67 Jovan Delić

 

Јован Делић

ТЕШКИ ЗАНОС КОПАЊА ПО СОПСТВУ
(О пјесми „Трећа гробница“ Ирене Плаовић)

 

Захваљујући пјесницима Милутину Бојићу и Ивану В. Лалићу, а у новије вријеме и Милосаву Тешићу, Плава гробница је постала српски архетип, који пјес - ници наново активирају. То је учињела и млада пјесникиња Ирена Плаовић (1992), медиевиста по струци, својом пјесмом „Трећа гробница“, која је омаж Бојићу и Лалићу, овај рад се бави том пјесмом, инсистирајући на иновацијама које она доноси у односу на славне претходнике.

Бојићева, а са њом и Лалићева пјесма „Плава гробница“ данас су изазов и сасвим младим пјесницима да се наднесу над ове стихове и са њима заједно – над валове Јонскога мора. Плава гробница понављањем постаје српски историјски, поетски, па и судбински архетип; дио колективног и личног идентитета и повод да се, нарочито млади људи, запитају над сопством. „Плава гробница“ – и Бојићева и Ла - лићева – показује се као нова и пулсирајућа пјесма; као изазов стољећа; као за - страшујуће историјска чињеница која се само уз помоћ поезије може поднијети и пренијети у колективно памћење, одакле зрачи као неко вјечно Црно Сунце. То није ствар дневна, догађај и спомен једнога рата, већ нешто што трајно и судбински обиљежава један народ и његово трајање у времену и ван времена.

За младе људе, превасходно за младе пјеснике, Бојићева и Лалићева пјесма су нераздвојне и неодвојиве. Лалић је својом пјесмом учврстио и Бојићеву у колек - тивном памћењу, утврдивши Плаву гробницу као српски архетип. Та незацељена и незацељива рана истороје вјечно бриди и „ради“ у колективној и индивидуалној свијести, да овдје искористимо три Лалићеве пјесничке ријечи, односно метафоре. Тако у поднаслову – својеврсној посвети – своје пјесме „Трећа гробница“ Ирена Плаовић (1992) наводи равноправно имена обојице пјесника: њена пјесма је „Омаж Милутину Бојићу и Ивану В. Лалићу“. Њена пјесма „Трећа гробница“ заправо је Трећа Плава гробница. Плаовићева није знала, нити је могла знати, да је готово истовремено са њеном пјесмом настајала и пјесма „Плава гробница – Видо“ Милосава Тешића.

Треба знати да је пјесникиња Ирена Плаовић по својој професионалној ори - јентацији медијевиста, филолог, тренутно асистент на Филошком факултету у Бео - граду на предмету Средњовековна књижевност, па је професионално осјетљивија од других на јужне балканске предјеле, историјски српске и грчке. Отуда су Србима дошли хришћанство, писменост и књижевност; отуда смо добили одежду којом смо се обукли у Христа и у Историју и постали државотворан, црквено самосталан ис - торијски народ, са црквом, краљевском и царском круном и троном. То медијевисти боље осјећају од других књижевних зналаца, па пјесникиња има високо развијено осјећање за историју, за пјеснике драгоцјено. То значи и развијено дубоко књижевно и историјско памћење. Отуда наглашен страх од историјског заборава; од нехаја за колективно историјско страдање и за највеће жртве. То за једног медијевисту значи осјећање дубокога гријеха; једнога од највећих и најдубљих – непоштовање мученичке, колективне историјске жртве, непоштовање светости мученичке жртве; оног најхрирстоликијег у историјском искуству и све блеђем памћењу свога народа. Уз то, медијевисти, поготову српском, иманентан је „занос копања по сопству“, нарочито ако је медијевиста још и пјесник истанчаног историјског осјећања. Из тога горког и тешког заноса настала је и ова пјесма.

Плаовићева настоји да метричко-ритмички прати Бојићеву и Лалићеву пјесму, па је и „Трећа гробница“ својеврстан метрички цитат пјесама претходница, као што је и Лалићева „Плава гробница“ метрички цитат Бојићеве. И „Трећа гробница“ има четрнаест строфа – од тога десет испјеваних у симетричним трохејским дванаестер - цима, и четири у четрнаестерцима (непарни слогови) и седмерцима (парни).

