64 Nagrada Vladimir Ćorović

 

Награда „Владимир Ћоровић“

САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЈЕЛУ НАГРАДЕ
„ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ“ ЗА 2019. ГОДИНУ

   Жири за додјелу награде „Владимир Ћоровић“, у саставу:
  

   Проф. др Милош Ковић, ванредни професор Универзитета у Београду (предсједник)
   Проф. др Радмило Пекић, ванредни професорУниверзитета у Косовској Митровици (члан)
   Проф. др Драга Мастиловић, ванредни професорУниверзитета у Источном Сарајеву (члан)
 

   једногласно је одлучио да се награда „Владимир Ћоровић“ за 2019. годину, додијели проф. др Мири Радојевић, редовном професору Филозофског факултета у Београду и дописном члану Српске академије наука и умјетности, за дјело Српски народ и југословенска краљевина 1918–1941, Од југословенске идеје до југословенске државе, I, (Српска књижевна задруга, Београд 2019, стр. 429). Жири је оцијенио да је проф. др Мира Радојевић овим дјелом значајно обогатила српску историографију. У питању је дјело које је настало из вишегодишњих истраживања и промишљања историје југословенске идеје и југословенске државе. Дјело је истраживачки ново, сазнајно богато, иновативно, изворно утемељено и поуздано, те у потпуности заслужује ово високо признање.

    ОБРАЗЛОЖЕЊЕ НАГРАДЕ „ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ“ ЗА 2019. ГОДИНУ

