64 Miloš Kovačević

 

Милош Ковачевић

СЛИКА У ПЈЕСМИ И ПЈЕСМА У СЛИЦИ
(Предраг Бајо Луковић: Претакање сјаја (изабране песме),
Београд: „Граматик“, Библиотека Мала књига, 2017)

   Предраг Бајо Луковић српски је сликар и песник. Сликар са светском славом, будући да је сликом „Портрет једне тајне“ 1982. године доказао да је Мона Лиза аутопортрет Леонарда да Винчија, што је комјутерском анализом Лилијан Шварц (1986) потврђено у Њујорку. А и Италија као матична Леонардова земља прихватила је и признала Луковићево откриће организацијом самосталне изложбе у Италијанском институту за културу у Београду 2003. године. Поводом пет вијекова од смрти Леонарда да Винчија (1519–2019) Бајо Луковић је у Културном центру у Медвеђи 29–30. маја 2019. године имао изложбу „У славу Леонарда: Портрет једне тајне“1. А изложба је донијела како саму слику „Портрет једне тајне“, тако и њене скице и верзије. У каталогу изложбе доносе се изводи из оцјена Луковићевог открића из пера познатих научника и историчара умјетности, од којих преносимо само дио из оцјене Владете Јеротића. „Чак и када бисмо“, вели Јеротић, „претпоставили да је Луковић само у једном тренутку био обасјан интуитивном светлошћу која му је осветлила позадину Леонардовог рада на Мона Лизи, морали бисмо знати да и тзв. генијална открића у науци или уметности ‘падају на памет’ само оним људима који су се већ довољно дуго, искрено и предано бавили неким проблемом који их је заокупљао потпуно“. 
    А повод и разлог дугом и преданом бављењу загонетком Мона Лизе сам Луковић везује за сљедеће двије реченице самог Леонарда да Винчија: „Највећи недостатак сликара је у томе што понављају исте покрете, иста лица и исти начин драпирања на истој историјској слици, и што им највећи број лица личи на мајстора. То ме је много пута задивило, јер сам познавао неке којим као да су у свим својим фигурама насликали себе с природе“. Те Леонардове реченице биле су полазишна, радна хипотеза Баја Луковића оМона Лизи као Леонардовом аутопортрету. „Ове две реченице Леонарда да Винчија“, каже Б. Луковић, „недвосмислено потврђују да је он, спознавши недостатак али и дивећи му се, свесно радио свој лик (аутопортрет) сликајући Мона Лизу“.
    Бајо Луковић нема само слику „Портрет једне тајне“, него има и пјесму с насловом „Мона Лиза (Портрет једне тајне)“, уз посвету Леонарду да Винчију. Та пјесма у цјелини гласи:

Леонардо седи, жена испред њега –
Док он у њу гледа своје лице види
Па добија жељу јачу и од чега
Да се кроз то лице целом свету свиди

Гледајућу у њу себе самог слика
Покушавајући да завара свет
Он у једном лицу скрива оба лика
Идеја је чиста ко божански лет

Леонардо седи, испред њега жена
Између њих слика као врата раја
Не, није то жена, то његова сена
Титра испред њега на путу бескраја.

      Пјесма је, како се види, трокатренска са изометричким дванаестерцем и истовјетном укрштеном римом. Пјесма је заправо вербална слика настанка сликеМона Лизе, пјесничка визија и одгонетка стварања загонетне слике, јер сликару и би циљ, да „завара свет“ скривајући начин њеног стварања. Пјесму је Предраг Бајо Луковић уврстио у своју најновију збирку изабраних пјесама насловљену Претакање сјаја, у издању београдског Граматика (2017).2 Ово је Луковићева четрнаеста књига пјесама.3 То показује да је Луковић плодан пјесник. И то искључиво пјесник, јер се у другим књижевним врстама и жанровима није ни окушавао. Ваљда због тога што је поезија од свих књижевних врста ипак најсроднија сликарству. Ни једног ни другог нема без умјетничког „ока“ и умјетнике „душе“, тако често помињаних у Луковићевим пјесмама. А пјесме и слике „луда су срећа“, рећи ће пјесник, трипут понављајући стих „неком лудом срећом“ као завршетак пјесме „Луда срећа“ са парентетички датим поднасловом као појашњењем (оку моме). Мимо троитерацијског завршног стиха пјесма гласи: „Око моје моћно / Што све чари света / У тебе се слише – / Испунише чудом // Због тебе сада / Сликар и поета / У немоћи својој / Крупне сузе брише.“ Без „ока“ у које се сливају „све чари света“ и „чудом га испуњавају“ и „сликар и поета“ су немоћни, јер нема покретања душе, па изостаје и очараност визуелне чари коју доноси слика и/или пјесма. Око је и „прозор“ иза чијих решетака пјесник посматра „изрезбарен свет“ и покушавајући „да у сваком квадрату / пронађем смисао“ („Квадратна решетка прозора“). Прозор ограничава простор виђења, баш као што је и оку тај простор само физички
ограничен, али не и значењски, јер пјесник у „сваком квадрату“ проналази смисао, смисао препознатљив само његовом „оку“, што ће рећи само њему као пјеснику.