Плаовићева је версификацијски мање досљедна од Бојића и Лалића, што може бити или знак благог нехаја за досљедни изосилабизам, или сигнал версификацијске несигурности. А није требало много труда да се стихови уједначе. Занимљиво је да су у том погледу проблематичније строфе са стиховима од четрнаест и седам слогова: од четири, колико их укупно има, у двјема – десетој и четрнаестој – налазимо силабичку недосљедност. Тако трећи стих десете строфе у првом свом чланку има слог више од очекиваног према метричкој схеми – осам умјесто седам – па је онда цио стих за слог дужи – има петнаест умјесто четрнаест слогова:

Ако се не јави нико, (то ваљда не би смело).

Изосилабичност би се лако постигла једном благом синтаксичким интервен - цијом:

Не јави ли се нико, (то ваљда не би смело).

Овом интервенцијом се значење стиха не мијења нити се изневјерава дух пјесме.

У завршној четранестој строфи проблематичан је други стих – има осам умје - сто седам слогова:

Не знамо ко ће да пева. 

Овдје је „корекција“ у синтакси још лакша: елиминиацијом помоћног глагола ће постиже се задата дужина, а значење се не ремети:

Не знамо ко да пева.

Најзад, завршни стих једанеасте строфе има слог више у првом полустиху – седам умјесто шест – чиме се нарушава ритмичка структура симетричног два - наестерца:

Отварајте кофере, отварајте торбе.

Атмосфери на граници можда би више одговарао сингулар у првом имепративу, а плурал у другом, чиме би се проблем изосилабизма ријешио и испоштовала би се структура симетричког дванаестерца: 

Отварај кофере, отварајте торбе! 

Постоји, наравно, и могући одговор да, можда, пјесникињи није било специ - јално стало до версификацијске правилности и да повремено нарушавање версифика - ције великих претходника може сугерисати и промјене у значењском усмјерењу пјесме – промјене односа према Плавој гробници и огромним српским жртвама и Првом свјетском рату. Слаби памћење, слаби однос према мртвима, заборавља се опело, па умјесто прихватања ријечи службе за душе упокојених, одговара „хорско незнање и ћутање ђака“. Ту раздешеност у колективном памћењу можда сугерише и нарушавање „идеалног“ цитирања ритма великих претходника, несумњиво мајстора версификаторског умијећа.

Наша теза је да је стих Бојићеве, односно Лалићеве, прве, шесте, десете и четр - наесте строфе у знаку Илићеве традиције и да је то у основу (псеудо)хексаметарски стих, који, додуше, јесте и симетрични четрнаестерац. То је стих са шест акценатских цјелина у пуним, непарним стиховима, и са три у парним полустиховаима, уз веома ријетка одступања. Разлике између правилности у структури Бојићевог стиха и стиха Плаовићеве видљиве су веома добро на примјерима првих строфа, јер су прва два стиха „Треће гробнице“ цитати Бојића:

Бојић:

Стојте, / галије / царске! // Спутајте / крме / моћне! (6) 2+3+2//3+2+2

Газите / тихим / ходом. (3) 3+2+2

Опело / гордо / држим // у доба / језе / ноћне (6) 3+2+2//3+2+2

Над овом / светом / водом. (3) 3+2+2

Плаовић: Стојте, / галије / царске! // Спутајте / крме / моћне! (6) 2+3+2//3+2+2

Газите / тихим / ходом. (3) 3+2+2

Опело / неко / чекам // да однекуда / почне (5) 3+2+2//5+2

Погурена / над водом. (2) 4+3

У заградама је уз сваки стих дат укупан број акцентаских цјелина, а у продужетку њихов распоред. Чим се Плаовићева одвоји од Бојићевих цитата, број акцената и акценатских цјелина се смањио (5, 2). Тако је и у осталим трима строфама. У шестој је број акценатских цјелина по пет у непарним, а двије у другом и три у четвртом стиху. У десетој први стих има пет, а четврти двије акценатске цјелине; трећи има слог више, па нарушава систем, а само други је „регуларан“ са три акценатске цјелине. У четрнаестој строфи непарни стихови имају по пет акценатских цјелина, али парни по „регуларне“ три, с тим што други стих има слог више. Плаовићева, дакле, прави бројна одступања од Бојића и Лалића када је у питању број слогова и акценатских цјелина у седмерачко-четрнаестерачким строфама.

