65/66 Разговор са Момом Капором

 

Момо Капор (1937–2010)

ТАЈНА МОГ „НЕУСПЕХА“

   Момо Капор: књижевник, сликар, боем и светски путник у дословном значењу. Аутор више од тридесет књига – романа и приповедака, репортажа, путописа. Изданак угледне херцеговачке породице из Мириловића крај Билеће. Рођен у Сарајеву. Са више од 1000 ликовних радова – графика, цртежа, илустрација, акварела, уља, пастела, портрета, посетио многе културне центре Европе и света. Сликао и писао у Бечу, Женеви, Лозани, Берну, Фиренци, Риму, Паризу, Брислу, Амстердаму, Њујорку, Бостону, Вашингтону. И, разуме се, у Београду. Недавно се, у издању СКЗ у плавој библиотеци, поjaвuo његов најновији роман Ивана. Савременик и пријатељ многих домаћих и светских писаца и сликара од угледа: Леонида Шејке, Зуке Џумхура, Миће Поповића, Данила Киша, Ерике Јонг, Слободана Селенића, Миодрага Булатовића, Радомира Рељића, Пеђе Ристића, Матије Бећковића ...

       Нараштаји се смењују. Већина тих имена траје у вашим сећањима.
     Годину дана пре Кишове смрти, пошто су затворили „Српску кафану“ у којој смо пили – ја бело вино а он „vecchia romagniu“, спустили смо се у Клуб књижевника у Француској 7 да попијемо још по једну. Клатарећи се у ходу поливеним улицама Данило је певушио: „Ја пијем veсchiju, а неки ју не пију!“ Клуб је био пун младог света; никога нисмо познавали. Киш упита Иву Кусалића, власника, који нас је послуживао: Где су они стари писци који су некада седели на овом месту?“ „To сте сада вас двојица!“ рече Иво одмеривши нас. И заиста, кад смо срачунали колико су имали година за нас тада старци, испоставило се да су у то време били наши вршњаци или чак млађи од нас те ноћи.

     Чини се да су сећања непресушан извор надахнућа?
   Синоћ сам био у хотелу Hayat на модној ревији Пал Зилери. После наступа манекена које знам већ двадесет, тридесет година, пили смо шампањац у велелепном мраморном холу. Стајао сам са Ољом Ивањицки, са којом сам се у младости безброј пута увлачио на концерте у Коларчевом универзитету. Често смо по цичи зими Леонид Шејка, Оља, Пеђа Исус (Ристић), Боро Драшковић остајали иза забрављених врата гледајући кроз стакла даме у вечерњим хаљинама и господу у тамним оделима како чаврљају. Боже, како сам их само мрзео! И синоћ, док сам пио дом перињон из крхких чаша са Ољом, иза стакла Hayata гледао ме је са мржњом мршави смеђи дечак у црном џемперу уз врат и у поцепаним ципелама испод избледелих фармерки. To сам био ја. Осетих се као старо блазирано ђубре, а није прошло много времена – чини се само тренутак – упитах Ољу да ли се и она тако oceћa. Била је блага: или је, изгледа, све заборавила, или је то није никада ни погађало. Одговори ми да је шампањац изврстан само није довољно охлађен.

    Почели сте као члан редакције у Књижсвним новинама раних шездесетих. Чини се да је с Књижевним новинама одувек било узбудљиво.
    Нисам дуго мислио на Књижевне новине, али сад кад смо већ ту и када го - воримо за њих као из какве магле искрсава ми 1964. година. Француска 7. Бљузгавица. У редакцију ме уводи Владимир Петрић садашњи шеф катедре за визуелне уметности на Харварду. Представља ме главном уреднику Танасију Младеновићу који стоји наслоњен на топлу каљеву пећ јер је унутра прохладно. „О чему хоћеш да пишеш?“ пита ме он. Кажем му да сам у новинарству од шеснаесте и да сам писао о сликарству, позоришту и филму у листу Данас, који је тада већ био забрањен. „Пиши о телевизији!“ каже ми Таса. Тако добијем рубрику, мада сам подстанар који нема телевизор. Била је то друга телевизијска рубрика у земљи. Прву је у Борби писао покојни Слободан Селенић. И тако постајем члан редакције. Удишем мирис старих новинских свежњева, седим свакодневно за дугим столом за којим се чаврља, препире, где се пију кафе и понекад оштра пића и где предано ради најстарији технички уредник, некада славни Политикин новинар Лола Димитријевић. Пред њим су маказе, цицерометар (метални лењир), лепак звани карбофикс и гомиле исечених шлајфни. Пуши јефтине цигарете из дуге вишњеве муштикле. Кад сада помислим на тај призор, чини ми се да је све то било пре сто година. За тим столом цртам госте који долазе; старог професора Ибровца, Густава Крклеца, Бранка Ћопића, Чедомира Миндеровића. Ибровац ми плаћа за цртеж у то време огромну суму коју секретар редакције Богдан Поповић ставља у празну кутију од ципела на којој исписује да је то фонд профсора Ибровца за пијење кафа у Књижевним новинама. Мислим да смо их пили пола године.