     Збирка Претакање сјаја представља пјесников избор из властите поезије, и доноси 157 пјесама. To je врло репрезентативан избор за (пр)оцјену карактеристика Луковићеве поезије у цјелини. Луковићева поезија, ако се као корпус узме само наведени избор, тематски је разнородна. Основне теме су: а) завичајне и породичне (нпр.: „Отац“, „Раданске ноћи“, „Букти Радан“, „Љубав божја”), б) љубавне (нпр.: „Додир“, „О, да ли“, „Фина хемија“, „Зрно“, „Починак”), в) о Србима и Србији (“Српска душа“, „Високи Дечани“, „Српска коб“, „Мирис Косова – сан“, „Незван кроз Србију“, „Хиландар“, „Шум кроз време”), г) „поводне“, чије су теме познате личности из науке и књижевне, сликарске или музичке умјетности (Рембрант, Роден, Маларме, Бејкон, Васко Попа, Раичковић, Балтус, Мунк) или су пак таквим личностима посвећене (М. А. Врубељу, Модиљанију, Д. Лубарди, Алеку Вукадиновићу, Н. Тадићу, Арнолду Шенбергу), и д) тема саме поезије, односно „рађања пјесме“. А управо су ове посљедње и најбројније, и најдоминантније у збирци Претакање сјаја. И готово да су предодређене уводном пјесмом, која дијели наслов са цијелом збирком. Пјесник и „кугла“, и „Два велика ока једно другом зборе“, али је пјесник свјестан да ће кад га не буде, а њу спази неко „Видети у теби да ми очи сјаје / И да веза наша ван времена траје“. У кугли се очито зрцали пјесма, и што она више сјаји његов вид све више вене, јер га пјесма преузима. Он се у пјесму претаче. Зато кад пјесника не буде, он ће остати с пјесмом у нераскидивој вези, ванвременској, или свевременској. Јер, док је ње, у њој ће се видјети сјај његових очију, јер је њихов сјај потврда њеног сјаја, њене вриједности. Сјај његових очију тако се преточио у сјај пјесме, и не само то: његов сјај, кад га не буде, биће присутан само кроз сјај пјесме. Или друкчије речено, кроз сјајну пјесму.
     Тема пјесме и пјесника, задата уводном пјесмом, већ тиме што је посудила наслов цијелој збирци имплицира доминантно мјесто у структури збирке као цјелине. И заиста, Бајо Луковић се теми пјесме и пјесника враћа у великом броју пјесма, освјетљавајући га поетски из различитих аспеката, али се чини да све те аспекта ипак повезује битна инваријанта. Пјесма је тако „Пукотина душе“ („Пукотину црну осећам у души“); пјесма се зачиње у „Ноћној мори“ за време потраге за мишљу „што ми душу наче“, а кад мисао душу начне, онда „Копам по заумљу / Крвотоком бродим / Нађем ли је тад ћу /Опет да се родим“; пјесма се рађа и док „Збијен око суштине своје / Чекам проблесак у овој тами“ („Густа ноћ“); пјесма је лептир што провирује „из сваке поре“ живота, али не сваки лептир, иако би „сви да излете/ Ал већина не сме“, него само „Они што побегну – /То су моје песме“ („Голи живот“). Пјесма тражи тишину, зато је најчешће њен зачетак, њено рађање везано за ноћ, ноћ која доноси вањски мир коме је супротност прије пјесников бол неголи немир његове душе. Будући да се рађа у унутрашњем болу, није ни чудно да пјесник каже „Кажњаваћу себе сваким новим стихом / Свака реч у песми биће као шиба / која ме уз кичму удара“ („Кажњаваћу себе“), и да воли „песнике моћне“ јер су они прије њега „Све оно што живот носи / Одавно платили главом“ („Волим песнике моћне“). А ако то није ноћни мир, онда рађање пјесме тражи мир ван градске вреве: „Песмо крила шири, помози ми сада / Однеси ме некуд из овога града. // Да тамо на миру будемо нас двоје / Да смишљамо речи које не постоје. // Да те речи нова осећања буде, / Па да се вратимо опет међу људе. // Да чујемо како њино туче било / Кад их додирне, песмо, твоје крило“ („Крила песме“). Потребно је, дакле, отићи од људи, издвојити се, одвојити се од њих, да би се међу њих вратио, али сад као пјесник. И по повратку међу људе пјесник баш тиме што се вратио с пјесмом бива „издвојен“, јер код њих „туче било“ кад их пјесмино „крило додирне“. Будући у тишини створена, тишина постаје неотуђива особина пјесме. Заправо, пјесма је „Говор тишине“: „У сваком стиху / Ма колико згуснут/ И језгровит био / Има нека празнина/ У којој је смештено – / Наше ћутање / Тишина која говори више / Од оживљених речи / У песми“.
