64 Dejan Đorić

 

Дејан Ђорић

ВЕЛИКА ВЕШТИЦА ЈЕ ДОШЛА,
ИЛИ ДРЖАВНИ УМЕТНИК МАРИНА АБРАМОВИЋ

   Ретроспективна изложба авангардне уметнице Марине Абрамовић (Београд, 1946), најављена као највећи културни догађај ове сезоне. После неколико великих светских музеја радови из свих области њеног стваралаштва изложени су на сва четири нивоа Музеја савремене уметности у Београду, на изложби професионално организованој. Та уметница је по познатости у рангу најпризнатијих светских стваралаца са овог простора, попут Паје Јовановића, Миодрага Дада Ђурића иЉубе Поповића, али славнија од њих. За кратко време у Србији је о њој објављено пет монографија.
   Као што је Никола Пешић, млади аутор књиге о окултним основама уметности Марине Абрамовић рекао, много тога у њеном наступу може да подлегне сумњи, половично је, нејасно до краја, а њена харизма као и већина тога што заступају западне државне институције има и тамну страну. Можемо се упитати зашто је управо њој дато да толико успе, Ђина Пане се шездесетих година такође секла и пуштала крв себи (Љуба Поповић је био присутан на тим перформансима у Паризу и духовито прокоментарисао – „није ни морала да се скида гола, уопште није добро грађена“) а живи су и други учесници авангардне сцене из тог херојског времена. Марина Абрамовић овде не стиже само као државни пројекат број 1 у уметности већ и као један од водећих државних уметника САД. У том смислу су се неки млади уметници на америчкој сцени од ње оградили. Да ли је држава Србија требала да у ову изложбу уложи толика средства, са бесо- мучном медијском кампањом на телевизији, интернету и у новинама, то она најбоље зна.
    Чињеница је да од толиког новца цела српска уметничка сцена може да цвета две-три године (само Министарство културе дале је више од 700.000 €). Уз сав силан притисак на јавност посета изложби је по дневним показатељима мања него на ретроспективи Љубе Поповића у Галерији САНУ, коју ће без иједног уложеног динара у маркетинг у краћем периоду, видети 50.000 посетилаца. То најбоље говори о интересовању публике и о још једном могућем промашају у култури. Сада је све у вези са Марином Абрамовић политика или је исполитизовано. За време Слободана Милошевића желела је да нам покаже колико смо зли тако што би овде изложила инсталацију у виду стакленог кавеза са 400 пацова. Она је главни адут нове власти која преко ње жели да се прикључи Европи и свету, без обзира што гласачи и шира јавност уопште Марину Абрамовић не узимају у разматрање. За праве поклонике несхватљиво је и да Мрђан Бајић постане главни државни вајар иако је у новинама изјављивао да је СНС помоћно ретардирано одељење. То даје за право онима који тврде да је власт културу препустила својим политичким противницима, опет је концептуализам као у време Тадића званична државна уметност.
   Ова уметница није оно што је била на почетку каријере, велика авангардисткиња, већ естрадна звезда која сарађује са Лејди Гагом, Џеј Зијем и олошем са поп сцене. Она је водећи представник америчке сцене, али се о њеном раду снимају и пародијски филмови са чувеним холивудским глумцима. Све до недавно била је и главна државна уметница Црне Горе и њеног антисрпског режима, добила црногорско држављанство и орден, дајући патетичне изјаве о свом Црногорству. Комунистичка биографија њеног оца, партизанског команданта, који се наубијао стотине невиних људи у Црној Гори и њене
мајке, одређују и сада њу као „уметницу“. Њен опус је последњи крик соцреализма, делатност која потиче, описује и враћа се у сурову стварност шамарања, терора, мучења и сакаћења или, како неко рече, вратила се на место злочина.
    У САД се особе које секу себе жилетима и ножевима, самопозлеђују се и саморањавају попут ње, сматрају суицидним и подвргавају се веома озбиљним болничким третманима. У чему је са суштинске па и естетске стране разлика између сечења Марине Абрамовић и неке психички болесне особе? Да је ђаво однео шалу, сведочи и то да су нервно лабилне студенткиње београдског Факултета ликовних уметности под утицајем краљице телесне уметности која је решила да нам покаже свој полни орган, почеле иглом и концем да шију свој длан и да се секу по трбуху и бутинама и онда као „уметнички рад“ излажу фотографије својих рањавања.
    Драгош Калајић је сматрао дном модерне уметности излагање сопственог голог тела, даље и ниже од тога уметност нема куд. Другачије гледано, зашто је уметнички чин и израз телесне уметности када се обнажи неко ко је студирао Ликовну академију а не и нека нешколована особа, која је лепше грађена или боље познаје говор тела, попут го-го играчица, стриптизета, играчица на шипки, фотомодела и Плејбојевих зечица? Проститутке и глумице у порно филмовима такође се могу уврстити у категорију сексуалних радница телесне уметности. Није ни чудо да је Марина Абрамовић уточиште пронашла у телесној уметности и перформансу, она не само да не уме да слика, већ су њене мазарије нешто сликарски најгоре у историји српске уметности.
    Највећа подвала на уметничкој сцени 20. века је потурање визуелних под ликовне уметности. Зашто се концептуализам, перформанс, инсталације и видео уметност изучавају на уметничким академијама када припадају пре фотографији, филму, позоришту, сценографији, режији и глуми? Сама реч перформанс односи се на извођачке уметности као што су игра, балет и глума а не на ликовне. Опус Марине Абрамовић нема никакве ликовне вредности, он је баждарен да их негира и руши. То је јасније са становишта новог светског поретка који критичку свест, веру, историју и ликовност убија агресивним видовима авангарде. Концептуализам и његове подврсте, изведенице, зато су званична државна уметност Запада, западни соцреали зам. Концептуализам није уметност већ само прелазна фаза припреме за нешто што не треба да дође, већ се свом силом пројектује – свет без духа и душе, без ума и критичке моћи суђења, свет робота и менталних робова, лишен природе и осећања.
   За посматраче осетљивијег духовног састава сасвим је јасно да уметност Марине Абрамовић припада сфери демонских сила, источиште такве уметности је у сатанизму и вештичарењу. Зато она лута без корена духовним пределима великих традиција а да никада не пронађе себе, купећи остатке и искривљујући им смисао, жонглирајући са духовним искуствима у којима као типичан савремени човек није иницирана. Улази у шаманизам и будизам али никада у православље, као и свако дете комунизма из Србије. Све што ради је у духовном смислу половично и сумњиво.
    Нико никада није осим ње потврдио да осећа „енергију“ и њен директни пренос из њених објеката, духовне вежбе које задаје својим студентима у Паризу и Немачкој су идиотске а духовна вредност њеног рада је у домену нагађања и претпоставке. Не може јој се оспорити само храброст у извођењу неких акција по живот опасних, али је она одавно зашла у сигурност естрадног кича, комерцијалне масовне културе и наступа у емисијама по угледу на ђубре амерички прихватљиве свакодневице.