    Књижевне новине 1967. упадају у велику фрку. Све нас из редакције изводе на право суђење у Градски комитет на Студентском тргу; морам да дам јавну изјаву, мада нисам члан партије. У ствари, кажњен сам последњом опоменом пред примање. Да сам тада учинио и најмању грешку сигурно бих био примљен. Нападају нас Оскар Давичо, Бора Павловић, Симо Затезало, Латинка Перовић. Једино је она још жива. Тасу Младеновића иЉубишу Манојловића, два првоборца, избацују из партије.Мене немају одакле да избаце. Тасина мајка Јелена доживљава то као породичну трагедију (други син јој је народни херој) и умире. Иву Андрића по поледици под руку прати Зуко Џумхур. He изговара ни реч о том масакру. Каже Зуки да је дошао на састанак писаца да види како ћe ce конституисати књижевничка партијска организација. Сачекујемо Зуку да чујемо шта је рекао Андрић и напијемо се од муке опет у клубу код Иве и Буде. Но, већ сам печен, спреман за нови скандал који се зове Предлог за размишљање – одговор српских писаца на Декларацију о положају хрватског језика коју је у Загребу потписао и предводио Мирослав Крлежа. Сви који нису повукли потписе са тог документа били су избачени: ко из ЦК, ко из новина и издавачких предузећа. Мислим да је остало десетак неповучених потписа. Сео сам на воз (тада се мање летело авионима) и побегао у Венецију на извесно време. Послао сам разгледницу Књижевним новинама на којој је писало: Седим код Флоријана и одмарам се од Отаџбине. Мислећи да ћe ce ствар заборавити за десетак дана и оставши без пара са последњих сто лира купио сам у Трсту Борбу и на првој страни прочитао чланак у коме се тражи наше хапшење. Зажмурио сам и вратио се за онај исти дуги сто у Књижевним новинама; нисам се ни окренуо а већ је избила 68, и наш лист био је годину дана забрањен а његов уредник Зоран Глушчевић исто толико затворен. Прилично бурна младост зар не.

     Фолиранти су култна књига многих генерација. Између тог дела u најновијег романа Ивана у раздобљу од тридесетак година настало је тридесетак прозних дела. Много тога се променило у нама и око нас. Како видите време Фолираната из ове перспективе?

     Изнад свега не подносим носталгичаре, оне који неко време сматрају бољим од оног у коме живе. Пре свега девојке су данас много љупкије и лепше него у време Фолираната (Л. Д: Слажем се.) када су туцали само најбољи ученици. Урбане девојке биле су веома ретке и ми смо се заљубљивали до бола у њих, мада су многе од њих на које мислим добиле неком грешком своја лица која не заслужују. Заљубљујете се тако у неку Одри Хепберн, а испоставља се да од ње на крају испада просечна домаћица – тетка којој бих најрадије отишао у посету, клекнуо и рекао: хвала што се нисте удали за мене. Друга ствар, у Београду је било само неколико грамофона и стотињак плоча. Онај који је имао грамофон (супрафон) на журкама је добијао и најлепшу рибу а плоча I’ll be home толико ce окретала да је почињала да свира са супротне стране од истањености. Данас смо заглушени музиком са свих страна. А телефонирање?

    Требало је имати металну дводинарку и убацивати у једну од ретких телефонских говорница, која би је немилосрдно прогутала. Још ми није јасно како смо уопште телефонирали. Из поште или из кафана! Данас свако има мобилни телефон, али многи немају коме да телефонирају. Никада саставити два добра. He сећам се такође ни колико смо ce, a ни како купали недељно. Нама то није много сметало; били смо рани егзистенцијалисти. Уопште узевши време моје младости било је најстрашније време мог живота. Али што јест јест, било је после згодно за књиге, мада ни ово није лоше с обзиром на ратове у којима писац може да учествује уместо да се бави питањем идентитета. Или самоанализама.