     Већ цитирани стихови о „условима и просторима“ настанка пјесме указују на једну битну, Луковићевој поезији готово иманентну, стилско-језичку особину, а то је контраст и/или антитеза. То на најбољи начин потврђује већ поменута пјесма оксиморонског наслова „Говор тишине“, са оксиморонским стихом „Тишина која говори“. А томе је потврда и пјесников „одлазак“ из градске вреве по пјесму, и његово „враћање“ међу људе с пјесмом!
     Антитетичке јединице у Луковићевим пјесмама нису језички једнообразне. Нити у њему учествују истоврсне језичке јединице, нити се њима творе истовјетне синтаксичке структуре (конструкције). Принцип Луковићевог поетског контраста најсроднији је принципу „укрштаја“ Лазе Костића. Код Костића је, наиме, „укрштај“ темељно начело свих облика, свих промјена и свега креативног у свијету, а његове су нужне компоненте симетрије и хармонија, с тим да је „Хармонија синтеза симетрије“, а „Симетрија анализа хармоније“4. Посматран из перспективе Лазиног укрштаја, Луковићев контраст представља „хармонизовану супротност“.
     С обзиром на тип језичких јединица Луковићев контраст је или лексички, или синтагматски, или лексичко-синтагматски, или клаузални (реченични). Будући да се контраст остварује унутар пјесме, он може захватати или један стих, или два стиха, или цијелу строфу, или пак пјесму у цјелини. Поетски Луковићев контраст није подударан граматичком контрасту, наиме њега не чине само антонимске јединице, него „неконтрасне“ јединице добијају антонимско значење унутар пјесме и кад такво значење немају у лексичко-синтаксичком систему српскога језика. Сруктурно-семантички принцип контраста у Луковићевој се поезији најбоље очитује у пјесмама у којима су сви стихови, а самим тим и пјесма у цјелини, структурисани на принципу антитетичности. Навешћемо три кратке пјесме, контрасне јединице у њима курзивно истичећи. Ево најприје пјесме „Немир“, која у цјелини гласи: „Ђавола и Бога прикривам у себи / и наизменице поклањам их теби. // Зато ме час волиш, час мрзиш ко врага, / зато сам час слабост, а час твоја снага. // И док год теби будем стварао немир / дотад ћу ти бити и Земља и Свемир.“ Као што се види, ову трострофну дистишну неизометричну парно римовану пјесму чини чак пет контрастних конструкција, од којих је једна контекстуално антонимска међустиховна (у себи – теби), док су четири унутарстиховне, и то двије лексичке у копулативној синтагматској вези (Ђавола и Бога; Земља и Свемир), а двије дисјунктивно клаузалне (реченичне) а хомоформне (час волиш, час мрзиш; час слабост, а час снага). Контраст је, дакле, кохезивно и семантичко конструктивно начело пјесме. Пјесма је сва прожета супротностима, које на најбољи начин осликавају љубавни немир.