Управо је кроз све ове строфе провучен мотив опела, знатно учесталији код пјесникиње него код њених претходника: он се у „Трећој гробници“ лајтмотивски варира у свакој од четири седмерачко-четрнаестерачке строфе, што је вјероватно у вези са њеним медијевистичком професионалном оријентацијом. Опелом се успоставља најдиректнија веза са прецима и предачким душама и оне се упућују и препоручују Господу на чување и смјештај у вјечност – из морске Плаве гробнице у небеске астралне плаве просторе. Зато је питање опела – питање постојања везе са предачком мученичком жртвом; са најсвјетлијим што имамо у земљи и у води. Непостојање опела, незнање пјесме молитве, симболички значи пораз и пред Плавом гробницом, и пред историјом, и пред Богом, и пред самима собом; значи двоструки прекид на везама – са прецима и Небом. Отуда је питање опела за пјесникињу толико драматично, па и кључно питање. Питање нашега односа према Плавој гробници јесте провјера нашега односа према смислу историје и нашега статуса у тој историји. Знак је наше изгуб љености – историјске и метафизичке – ако не можемо да успо ставимо присну везу са једном од највећих и најстрашнијих жртава у својој историји. То је питање нашега статуса у свијету и историји; проблем наше празнине; наш лик у огледалу Плаве гробнице.

И Бојићева, и Лалићева „Плава гробница“, и „Трећа гробница”Ирене Плаовић почиње седмерачко-четраестерачком строфом и мотивом опела. Код Бојића је то недвосмилсено „опело гордо“ у доба „језе ноћне / над овом светом водом“. Опело је гордо, доба је ноћно, вода је света. Бојић је савременик, па и дио жртве. Код Лалића, с краја двадесетога вијека, опело је неко и оно се шапће и то у подне пуно срме / истопљене над водом. Код Ирене Плаовић опело је такође неко и оно се чека да од некуда почне, док је пјесникиња, чекајући, погурена над водом. Гордост је, очито, ишчезла; за њу у новим временима не постоје разлози нити основа. Њу је замијенио став погурености, лишен достојанства.

Лалић више не понавља нити варира мотив опела у четрнаестерачкосемдерачким строфама. За разлику од њега, Ирена Плаовић му се враћа већ у шестој строфи. Почетак опела код ње најављује неко други, безличан и у множини: „(...) Јављају да је време / да почнемо опело“. Али сада се поставља питање ко зна макар почетак, нико не зна цијело:

О да ли уме неко макар само да крене,
    Ако и не зна цело.
    Већ у наредној, седмој, дванаестерачкој строфи умјесто опела и хора чујемо шуштање морске пјене и хорско незнање и ћутање ђака.

Плаовићева поново активира овај мотив у десетој, такође четрнаестерачкоседмерачкој строфи. Опет се устављају галије царске да би се опело чуло с неси - гурном надом да би га неко, можда, могао знати. У противном устављање царских галија не би имало смисла:

Стојте, галије царске! Да чујемо опело.
Можда ће неко знати?
Ако се не јави нико, (то ваљда не би смело)
И не морате стати!

На крају, из четрнаесте строфе, сазнајемо да опела нема и да се „Трећа гробница“ завршава без опела. Устављања царских галија је постало иронично алтернативно: Стојте – или немојте стати, јер не знамо ко ће да пева. Пјесма се завршава замолбом Светој Богородици за опроштај – што се може разумјети и као алузија на Лазу Костића – и то опроштај за ћутање нашег гнева:

Стојте, галије царске! Или немојте стати.
Не знамо ко ће да пева.
О Опрости, опрости, опрости, света мати,
Ћутање нашег гнева.