     Ваша новија остварења баве се темом рата на тлу оне Југославије о којој говоре Фолиранти.
     Наравно, рат је ужасна ствар за све нормалне људе, али писци углавном нису нормални. Како би изгледала литература Курција Малапартеа, на пример, да није био на најкрвавијим бојиштима Европе и видео највећа зверства. Па и сам гроф Лав Николајевич да није написао Рат и мир остао би познат као писац руске Мадам Бовари која се звала Ана Карењина. А и сам Вронски остао би забележен као салонски заводник да није 1876. погинуо на шанцу у Горњем Адровцу изнад Алексинца у српско-турском рату под командом генерала Черњајева. Звао се Рајевски и послужио је Толстоју за лик Вронског; и како би изгледало дело Андре Малроа да није био у ратовима у Шпанији, Кини и Покрету отпора. Хемингвеј би сигурно остао запамћен као писац кратких прича о Нику и пецању да није написао Збогом оружје и За ким звоно звони. А Станислав Краков не би уопште постојао без Крила и Живота човека на Балкану.

     Ипак, чини се да је наш рат бuo нешто посебно?
   To није био само грађански, малограђански, верски и етнички рат, већ пре свега почетак великог и страшног рата цивилизација који ћe трајати још дуго. Једини услов да писац напише своју књигу о рату је да остане жив. Имао сам среће да сам остао. Што се мене тиче доста ми је ратова, остатак живота посветићу љубавном роману и сликарству.

    Ваш сликарски опус чини више од 1000 радова. Графике, акварели, уља, портрети – довољно за једну галерију, за један музеј. А чини се да још нисте дали cвe од себе. Изгледа да се писац надахњује енергијом сликара и обрнуто.

  Осећам да сам тек на почетку. Студирао сам сликарство код једног од најстрожих професора београдске Ликовне академије, Недељка Гвозденовића. Он нам је улио тако страшне и високе критеријуме, да сад кад сликам осећам страх од тога шта би рекао мој професор. За разлику од књижевности којом можете да се бавите само у своме граду и у својој земљи, на свом језику – од сликарства сам живео свуда по свету. И то није тако лоше. Сликар је, наиме пре свега занатлија. У Њујорку, Бостону, Брислу, Женеви и Риму остало је много мојих слика и портрета богатог света. Нисам од оних који имају. евиденцију, адресе и слајдове својих слика. Сликам у самоодбрани и за више од пола платана и не знам где су. Срећа у несрећи: мој професор их није видео.

   Имао сам прилике да се уверим колико света вac познаје. У једном тренутку сам помислио да су cвu Херцеговци старији од десет година ваши познаници или пријатељи. Слично је и са Црногорцима од Подгорице до Вилуса. Претпостављам да су то cвe ваши читаоци.
   
He. Највећи број њих није никада прочитао ништа што сам написао. Исти је случај и са Јованом Дучићем. Сем професора књижевности и стручњака у Херцеговини мало ко зна иједну његову песму напамет. Једноставно, Херцеговци га цене због тога што никад није скривао чињеницу да је Херцеговац, тамо у свету. А мене су уз то виђали и на првим линијама у време када су сви желели да их затру. Делили смо пасуљ без меса, дуван, страх, храброст и наду. To што ме познају на такав начин ласкавије ми је него да су прочитали све моје књиге или видели све моје слике.

    Обилазили сте ратишта у Босни и један сте од ретких интелектуалаца који се никад нису одрекли пријатељства с вождом прекодринских Срба.
    
Ниједан његов пријатељ, колико ја знам, није порекао то пријатељство већ га сматра изузетном чашћу и привилегијом. Постоји једна америчка књига која се зове Човек који је познавао Кулиџа, Председник Кулиџ je био један од најпросечнијих и најдосаднијих америчких председника. Познавати Радована Караџића то је исто као да сте познавали Робина Худа, Роб Роја, Вашингтона или Карађорђа. Када су се у једном тренутку разишли и нашли на супротним странама виђења стратегије Радован Караџић и Ратко Младић, мирили смо их колико смо могли, a Добрица Ћосић им је у једном писму цитирао Џорџа Вашингтона који је такође у једном тренутку био у сукобу са својим главнокомандујућим генералом: „Генерале – писао је Вашингтон – ако данас не будемо заједно, сутра ћемо висити одвојено“. He дај Боже да буде тако! Још нешто: да ли је волети Радована Караџића данас кажњиво од нових власти? Страх ме је да се не уплашим.