     Антитеза је конструктивно, кохезивно и композиционо начело и друге пјесме што је наводимо, а то је „Свој сасвим“: „Свој сам господар и свој слуга, / Краљ свој и своја луда дворска / која се себи смеје – руга,/ Морепловац сам и болест морска. // Свој сам тамничар и заточеник, / Таоц [Талац] сам свој и свој киднапер, / Свој сам искушитељ и искушеник, / Мета сам своја и свој снајпер. Ова двокатренска исосилабичка (деветерачка) укрштено римована пјесма на најбољи начин осликава хармонију супротности јер се хармонизују и у синтаксичку координирану везу доводе контардикторни (искључујући) антитетички појмови (господар –слуга; тамничар –заточеник, талац–киднапер; искушитељ–искупшеник). Будући да се дати антитетички појмови не могу истовремено реализовати као својство субјекта, јасно је да пјесничка истина ништи логичко-математички закон „искључења трећег“. Антитетички појмови доведени у координирану везу осликавају непомирљиве супротности што, ван закона логике и математике, карактеришу јединственост унутрашњим супрот ности ма прожето стање пјесниково.
     Треба такође напоменути да је ова двокатренска пјесма и структурно антонимична. У првом стиху структурни паралелизам чине и именица и њен атрибут, који испред обје антонимске именице долази у препозицији (Свој сам господар и свој слуга), док у свим осталим стиховима у којима се уз антонимску именици реитерира и атрибут свој, он твори хијазам као стилску фигуру, која подразумијева обрнут поредак конгруентног атрибута (свој), јер се он уз једну именицу јавља у препозицији а уз другу у постпозцији (уп.: Краљ свој и своја луда; Таоц [Талац] сам свој и свој киднапер; Мета сам своја и свој снајпер). Иако логички неостварива, језичком формом је као пјеснички могућа наматнута привидна симултаност остварења контрадикторних пјесникових особина, што дату пјесму, као слику синтаксички помирених а логички непомирљивих особина и чини пјеснички врло упечатљивом и веома стилогеном. Сва је антитетична и Луковићева такође двокатренска и такође укрштено римована пјесма „Дар и клетва“, само што у њој у антитетичку везу по правилу не улазе лексиколошке него контекстуално задате антонимне јединице, јединице које тек у пјесничком контексту добијају статус контрасних (нпр.: дар и клетва; богатство и понор; поплава и страх од суше; глад несносна – плодна жетва). Антитеза је структурно-семантичко начело и пјесме „Усијана глава“: „На рамену док ми глава спава / Нисам знао да се усијава. // Поробудих се – сан замени јава / из главе ми светлост исијава // Само сијај луда моја главо /можда грешиш, можда имаш право.“
      Велики број синтаксички и семантички неједнообразних антитетичких конструкција сусреће се у Луковићевој поезији. Навешћемо још неколико за потврду: „Непрестана игра Светлости са Тамом“ (“Игра“); „Траг по коме ће једног дана мене / Пронаћи Господ или црни Враг.“ („Влажне сенке“); „Једно је курјак друго добра вила“ (“Распон”); “... попут ретког цвета / или још ређег трна...“ („Огољено биће“); „Твоје биће/ Где смркава – Где увире / Ту и свиће.“ („Унутрашње лице смрти“); „одраније ова је рана/ што ме слама / и снагу даје у исти мах.“ („Рана од давнина“); „Црно крило бела кост“ („Добу мост“); „Ноћ и свитац играју се / [...] Порази их зора плава“ („Ноћ и свитац“); „О да л је боли ил је мази / Поглед мој по њеном телу“ („О, да ли“) и сл.
     Од свих у контраст доведених лексема у Луковићевој поезији најчешће се сусрећу тама или мрак наспрам светлости, сјају или зори. И управо с тим контрасним лексемама Луковић твори најсложеније на антитези утемељене стилске фигуре, међу којима се издвајају како 1) оксиморонске антитезе, нпр.: „Згуснута светлост таме / Да обасја нам тело“ („Светлост таме“); „Из којих ће једном сјати /Светлост црна.“ („Тамна зрна“); „Да ноћ бола откаш сјајем / Тамних нити које расу“ (“Душа таме”); тако и 2) парадоксичне антитезе, као нпр.: „Можда смрт / У живот дигнеш (“Гавран–Грак“), али и 3) врло успјеле изузетно експресивне синестезије, каква је нпр.: „Мирис светла усред мрака /Из дубоког сна ме прену“ („Мирис светла“) итд. Саме те бисерне семантичке фигуре у чијој су структурној подлози антитезе свјетлости и таме представљају упечатљиве посебне слике што су компоненте Луковићеве пјесме чијом се тек цјелином преноси комплетна слика.