Опела нема. Права веза ни са предачком жртвом, али ни са Богом, није успостављена. Први пут се појављује гњев сада колективног лирског субјекта као разлог ћутања. Раније је то било хорско незнање.

На кога је то гњеван лирски субјекат, очито изгубљен у маглама историје? На протекло – двадесето – стољеће и ход историје у њему? На све оне који су криви за морско незнање ђака и на немоћ да се отпјева опело? На себе и на своју генерацију? На узалудност жртве? На своје доба и на моћнике који су раскомадали земљу? На своју расуту и недефинисану отаџбину која није способна да се достојно брине у својим гробљима расијаним по историјским страдалиштима и губилиштима? А поготову није способна да задржи ту нову смјену – одлазак младих нових чета. На све оне силне, младе „наше чете“ које миле „у запад сунца“ и одлазе без повратка, са неком лудом надом да ће тамо достићи срећу, а једино је извјесно да ће умријети без знака и идентитета, изгубљена сопства и језика, у хладној туђини и даљини обећаног раја? На џелате у историји који пречесто наврате у кућу насред друма да би је запалили? Овај ахилејевски гњев лирског субјекта остао је „Недопјеван“. Биће прилика и повода; у то не треба сумњати.

За разлику од пјесама Бојића и Лалића, у којима сан хвата шкољке на дну мора, у „Трећој гробници“ сан хвата нас – колективног лирског субјекта који се јавља и функционише кроз пјесму од друге строфе. То лирско Ми несумњиво су млади људи, а њих сан хвата као шкољке, док на том истом дну, леже мртве алге, нешто као нада. Нада је нешто сумњиво и неодређено што лежи на дну, а поређењем с мртвим алгама она бива готово придављена; скоро мртва као и те мртве алге. Као да се паралелно да - је слика морског дна и слика дна људске душе, односно душе тога колективног субјекта, тога Ми.

Пјесма се, двосмислено магловито, води на два плана. Један је план (стоте) годишњице (Првог свјетског) рата, са храбрим гробљем и остарелим чуварем ограђеног јада, а други је – отварање свијета, односно одлазак цијеле војске младих људи неповратно у свијет. Ту тему већ најављује трећа строфа:

Зар не осећате спокој палог мора,
док у запад сунца миле наше чете?
Из дубоког јаза смеши нам се зора:
Пасошка контрола. Отвори се, свете!

Спокој палог мора се осјећа, можда, баш зато што „у запад сунца миле наше чете“. Те наше чете које миле „у запад сунца“ такође су двосмислене: могу бити чете погинулих и умрлих спрских воника из Првог свјетског рата, али ће све више бити и наше чете младих људи који напуштају земљу и „отварају“ свијет, односно Запад. Зора се поспаним младим путницима смијеши на граници, при пасошкој контроли, коју прати усклик: „Отвори се свете!“ И овај усклик је двосмилсен: свијет се  може отворити да нас прими на своја њедра, а може и као пакао у који ћемо упасти.

Свијет се, доиста, отвара необично. Земља у коју се улази послије пасошке контроле јесте „напуштена, древна наша земља јужна / тешка као занос копања по сопству“. Она је и „храм тајанства и гробница тужна / за огромног мрца у дужничком ропству“. Отварање свијета и зора у том свијету доносе само тешку тугу и густу меланхолију, јер та „древна земља наша јужна“ и „трза се и дрхти“, што је додатно истакнуто опкорачењем, односно пребацивањем. Спреј пршти до графита по том „нашем храму“ тајанства, па „побожност наша свија се у таму“.