    Кад год се чинило да су Срби надомак победи, у Београду су се преко ноћи рађали бројни мировни покрети. Сетимо се само злогуких „жена у црном“ и њихових скаредних појава на трговима. Њихов покровитељ никад није показао лице иако му с лакоћом можемо погодити име и презиме.
    
Београд није Србија. Примећујем да су у тим покретима најистакнутије нероткиње које се плаше за своје јединце.

   Наши правници светског реномеа, попут Косте Чавошког, опомињали су на злочине почињене у име правде. Овде нас свакодневно обилазе змијоглаве даме забрињавајуће непријатног изгледа а њихово присуство на медијима помало производи осећање колективне кривице. Праве ли то од нашег државног простора и наше колективне свести неку врсту депоније за складиштење страха и кривице? Како се заштитити од хашке правде?
    
Како се заштитити? Стрпљењем и пре свега историјским памћењем. Срби претерују када се плаше тог вампира од суда. Треба се сетити чланова Младе Босне 1914, који су сви до једног били осуђени на дугогодишње тамновање. Међу њима, што се често заборавља, тамновао је и Иво Андрић као и Васа Чубриловић. На почетку века чинило се да ће Аустроугарска империја трајати хиљаду година. Нико јој није видео краја. Шта се догодило? Највећи број тих часних људи доживео је најдубљу старост уз све поштовање и уважавање. A од Астроугарске остао је само новогодишњи подневни концерт у Бечкој опери. Слепи миш Јохана Штрауса. И Берлински зид пред којим сам стајао месец дана пре него што ћe бити срушен изгледао је вечнији од Кинеског, па шта? Од њега су остали парчићи цигле и бетона који се продају као сувенири. Бити осућен у Хагу не значи да ћe осуђеник остати у његовим казаматима расутим по Европи до краја живота. Често мислим на оне моћне светске чиновнике који су нам радили о глави. To cy данас болесни старци који се живи распадају у својим вилама и замковима, а многе од њих су већ одавно појели црви. Исто тако многи Срби заточени, осуђени од Хашког трибунала, прочитаће новинску вест да је неки од њихових судија и тужилаца умро у мукама. Једно знам. Они који се врате причаће о томе својим унуцима, а њима ћe бити досадно да их слушају. Занимљиво, добро сте приметили да су хашке тужитељке углавном ружне. Цитираћу Албера Камија: „После извесног броја година сваки је човек одговоран за своје лице.“

    По ономе што се дешава у Македонији чини се да се окончава петогодишња историја те самосталне балканске државе. Најватренији заговорници њеног осамостаљења (углавном полазници Кумровец-академије) данас отворено признају да је то била грешка.

   He разумем се много у политику и геостратегију, али паметни људи предвиђају да је после Македоније на реду крај те лажне љубави према Шиптарима. И примирја су лажна јер се не ради о организованој држави и регуларној армији већ о полу - дивљим племенима која су одавно напустила и најдрагоценију свету реч арбанашког народа – бесу. Марко Миљанов у овом шиптарском времену не би пронашао ни један пример чојства и јунаштва, само убице, киднапере и дилере дроге. Чини се да се приближавамо крају свих ратова вођених последње деценије на нашем тлу. To личи на грандиозни финале неког филма у коме се у последњим секвенцама испоставља да су миљеници западне филмске публике у ствари негативци.

    Међутим, тај пример не чини се довољно поучним актуелномрежимуу Црној Гори.
   Једина ствар гора од сопственог развода брака јесте када се човек умеша у туђи развод. Жали ти се тако једна страна и прича све најгоре о свом брачном партнеру – жали ти се друга; даш за право и једној и другој а онда их видиш како загрљени пролазе покрај тебе и не јављају ти се.Мој поглед на ту ствар: ако желе да се разведу, нека се разведу. Зар је мало случајева да се браћа оделе и да свако започне своје домаћинство. Занимљиво, иза свих тих деоба обично се крију жене. Тукле се јетрве преко свекрве. Свекрва се зове Мадлен Олбрајт.

    Нисте били, како се то најчешће каже, одани следбеник књижевне моде; но, од почетка, од својих првих књига били сте у самом врху најчитанијих писаца. Многе књижевне моде су минуле, а неки књижевни правци заборављени, вама су приговарали ово или оно, али сви су сањали ваше тираже.
    
