неолибералног потрошачког друштва“. А све те идеје про изашле су из „‘брака‘ комунистичке и капиталистичке (либералне и неолиберал - не) духовне пустоши: заједнички им атеизам, обезбоженост ‘у име човјека‘, његових ‘људских права‘ и његове ‘хиљадугодишње земаљске среће, мира и економ - ског напретка“. И пристанак на било коју на њих, по митрополитовом мишљењу, води српски народ на још већу странпутицу. Јер, „до позитивног исхода из ове дубоке историјске кризе можемо доћи само ако се као народ опет ослонимо на вјечни и непролазни идентитет и етос из њега рођени а који пружа Црква Божија која, будући да прије свега тежи ка Царству небеском, даје и праву мјеру односа према историји и свакодневним искушењима и бременима који историјски ток доноси сваком народу, па и нашем. Свједочење тога и чување истинског идентитета јесте суштина савремене мисије наше помјесне Цркве“.

Милимир Мучибабић у свом раду Друштвени процеси и њихове последице које доноси нови светски поредак на размеђу миленија најприје подсјећа да „по с - љедња деценија 20. вијека и прва деценија новог миленијума представљају вријеме пуног политичког уозбиљења америчког неолиберализма разумијеваног као глобализам, који као свјетска идеологија треба да реализује идеју слободе, једнакости и демократије и тако оствари вјековни сан човјечанства“. Идеја глобализма за циљ је имала својеврсно уједињење свијета, резултат је, међутим, супротан: глобализам свијет „сурово поларизује и хијерархизује“. Аутор показује и доказује да се „Европа као најрепрезентативније живо ткиво неолиберализма дави у нарастајућим економ - ским, правнофилозофским, политичким и културним турбуленцијама. Као таква, коме она може и треба више да буде узор и идеал кад се све нације у њој осјећају тјескобно. Пред налетом невидљиве силе капитала и друге моћи моћника, ишчезавају или се губе национални и државни идентитети“. По мишљењу аутора „глобализација се јавља као нови облик поробљавања“, што се најбоље види по условљавањима које Срби доживљавају на путу ка Европској унији. У суштини то заправо значи да Срби треба да престану бити Срби по свему оном што их Србима чини желе ли за пер - спективу имати Европску унију, или како то аутор формулише: „ако будете и даље добри и послушни па се одрекнете себе, свог идентитета, писма, духовности, ис - торије и традиције, богами и државе, остаћете на путу среће што се зове Европа“ И „све се то“ – наставља Мучибабић – „од нас тражи у тренутку када је постало видно да је стратегијски неуспјех неолибералног модела капитализма (глобализма) брзо прошао пут од краја историје до Америке на раскршћу“.

Богољуб Шијаковић у свом раду О појму и кризи идентитета сматра да су проблем идентитета и криза идентитета лозинке нашег доба. Аутор полази од значењске многострукости појма идентитета и фокусира се на друштвени и лични идентитет, који постоји у динамици између индивидуалне датости и социјалне конструкције. Потом разматра социјалну условљеност памћења и онтолошки и дис - курзивни аспект идентитета, а с тим у вези и проблем заборава, посебно на со - цијалном плану као структуралне амнезије, наиме гашења селектованих тачака у памћењу. На крају аутор тематизује однос историје и есхатологије, која у историју уноси перспективу вјечности и заоштрава питање историјске одговорности.

Слободан Антонић у раду Остати свој у колонији: очување српског иденти - тета на периферији атлантистичког царства издваја и анализира показатеље неоколонијалног положаја садашње Србије. Антонић аргументовано, уз навођење низа примјера, показује и доказује да Србијом управља колонијална полиархија, која негира традиционалне Србе, њихову културу и образованост. Пошто је у колонији уобичајено да дио домаће елите презире свој народ и диви се колонизатору, између колонизатора и лакејске елите успостављена је симбиоза. Домородачки културни, академски или медијски медиокритети кооптирају се у естаблишмент и проглашавају елитом првенствено због упорности и вјештине омаловажавања културе, традиције и интереса свог народа и своје земље.

