64 Slobodan Vladušić

 

Слободан Владушић

САЗНАО САМ ДА СЕМ ГЕНОЦИДА ПОСТОЈИ И КЊИГОЦИД

    Књижевно теоријски термини нам пружају могућност да разумемо неке књижевне феномене, али остају потпуно неми и немоћни у погледу доживљаја текста, заправо оне моћи књижевности да у нама створи утисак, импесију, а можда чак и незаборавно искуство које нас неприметно мења.
    Један од тих термина је и термин интертекстуалност који каже отприлике ово: у једном тексту налазе се и трагови других текстова.
    Када сам био млад, знајући шта је интертекстуалност, волео сам да пишем текстове у којима се налазило обиље трагова других текстова. Моји текстови су подсећали на велика колица из супермаркета у које сам трпао све што је могло да изазове трбухоугађање. Дошавши кући, амбалажу бих бацао и све бих то уредно појео и попио. Неко време бих заиста био сит. А онда ме је поново почела морити глад и жеђ и празнина у стомаку и у глави, као да никада нисам ништа појео, као да никада нисам ништа попио. Такав је био мој однос према књижевности, у младости.
    Тек касније, сазнао сам да у свету постоје и књиге којих нема у такозваној Вавилонској библиотеци; сазнао сам да сем геноцида постоји и књигоцид и да су многе књиге исцепане и покидане, или претворене у пепео и резанце. Сазнао сам да има књига којима је угурана вата у уста да ништа не би могле да кажу. Сазнао сам да поред библиотека, у којима су књиге сложене једна поред друге као најбољи пријатељи, постоје и палимпсести, у којима се речи једних бришу, е да би се на њиховом месту написале речи других, речи јасније и видљивије, али ретко када истинитије.
     Последице те спознаје биле су главобоља и мучнина у стомаку.
    После тога, дуго нисам ништа писао, а када почео изнова, са много мање поуздања него раније, писао сам књиге-кенотафе, као и један други писац уосталом. Писао сам празне гробове од папира за душе оних који су изгорели у ватри или су их прогутали вулкански кратери, заклале дивље звери или прождрли морски пси, за душе оних чија су имена, једноставно речено, а без стилска емфазе, избрисана, па потом обрисана. Почео сам да верујем у реч песника да гласови мртвих, нису мртви гласови и да је књижевност као море, на чијим се таласима може сурфовати и цичати од среће док у његовим дубинама траје невидљива борба на живот и смрт.
    Тако сам сазнао да књижевност заузима место између филозофије и реклама: за разлику од филозофије, она се не плаши оног што се дешава на површини; за разлику од реклама, књижевност се не плаши дубине.
    О томе сведочи и књига Велики јуриш. Волим да је замишљам као један сплав, дереглију, како тихо клизи кроз вечерњу сумаглицу. Свако светло, у даљини, за људе на том сплаву може истовремено да буде и спас али и погибељ. На том сплаву налазе се путници, чије су косе и тела још увек мокри од воде. А понекад и од крви. Јер тамо где има сплавова, има и бродолома и гладних ајкула.
    Сада ћу вам испричати причу о четворици путника са тог сплава, четворици одвашњих, херцеговачких путника. Прва двојица су видљиви у мом роману, док ће друга двојица постати видљива тек током ове беседе.
   Први путник је Стеван Божић, који је избегао у Србију након Видовданског атентата, да би на крају завршио у Добровољачком одреду војводе Вука, са којим је доспео прво до Крфа, а онда и даље, до Кајмакчалана.
     Одакле нам међутим, заиста, долази овај човек?
    Не из маште, већ са списка погинулих српских војника сахрањих у Грчкој. Тај списак ћемо пронаћи у књизи Од Београда до Крфа, Петра Опачића. Ту, на страници 228, под редним бројем 125, налази се Стево Божић из Требиња, добровољац, сахрањен 23. фебруара, 1916. године, на острву Виду.
    Тачније речено: када је преминуо, бачен је у море, поред тог острва.
    Историја је пуна таквих лешева, чија су имена и тела појеле рибе, јер није више било земље у коју би се ти лешеви могли сахранити.
    Али зато постоји књижевност.
    Док су имена у историји, често, само остаци неког живота кога више нема, у књижевности су имена мале Нојеве барке. Када се отворе из њих покуља живот, који се у Историји већ завршио. А док има живота, има наде и за смисао и величину, и за лепоту и за доброту.
   Тако, када се Божићево име и презиме отвори, из њега избија гејзир живота: најпре један његов пратилац, неки Владушић, такође из Требиња, можда мој далеки рођак и предак, који је могао да гледа, у друштву Божића, како Аустроугари на платане у центру града, после Принциповог атентата, вешају Србе, чији је једини грех био то што су Срби.
    Потом се појављује особа, у роману невидљива, али ипак присутна: то је Владимир Ћоровић, велики историчар, аутор Црне књиге у којој се описују злочини и репресија над Србима између 1914. и 1918. године у Босни и Херцеговини. Па тако и вешања Срба у Требињу.
    Мудрост коју је Стеван Божић научио током ратовања у Добровољачком одреду војводе Вука, јесте та да рат није ни Пакао, али ни Рај.
     Рат је Чистилиште.
    У том чистилишту, неко се на крају опере и очисти, а неко остане прљав и нечист за сва времена. Шта је било са Божићем знају или ће сазнати читаоци романа.
    Оно што читаоци романа можда не знају, јесте шта се у том чистилишту догодило са Владимиром Ћоровићем. Јер је и он ушао у рат, као и Божић.
    После бола, патње и страдања, којима је током рата у затвору био изложен заједно са својим сународницима, Ћоровић је могао да се освети Аустроугарској империји макијавелистичким лажима, правдајући се како циљ оправдава средство. Имали смо прилике да видимо, у прошлом рату, о чему се ту ради и на шта то личи.
   Међутим, Ћоровић је рат видео другачије. Када су у питању сведочанства о аустроугарским злочинима, он се у својој Црној књизи држао следећег принципа:
    Запажајући извесну склоност препричавању и невиђеног и допуњавању код неких лица из нашег причалачког круга ја сам, молећи пријатеље да ми побележе ствари, тражио изрично од њих, да ми саопште само оно, што су сами видели својим
очима и сами на себи искусили. Јер волео сам имати и мање, али тим поузданије податке.
    Тако долазимо до последњег човека који се појављује на овој дереглији-сплаву од романа, кога ћу данас поменути: то је Владимиров брат, Светозар Ћоровић. Он се у Велики јуриш укрцао у овом часу, путем награде коју је жири доделио мом роману и који је тај роман и овог писца сада повезао у једно.
    Али, Светозар Ћоровић није овде само писац. Он је и симбол Књижевности и њене моћи да тамо где Историја пресушује, причу настави. Захваљујући Књижевности, као нека понорница, та прича се сутра изнова може појавити на површини, поново у форми Историје, само овога пута снажнија и јача, чистија и бистрија.
    Јер то јесте Књижевност:
    И површина и дубина.
    И прошлост, и садашњост, и будућност.
    Мени остаје да се надам да ће у том трећем времену бити места и за Велики јуриш.
    Не због мене, већ због његових путника.
    Хвала вам лепо.

    (Беседа добитника награде „Светозар Ћоровић“, Билећа, 20. септембар 2019)