Ту и тада треба да почне опело; тако „јављају“ неки непознати и безимени. С „отварањем свијета“, с преласком границе, са побожношћу свијеном у таму, у древној земљи нашој јужној. Али опела нема, јер га нико не зна. Отвара се тема велике смене, заједничка Бојићу, Лалићу и Плаовићевој. Код Бојића ће нова и велика смјена да гради дом сјаја на гомили рака. Бојић је своју пресмртну лабудову пјесму буквално изгрцао у знаку историјског оптимизма и скорашње побједе коју је слутио у „самртном зноју“ и „врућици рујној“ – како га је видио Лалић – док Лалић зна да та велика смјена „коју сањао је“ Бојић, „још гине у строју“. Ирена Плаовић види ту нову и велику смјену како прелијеће море да тамо далеко од отаџбине – негдје у варци и илузији спаса, у једној од запданих страна, „умре без знака“. Нове „наше чете“ миле „у запад сунца“ и тону, пошто прво изгубе сопство и језик. Филолог и медијевиста, Плаовићева је посебно осјетљива на ту самосахрану сопства и језика; на то утапање наших младих чета у туђа језичка мора.

Зато Плаовићкина пјесма није трећа „Плава гробница“, већ само „Трећа гробница“ неслућених димензија и размјера; језик–гробница у коју се одлази, нестаје и тоне добровољно и свакодневно, без ратног борбеног хука и без илузије вијничке славе и побједе Бојићевих савременика. Та гробница је „гробље речи“, „где је по - гребена / у језик урасла историја патње“. Ту су, „у таласа сенци“ и „са пијететом“, сахрањена „Слова једног рода“. Зато, на крају, опела нема нити га може бити, јер је језик сахрањен, а са њим и сопство. Има, наравно, ироније и ироније судбине.

Савремена патриотска пјесма зна бити горка, иронична, меланхолична. Нема поклича; нема хука борбе; поготову нема оне Бојићеве борбене лаве. Њихово одсуство се програмски наглашава, као што се наглашава језик баналности, граничних прелаза, царинских и полицијских прегледа и контрола. Царинско-полицијски императиви иронизирају и пародијски разарају родољубиви дискурс и сваки патос, па и тему „отварања свијета“: прво отварајте кофере, отварајте торбе, па ће вам се свијет отво - рити. Умјесто Бојићевог ратног попришта борбе, „једног другог света поприште се зари”: поприште међународних монета и закона којима се повезује и уређује стварно раздешени и хаотични свијет. Гробљански мир влада на ратним гробљима, а у „отвореном“ свијету одвија се нова историја изнад потомака – синова и чукунунука погинулих и умрлих ратника. Зато је могућно да се савремена патриотска пјесма младе пјесникиње поентира ћутањем нашег гнева, а не покликом ни борбеним хуком.

Чар, али и ризик ове пјесме је у њеном двопланском вођењу. „Трећа гробница“ није само плава; у њој се тоне у живи пијесак бајки, привида и илузија; у њој наше нове младе чете губе језик и сопство, прекидајући тако пошту са прецима и небесима.

Нема опела ни потреба за њиме, нити га ко зна, нити разумије. Најзад, и онај усклик: Отвори се, свете! – постаје двосмислен и може значити: Земљо, отвори се!

А зијев Земље космичких је размјера.

И Плава гробница је један од њених зевова.

„Трећа гробница“ показује „отварање свијета“ као привид и илузију спаса, али као сигурну гробницу језика и сопства.

* * *

 Плава гробница је постала српски архетип који је пјесникиња Ирена Плаовић активирала својом пјесмом „Трећа гробница“. Замишљена као омаж великим претходницима Милутину Бојићу и Ивану В. Лалићу, пјесма је – као и њене прет ходнице – испјевана у четрнаест строфа: десет у акцентираним трохејским дванаес тер цима и четири – прва, шеста, десета и четрнаеста – у седмерцима и четрнаестерцима. Плаовићева прави озбиљна ритмичка одступања у односу на пјесме прет ходнице. Пјесма је вођена на два плана: први који тематизује однос према Плавој гробници, а други који тематизује сахрану језика, идентитета и сопства одласком колона „нових младих чета“ из Србије на Запад. Због тога је мотив опела у пјесми постао посебно наглашен и другачије виђен него у претходницама – постао је проводни мотив пјесме.