Слободан Рељић у раду чији пуни наслов гласи Суверенитет после Pax Americana: да ли ће се идентитети народа подизати на враћању вестфалском поретку или ће источњачко поимање моћи донети нове међународне односе показује како су готово четврт вијека силе западне моћи систематски и грубо уклањале Вестфалски међународни ред у коме је „као и капетан на својој лађи, суверен кнез, после Бога, једини господар на државном броду“ (Жан Боден). Међународни поредак је послије тога подразумијевао недодирљиву Империју. Моћ Империје испољавала се преко четири пункта, која аутор детаљно освјетаљава у раду: 1) транснационалне корпо - рације, 2) савремена капиталистичка држава, 3) војни естаблишмент, и 4) медији. Из овакве Империје настале су нове институционалне опције и у међународним односима: подијељени суверенитет и de facto старатељство. Читав систем имао је тешке посљедице по свијет надзиран из центра либералног капитализма: у односу на Запад сви дијелови свијета који су пристајали на тај поредак су константно еко - номски опадали. Међутим, побуна је дошла с Истока – у економској сфери из Кине, у војној конкуренцији из Русије, а касније обиљежена као БРИКС – и брзо се ширила, тако да смо, по мишљењу аутора, данас пред успостављањем новог реда мо ћи и система суверенитета. Аутор констатује да је „природа новог суверенитета засад нејасна“, али да се „моћ сели на Исток“, а то је „свијет који прихвата технике ка - питализма, али их нужно саображава са својим културним координатама у којима је духовно изнад материјалног.“

Милош Ковачевић у раду Српски језик и ћирилица под притиском глобали - зације разматра актуелни статус српског језика и ћирилице из перспективе глобализацијских процеса. Он показује да ни српски језик ни ћирилица, иако пред - стављају српске националне идентитетске критеријуме, данас немају оно достојан - ство које су имали у историји српскога народа. Велики број Срба, посебно оних који припадају тзв. другосрбијанцима, свим силама настоји да реактивира и Србима као парадигму наметне аустроугарски однос према ћирилици тврдећи да је очување ћи - рилице заправо сметња укључењу Срба у „европске цивилизацијске токове“, одно сно сметња стварању „Еуро Србина“ као новог типа Србина.

С друге стране, притисак глобализације на српски језик огледа се у двјема по српски језик погубним посљедицама. Прво по томе што је данашњи српски језик оптерећен алоглотским утицајима, који чак угрожавају и његову структуру; посма - тран и у цјелини и као систем варијаната, он је изложен веома јакој англицизацији, толико јакој да се она може прогласити језичким англохолизмом. Друго, српски језик је уникатан по томе што се множи дијељењем, тако да се данас остварује под четири имена: Хрвати су га прозвали хрватским, а муслимани, мијењајући и своје нацио - нално име у Бошњаке, назвали су га босанским, док су га Црногорци прекрстили у црногорски. На сцени је покушај да се те три „политичке варијенте“ прогласе равно - правним са „српском варијантом“, и да се тако створи „заједнички безимени језик“, који ће свако звати „како жели“, а све с циљем да се укине његово српско етно линг - вис тичко утемељење.

Александар Јовановић у зборнику се јавља с радом Образовање и идентитет: Зашто утопија мора да постане стварност. Аутор полази од готово аксиоматске тезе да је образовање најважнија дјелатност за сваку државу и сваки народ, а да је за мали народ добро образовање услов опстанка. У раду се анализира улога коју је имало образовање за српски народ, шта би оно требало да буде, а шта (још) није. Разматра се однос државе, материјални, законски и симболички према образовању. Затим се указује на отворена питања и апорије у нашој образовној пракси, на сва три образовна нивоа (основношколском, средњошколском и високошколском), која се посматрају као међусобно зависна и узглобљена. У контексту средњег образовања, посебно се говори о гимназијама и њиховом значају како за општеобразовни ниво једне нације, тако и за стварање и обликовање националне елите. Високо образовање у Србији као да је забо - равило своју основну улогу: да школује наставну, научну и етичку националну елиту, него се окренуло другим, тзв. техничким питањима. Аутор закључује да се у Србији заобилазе основна питања образовања, а посебно да је занемарена његова иденти - тетска суштина, без које нема ни националног ни државног опстанка. 

Слободан Владушић у раду Национални идентитет и четврта генерација ратовања полази од идеје да се национални идентитет стиче преко нарација које у правцу појединцу одашиље мрежа наративних тачака. Један сегмент тих наративних тачака организује (национална) држава, док други сегмент представљају породица и медији. Повезаност националног идентитета и нарација које идентитет утемељују добија на важности када се они схвате у контексту феномена четврте генерације ратовања, односно хибридног ратовања. Овај тип ратовања је, прије свега, усмјерен на промјену свијести противничке популације и доносилаца одлука, у смјеру уни - штавања воље за борбом. Нападач једне државе сада креира свој систем наративних тачака који конкурише државном са циљем да преко тих наративних тачака измијени свијест нападнутог народа. Посебан случај у процесу промјене свијести у оквиру хибридног рата јесте онај када промјена није усмјерена ка замјени једног нацио - налног идентитета другим, већ ка замјени националног идентитета анационалним идентитетом, односно анти-идентитетом. Аутор се залаже за креирање мреже приповиједних тачака које ће омогућити одржање националног идентитета у времену када је државна мрежа приповиједних тачака готово савладана, тј. освојена од стране Мегалополиса, који у Србији креира анти-идентитет.