    Проф. др Мира Радојевић рођена је у Новим Карловцима. У мјесту рођења завршила је основну школу. Гимназију је похађала у Инђији. Студије историје на Филозофском факултету у Београду уписала је 1978. године. Дипломирала је 1985. године као студент генерације са просјечном осцјеном 9,66. Постдипломске студије завршила је на истом факултету одбраном магистарске тезе на тему „Удружена опозиција 1935–1939. године“. На истом факултету одбранила је и докторску дисртацију на тему „Божидар В. Марковић (1974–1946). Политичка биографија“. Оба ова рада објављена су као посебне монографије.
    У периоду од децембра 1986. до маја 1996. године професорка Радојевић је радила као истраживач сарадник у Институту за савремену историју у Београду.Маја 1996. године изабрана је за асистента на предмету Историја Југославије и од тада је у радном односу на Одјељењу за историју Филозофског факултета у Београду гдје је стекла сва наставничка звања, од асистента и доцента до редовног професора.
  Стручна интересовања професорке Радојевић тематски су веома широка и усмјерена ка проучавању историје југословенске идеје, Првог и Другог свјетског рата, државно-правног уређења државе, спољне политике, демократије и парламентаризма, српског питања, српско-хрватских односа, интелектуалних и политичких елита, грађанских странака, послијератне југословенске емиграције, додирних тачака историографије и књижевности. Хронолошки посматрано стручна интересовања и истраживања проф. др Мире Радојевић обухватају цио ХХ век. У њиховом је средишту занимање за судбину појединца, али и читавих генерација стасалих на преломницама епоха обиљежених ратовима и идеологијама. Поуздану изворну основу за своје радове професорка Радојевић је проналазила у историјској грађи похрањеној у фондовима и збиркама више домаћих и страних архива и библиотека. Њене радове одликује и изузетно добро познавање објављених историјских извора, штампе, периодике, историографске, правне, политиколошке литературе и публицистике. Бриљантан стил писања издваја Миру Радојевић из круга историчара генерације којој припада. Проф. др Мира Радојевић изабрана је новембра 2018. године за дописног члана САНУ.
      Научни радови проф. др Мире Радојевић, стављају на дневни ред српске историографије широки тематски круг питања везаних за наша скромна знања о људима који испуњавају историју, изњедрују идеје, својим укупним историјским учинком утичу на историјске процесе, а чији нам животи измичу, а улога и ангажман остају недовољно уочени. Проф. др Мира Радојевић вреднује политички и историјски учинак читавих генерација и дјелатност „кругова“ истомишљеника који сазријевају у истим околностима, идентификује кључна питања и проблеме које је пред један нараштај поставила историја, уочава значај постојећих институција, мјери утицај доминатних идеја, појава, схватања.
    Поред тога што се међусобно прожимају и концептуално чине јединство, научни радови професорке Радојевић могу бити груписани у више тематских цјелина. Прву од њих чине текстови посвећени изучавању југословенске политичке емигранције након Другог свјетског рата и односу представника грађанских политичких партија према власти и југословенској држави. Основна карактеристика наведених радова је добра изворна утемељеност, изузетно разумијевање проблема о којима аутор пише, допадљив стил историјског исказа који на најбољи могући начин, спајајући историјске садржаје са прецизном мишљу и богатим језиком, проф. др Миру Радојевић издваја из круга савремених историчара.
  Другу тематску цјелину чине текстови који се тичу кључних друштвених питања, српско-хрватских односа, јавне дјелатности и приватности политичких и интелектуалних елита. У наведеним радовима анализиран је однос појединца према нацији, међунационалним односима и заједничкој држави и сагледани јавни рад, политички ставови и приватни ангажман читавих „кругова“ мислећих људи, везаних за реализацију југословенске идеје, српско-хрватско зближавање и сарадњу у сфери културе и политике, репресију, идеју демократије.
    Трећој тематској групи радова, припадају они који имају методолошки и историографски карактер, а садржајно су везани за историју југословенске државе. У њима аутор, на основу властитих истраживачких искустава, пише о тешкоћама које прате фундаментална историографска истраживања, проговара о новинама у приступу прошлости и разумијевању историје, указује на правце развоја савремене историјске науке, заговара стручни дијалог као пут који води разрјешењу постојећих стручних контроверзи и демитологизацији историје. Од посебне је важности идентификовање митова и стереотипа који „жилаво“ опстају насупрот провјерљивим историографским знањима о савременој историји српског народа и југословенске државе. Значај критичког сагледавања „колективног сјећања“ још једна је од тема о којој професорка Радојевић пише. То важи и за проблеме у тумачењу прошлости који проистичу из потребе за упоредном анализом улоге личности у историји и начина њиховог сагледавања и разумијевања у историографији.