Ствар је једноставна: почео сам као новинар, васпитаван сам тако и још увек сам понекад новинар. Прво правило у овом занату је као што се зна да не смеш бити досадан и да мораш привући пажњу читалаца међу масом других чланака у новинама. Писао сам, дакле, на најједноставнији могући начин, не размишљајући ни трена о томе да ли ћу и какво ћу уопште, место заузети у књижевности, што иначе сматрам непристојним. Хемингвеј је једном рекао: „Новинарство је најбоља професија за писца под условом да се откачи на време.“ Тајна мог неуспеха лежи у томе што се нисам откачио. Друга ствар: када стекнете публику у новинама, ако вас заволе, они ћe вас читати и кад почнете да пишете књиге. He бих никоме саветовао овај пут; књижевне власти, теоретичари, критичари, есејисти, чланови жирија и остали моћници не опраштају таквој врсти писаца то што су до публике дошли кратицом, значи директно. Без њихове помоћи и верификације. Како је то могуће да се чита оно што они нису прогласили значајним, оно што нису ставили у антологије или наградили. Приватно они вас читају, а јавно вас заобилазе. На некој плажи видети човека са Фукоовим клатном Умберта Ека много је пристојније, него са Момом Капором. И сам сам три године вукао на море Име руже, али та веома дебела књига служила ми је углавном да је ставим под главу уместо камена кад се сунчам. Можда је нешто од њеног паметног садржаја ушло подсвесно у мој мали мозак док сам омамљен спавао на сунцу. На крају, нисам ни незадовољан ни задовољан. И поред повремених успеха од којих су ми дражи само неуспеси, у глави увек држим англосаксонску изреку да је пут у историју књижевности застрт са обе стране гробљима бестселера. Када ми неко каже да сам бестселер писац увек му одговарам једном такође старом пословицом: „У земљи слепих једнооки човек је краљ!“

    Изгледа да сте омиљени код женског дела публике?
    
Познато је да је српска књижевност углавном мушкобањаста. На прсте се могу избројати дела у којима су главни ликови жене. Хајде да покушамо да их се сетимо: Heчиста крв Боре Станковића, Швабица Лазе Лазаревића, Аникина времена и Госпођица Иве Андрића, Ханка Исака Самоковлије... He пада ми ни у сну на памет да се упоредим са овим великанима од којих ми је свакако најдражи, данас потпуно заборављени Исак Самоковлија, писац бољи од Исака Башевиса Сингера; могу мирно да кажем да сам написао неколико књига које чак и носе женска имена као наслове. Белешке једне Ане, Зое, Уна, па чак и Ада (која је такође женствена) на крају Ивана. Једноставно, познавао сам много жена и оне су ме често опседале својим личностима. Нисам желео да исправљам историјску неправду већ само да их сачувам од заборава и старења. Ја сам наиме, последњи живи чувар њихове некадашње, изгубљене лепоте. По мени, уметност томе и служи, зар не. He само књижевност; ја сликам углавном лепе жене. Она којој направим портрет, ма како лош и безначајан сликар будем био, остаће заувек лепа као онда када сам је сликао и неко ћe се поново заљубити у њен тајанствени шашави поглед с платна. Пожурите дакле, да ми позирате док сам још жив и док ми, хвала Богу, рука још не дрхти.

   Женско писмо?
   
Никад у историји овога града и српске књижевности није било толико лепих, паметних, даровитих и успешних младих жена које пишу и објављују. Једноставно, то је застрашујући буљук лепоте, сензуалности, еротике и слободе изражавања. Хајде да поменемо само неке: изванредна дугонога Мирјана Бобић, лепа Весна Радусиновић, љупка Ана Радић, сјајна Љиљана Ђуровић Хабјановић, шармантна Весна Алексић, да не набрајам даље. Све оне пишу храбру женску прозу незамисливу по својој отворености у доскорашња времена. Ту се пише о еротици, страховима, фрустрацијама, а изнад свега о борби са учмалом средином која их јавно још не прима, али која тајно купује њихове књиге јер се готово све налазе на листама бестселера. Све је почело са Франсоаз Саган која је у своје време извршила праву револуцију младости и женског писма а наставило се са Страхом од летења Ерике Јонг с којом сам се спријатељио почетком осамдесетих у Њујорку и направио велики интервју за Дугу. Испекла ми је питу од јабука. Нацртао сам јој портрет и поклонила ми је једну своју књигу с посветом: „Нисте добар писац ако не желе да вас обесе.“ Тај интервју је имао много успеха овде нарочито због наслова: „Пољубила ме је Ерика Јонг“. И заиста јесте. Само не филмски, са језиком, него више братски, у образ.