Светлана Шеатовић у свом раду Медитеран у српској књижевности и култури насупрот глобализацији из специфичног угла разматра питање српског националног идентитета. Ауторка указује на то да је медитеранску оријентацију у историји српске књижевности занемарена у досадашњој науци о књижевности. Међутим, Медитеран као културолошки и географски појам у српској књижевности има дубоке корјене код писаца рођених у залеђу Средоземља и на обалама Јадрана и код писаца континен - талног поријекла за које је то био пут ка медитеранском кругу писаца италијанског, француског и шпанског насљеђа. У дубљој свијести нашег културног и књижевног насљеђа Медитеран је и ревитализација идеје о византијском културном кругу који је био основа средњовјековне књижевности, али и његовој обнови, од Милутина Бојића у историјским драмама, есејима Станислава Винавера до послијератних писа ца Васка Попе, Миодрага Павловића, Јована Христића, Ивана В. Лалића, Милорада Павића, Љубомира Симовића и Матије Бећковића. Ауторка у раду дијахронијским приступом и синтетички указује на медитеранску оријентацију српске књижевности која потврђује и однос насупрот глобализацији у савременом добу.

Невена Даковић за циљ у своме раду Филм од националног значаја vs. нацио - нални жанр има теоретизацију и историзацију развоја и трансформације појмова на - цио нални филм и национални жанр као поља конструкције и исказивања националног идентитета. У раду се дају критичка разматрања уоквирена теоријама филма, нације, репрезентације и идентитета, а подржана су различитим примјерима рецентне српске продукције. Аналитичка потврда повлашћених филмских тема као што су Велики рат, Други свјетски рат, Холокауст, страдалништво и жртвовање народа и нације омогућују (ре)дефинисање националног филма/жанра у односу на национал - ни мyтхомотеур и подржани идентитет жртвовања, страдања и „побједе у поразу“.

Слободан Наградић у раду Глобализација, српски културни простор и пози - ција српске „Просвјете“ разматра неколике посљедице процеса глобализације за срп - ске националне интересе, посебно оне које се односе на национални идентитет, те на позицију културних субејакта и чиниоца који доминантно утичу на обликовање и очување националног идентитета српског народа, данас и овдје. Један од тих субјеката је и Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, које је основано 1903. године и дуго било најзначајније српско национално, културно, просвјетно и умјетничко друштво српског народа у Босни и Херцеговини. Аутор заступа и аргументује тезу да је глобализација крупан социјални процес, који осим негативних исхода има и неке позитивне конотације и резултате, да се глобализација односи и на духовну и културну, а самим тим и идентитетску сферу, на актере процеса и односа у тој регији друштвене егзистенције, који, уколико хоће да преживе и дјелају и у будућности, морају да се прилагођавају мијенама и изазовима које глобализација инаугурише и уозбиљује. Сходно томе и Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ треба да се активно, а не игнорантски односи према томе и промишља феномен глоба - лизације, да трага за најбољим рјешењима за њу и њену мисију у тим новим окол - ностима и могућностима које пружа савремена информатичка технологија и иште нова сензибилност младих нараштаја.

Овај поглед и кратак преглед аспеката из којих се радови у књизи баве питањем међуодноса српског националног идентитета и глобализације – показује да је разматрана тема интердисциплинарна, и да је за њено адекватно научно освјетљење неопходно учешће већег броја научних дисциплина и њихових методолошких при - ступа. И што је још битније, да дата тема подразумијева толико различитих питања чија рјешења чекају будућност. Надамо се да ће овај „Просвјетин“ зборник иницирати веће интересовање за ово национално вјероватно најзначајније питање српског народа. Треба очекивати да овај зборник који београдском огранку „Просвјете“ служи на част – није и посљедња ријеч „Просвјете“ о овом питању. Друкчије речено, сви који се упознају са овим зборником засигурно ће пожељети наставак, у виду новога научног скупа и новога зборника, „Просвјетиних“ активности у потпуном расвјет - љењу одавно присутног проблема српског националног идентитета и путевима ње - говог за Србе најпробитачнијег р(азр)јешења.