    Цјелину за себе у научном ангажману професорке Радојевић представљају радови посвећени спољној и унутрашњој политици југословенске државе. У њима је ауторка темељно истражила и прецизно презентовала варијанте јужнословенског уједињења, указала на посљедице сукоба балканских држава (Први и Други балкански рат) на развој догађаја и ратна дешавања у Великом рату, интелектуалне везе и односе у рату и миру, као и настојање дијела политичара и интелектуалаца да и у будућности буде сачуван облик грађанског друштва. Истраживања професорке Радојевић су показала да спољна и унутрашња политика социјалистичке Југославије, за разлику од оне коју је водила југословенска краљевина, у највећој мјери није била српска политика или барем она у којој би српска нација (а и Србија као дио Југославије) успијевала да сачува дио својих спољнополитичких и унутрашње-политичких традиција, утицаја и приоритета.
     Бројни су научни радови проф. др Мире Радојевић који се односе на историју политичких идеја и друштвених елита. У наведеним радовима обрадила је посебности које су карактерисале погледе на националне и политичке проблеме између војних елита и представника грађанске демократије, занимала се за питања демократије и парламентаризма у виђењима различитих социјалних категорија у међуратној Југославији, анализирала је бројна питања и проблеме проистекле из различитог односа водећих националних елита (српске и хрватске) према држави с једне и режиму с друге стране, као и методима за које су се одлучивале у политичкој борби.
    Радови посвећени догађајима, појавама и процесима „везаним“ за Први и Други светски рат представљају значајну тематску област којој је професорка Радојевић, такође, била посвећена. Унутар тог широког тематског круга питања посебно су вриједни радови који „спајају“ историју рата са историјом интелектуалног живота.
    Изучавање историје идеја и интелектуалне историје представља трајну област интересовања професорке Радојевић. У радовима који припадају том тематском кругу она указује на морални профил српског грађанског интелектуалца, идентификује политичке погледе, ставове и односе неких од личности које су чиниле најкреативнији дио српске интелектуалне и политичке сцене у ХХ вијеку, говори о кључним питањима српске и југословенске историје. Објављени радови скрећу пажњу научној јавности на истраживачку потребу отклањања сазнајних празнина у разумијевању истог проблема код заговорника различитих политичких идеја и представника различитих генерација.
    Тематски нови и разноврсни, хронолошки везани за цио ХХ вијек, утемељени на „чврстом тлу“ историјских извора и релевантној литератури, радови др Мире Радојевић представљају сигуран темељ и инструктивни путоказ за свако даље бављење историјом југословенске идеје, Првог и Другог светског рата, интелектуалне и политичке историје, унутрашње и спољне политике Југославије, српског питања и српско-хрватских односа. У њиховом средишту је интересовање историчара за судбину појединца и читавих политичких и интелектуалних генерација на прелому епоха обиљежених ратовима, идеологијама, процесима дугог трајања. Тек стечено знање, о коме смо били слободни да понешто кажемо у претходним редовима, омогућило је професорки Радојевић да се упусти у писање књиге Српски народ и југословенска краљевина 1918–1941, том I, Од југословенске идеје до југословенске државе, Београд 2019, и да изњедри историографски вриједно дјело које је ове године овјенчано наградом Владимир Ћоровић за историографију.
    Проф. др Мира Радојевић, дописни члан САНУ, својом новом књигом Српски народ и југословенска краљевина 1918–1941, Од југословенске идеје до југословенске државе, I, чији се први том у издању Српске књижевне задруге појавио из штампе средином фебруара 2019, значајно је обогатила српску историографију. У питању је дјело које је, као што смо напоменули, плод вишегодишњих истраживања и промишљања историје југословенске идеје и југословенске државе, истраживачки ново, сазнајно богато, иновативно, изворно утемељено и поуздано, допадљиво написано. Као такво оно ће, свакако, подједнако задовољити високе критеријуме стручне публике и интересовања широког круга читалаца који знају да препознају најбољу историографску литературу.
    Обиљежавање стогодишњице од стварања југословенске државе била је прилика да историчар, професионално посвећен изучавању њене сложене историје, још једном преиспита до тог тренутка постојеће знање, изнова промисли и вреднује догађаје, појаве и процесе који испуњавају њено трајање, одмјери снагу идеја, умјешност политичких вођа и учинак генерација које су оставиле свој отисак у прошлости, заузме критички став према историографском наслеђу. Поглед на историју и њено историографско тумачење са дистанце од једног вијека подстицај је да старим буду придружене нове чињенице до којих се дошло истраживањима, да раније прихваћене интерпретације догађаја буду надограђене новим тумачењима, постојеће историографске контроверзе и дилеме добију своје научно разрешење, историографска тумачења буду ослобођена идеологизованих садржаја, а разумијевање прошлости усклађено са захтјевима нашег времена.