    Неке партије (чланице владајуће коалиције) траже легализацију мушко-мушких бракова. За то време инструктори ЦИА-е u САС-а обучавају шиптарске терористе ту на нашој граници.
    
Наравно, никада нисам ништа имао против хомосексуалаца. Васпитани смо на књигама Андре Жида и Марсела Пруста. Обожавам лезбејке. Њихова су тела много лепша од мушких, а љубав страснија и нежнија. Још само да нам дозволе да их мало гледамо. Што се тиче хомосексуалаца, једанпут их је неко нападао у нашем друштву за столом, када га пресече наш српски Волтер, покојни Борисав Михајловић Михиз: „Хајте молим вас! рекао је – да није њих, како бисмо ми ружни дошли до рибе!“
     Што се тиче ЦИА-е коју прмињете, она сама шири гласине о својој супер- моћи. Као и многи други, био сам у централи ЦИА-е у Вашингтону 1976. На вратима на месинганој табли пише: Централна Информативна Агенција и у њу улазе туристи. Тајна је у томе што ЦИА није циција!, па за малу лову купује ове наше локалне провинцијалне будале и троши их као потрошни материјал.

    Европа је одушевљено дочекала демократски преокрет у Србији. Пала су велика обећања – златна брда и долине. Ипак, еуфорија је спласнула а помоћ која је приспела не превазилази иметак просечног патриоте из ЈУЛ-а или добростоjeћe порно звезде.
    
Читава та забуна састоји се превасходно у томе што највећи број наших сународника никада није живео на западу, поготову у Америци. Борио сам се годинама у њујоршком сликарском рингу и најбоље знам како се тешко Амери одвајају од долара. Није тешко продати слику у Њујорку (продавао сам их много) али је најтеже наплатити и уновчити чек. Нису Амери Кир-Јање који воле да броје новац у полутами; долар је симбол енергије, а Срби су у највећем броју случајева навикли да виде Запад са кесама из шопинга. Ми смо вероватно једини народ на свету који је масовно одлазио у иностранство да се обуче. Замислите Француза који одлази у Енглеску да купи сако или у Трст да купи фармерке. Зашто би нам они дали доларе, када их нису дали много важнијој и значајнијој земљи Русији у време Горбачова који је продао Империју. У овом тренутку чини ми се да се налазимо у времену великог отрежњења од тог америчког сна, баш као што су се у сличној ситуацији после Другог светског рата нашли комунисти када су дошли на власт и када је требало да испуне обећања да ћe се живети у правом рају, да нико више неће ићи на рад у туђину и да ћe свако добијати према заслугама и према потребама. Живот је еластичан и потпуно непредвидив. Уђете у њега с неком идеологијом, теоријом или утопијом и он вас веома брзо отрезни и приземи. Сада се манипулише тиме да је много младог, паметног и даровитог света отишло у иностранство. Али, они су одлазили одавде одвајкада, као што су одлазили из многих старијих и значајнијих земаља. Пола Италије живи у Њујорку и већи део Ирске; о Грцима који су имали Сократа, Аристотела, Фидију – да и не говоримо. Шта је требало да Срби ураде с Николом Теслом и Михајлом Пупином? Никада нисам чуо да је неко зажалио и закукао за одливом тих талената. Да су остали овде, Пупин би био управник поште у Малом Иђошу, a Тесла би наплаћивао струју коју је измислио у Госпићу. Ко је икада зажалио што у Паризу живе наши најбољи сликари Бата Михаиловић, Петар Омчикус, Дадо
Ђурић, Љуба Поповић, Милош Шобајић. Што нису остали овде, постали чланови УЛУС-а и чекали једноипо собан стан на Коњарнику? Уосталом, све ово не говорим без покрића. И моја ћерка је познати сликар у Италији, због тога што није примљена на Ликовну академију у Београду у време кад су ми се комунисти светили преко деце.
    Овде остајемо само ми најгори и најиздржљивији.

    Разговор водио: Лабуд Драгић
    („Књижевне новине“, Београд, 1–15. април 2001)