    У веома инспиративном предговору књиге професорка Радојевић је критички проговорила о постојећој литератури, повећаном интересовању читалачке публике за националну историју ХХ вијека, мјесту „закона струке“ у настојањима историчара да изучава и пише о савременом добу, одговорности коју има историчар у својим покушајима да сагледа прошлост. Указала је на степен истражености историјских извора и скренула пажњу на стереотипе и инерције присутне у тумачењима прошлости са којима се суочава историчар научник.
   Први том ове историографске синтезе, који временски сеже до 1921. године, чине три тематско-хронолошке цјелине. Унутар њих професорка Радојевић је анализирала вишедеценијску тежњу српског народа за ослобођењем и уједињењем. Са подједнаком пажњом регистровала је и пратила процесе, у почетку једва видљиве, који воде стварању заједничке државе са Хрватима и Словенцима. Борба Срба у Аустроугарској за стечена права и она која је тек требало освојити, важна су тема о којој аутор пише. То важи и за сагледавање демократичности социјалних и политичких односа у Србији, мукотрпно обликовање државе крајем 19. и почетком 20 вијека, искушења која је носио „успон“ Србије у сфери просвјете и школства, значај језичких реформи, напоре уложене у изградњи институција и освајању демократије. У средишту интересовања ауторке налази се развој српске и југословенске идеје и васпитање у том духу, као и процеси дугог трајања и сложеног карактера који воде настанку југословенске краљевине.
    Професорка Радојевић трага за оним догађајима, појавама и процесима који воде зближавању југословенских народа или су дио њихове заједничке историје, али региструје и подједнако бројне отпоре успостављању како свијести о заједници, тако и њеном настанку и функционисању. Указивање на историјски несклад проистекао из сучељености очекивања и реалности, различитих поимања државе и њеног уређења, проблема наметнутих вишевјековним историјским и друштвеним развојем, религијских и културних разлика још неке су од важних тема о којима пише.
   Мира Радојевић се занима за бројна питања и мотиве који провоцирају перманентни сукоб (политички, економски, национални, вјерски, социјални, идеолошки...) и указују на немоћ државе да их разријеши. Посебно обрађује историјски учинак оних „далековидих умова“ који својим ставовима утичу на свијест нараштаја. Писац ове синтезе убједљиво говори о историјским билансима буна и устанака, завјерама путем којих су свргавани владари и династије, „револуционарној“ акцији, ратовима који су омогућили уједињење, историјским узроцима потоњих криза, поразним резултатима више политичких генерација, неуспјелим настојањима политичке, економске, културне, територијалне, друштвене интеграције Срба, историјском поразу српског народа у југословенској краљевини.
    Истраживања показују и осјетни утицај страног чиниоца у настанку и функционисању југословенске државе. Томе треба придружити и посљедице које су Балкански и Први свјетски рат за собом оставили, политичка и национална расположења југословенских народа да до уједињења дође, мукотрпно формирање институција нове државе, различите погледе политичара и интелектуалаца на оновремену стварност и перспективу живота у будућности.
   У књизи Српски народ и југословенска краљевина 1918–1941, Од југословенске идеје до југословенске државе, професорка Радојевић разрјешава и бројне недоумице распрострањене у историографији, које се тичу појаве и ширења југословенске идеје, карактера свијести о сродности југословенских народа, граница простора који захвата и времена настанка, преломница историје, улоге појединаца и маса у историји, утицају спољашњег чиниоца.
     Сазнања, анализе и закључке ауторка заснива на преданим и дугогодишњим истраживањима више десетина архивских фондова и збирки похрањених у Архиву Југославије, Архиву Србије, Архиву САНУ, Народној библиотеци Србије. Сазнања стечена из изворне грађе прожимају се на страницама ове вриједне синтезе са садржајима објављених извора, дневничких биљежака и мемоарске литературе, изворним текстовима савременика, радовима публикованим у штампи и периодици, објављеном историографском литературом и публицистиком.
    Заједничка прошлост југословенских народа, дилеме које је порађала и начин на који је обрађивана, још једна је од тема на које нас читање књиге Мире Радојевић у уводним дијеловима рада и накнадној научној елаборацији проблема наводи. Презентован је поглед историчара на прве године постојања југословенске државе и дат пресјек развоја истраживања и српске и југословенске историографије о Великом рату и настанку заједничке државе. На допадљив начин проговорено је о интересовањима историчара-научника за тему настанка и функционисања југословенске краљевине. Професорка Радојевић истиче и неминовну, али у историографији недовољно уочену, појаву, да они који нису његовали знање о историји југословенске државе нису имали ни одговорност да ту државу очувају.
    Имајући све наведено у виду Жири за додјелу награде Владимир Ћоровић једногласно је донио одлуку да то престижно признање за 2019. годину буде додијељено књизи Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, Од југословенске идеје до југословенске државе, аутора проф. др Мире Радојевић, дописног члана САНУ.

    У Београду, септембра 2019. године