     Кад се говори о Луковићевој поезији, неопходно је нагласити још једну њену врло битну карактеристику, а то је разноврсност облика пјесме и строфе. И одмах да кажемо Луковић „не држи“ до сталних облика пјесме, код њега нема чак ниједне пјесме-сонета. Његове су пјесме облички врло разнородне: 1) астрофичне (нпр.: „Очев сако“, „Радан“, „Привиђење“, „Хиландар“, „Жива рана“, „Српска душа“, „Моћ“, „Гавран-грак“ „Ђавоља сила“, „Цртам“ и др.), 2) хомострофичне, или а) катренске, са два, три, четири или највише пет катрена („Добу мост“, „Дрво и вук“, „Демон ноћи“, „На пустој стази“, „О, да ли“, „Крик“, „Високи Дечани“, „Песма креће“, „Незван кроз Србију“, „Испод крова песникова“ и др.), или б) дистишне, од три до осам дистиха (“Усијана глава“, „Крила песме“, „Ђавоља варош“, „Ђаво“, „Црвени поглед“ и др.), в) терцетске, од два или три терцета („Гавран-туга“, „Гавран-крило“ и др.); 3) хетерострофичне, тј. пјесме састављене од различитих типова стрфа, као нпр.: „Додир“ (секстина + дистих), „Будилник“ (секстина + два катрена), „Дубина“ (три катрена + дистих), „Гласнула се гора“ ( двије квинте +дистих), „Српска коб“ (три катрена+дистих+секстина), „Мирис Косова – сан“ (октава+нона+катрен), „Немој ме Господе“ (децима+септима+секстина+дистих) итд.
     Од свих облика пјесме Луковићу су, чини се, најомиљеније структуре пјесама „с репом“, тј. са завршним издвојеним монострофним стихом. Велики број је строфички различитих пјесма структурисан тако да се завршавају „стихом-репом“. Тај завршни „стих-реп“ има код Луковића обликотворну фрункцију: њим се прави прстенаста композиција пјесме, јер је тај стих најчешће реитерирани први стих пјесме, који је, осим тога, и смисаони „аналоган“ наслову. Такву композициону структурну имају велики број Луковићевих пјесмама, као нпр.: „Чежња за обликом“, „Спона“, „Међу сенкама“, „Угасите светла“, „Пукотине црне осећам у души“, „Волим песнике моћне“, „Крв ћу дати из вене“ и др. Завршни „стих-реп“ неријетко реитерира посљедњи стих претходне строфе, као нпр. у пјесмама „Издржао бих“, „Музика“, „Љубав божија“ и др., или је то пак нови (неитерирани) стих којим служи за смисаоно „затварање“ пјесме, као нпр. у пјесмама „Окуси“, „Пост“, „Тромеђа“, „Чудесни глас“ и др. Од свих композиционих карактеристика Луковићеве поезије завршетак пјесме „стихом-репом“ без сумње је најкарактеристичнија, могло би се чак рећи иманентно Луковићева.
     Као што на строфичком плану Луковић даје изразиту предност хетеростро - фичности пјесме, исто тако и на метричком плану у Луковићевим пјесмама доминира хетеросилабичност. Неупоредиво је већи број хетеросилабичних од изосилабичних
Луковићевбих пјесама у збирци Претакање сјаја, с тим да је метрички распон код Луковића у појединим стиховима и/или строфама од четверца (нпр. „Свлак“) до четр - наестерца (нпр. „Тамно крило“).
     Ни према критеријуму римовања Луковићеве пјесме не чине јединствену цјелину. Римоване пјесме (с различитим типовима рима, од којих се најчешће сусреће обгрљена, укрштена и наизмјенична рима), много су чешће од неримованих, од пјесама у слободном стиху (каве су нпр.: „Месечар“, „Будилник“, „Радан“, „Жива вода“, „Цртам“ и др.).
      Све наведено показује да Луковић не уклапа пјесничке садржаје у задате формалне пјесничке оквире, него за садржаје што су одраз пјесникових стања која се преносе у пјесму – тражи облик строфе и пјесме који им најбоље одговара. Тако се успоставља права хармонија између садржаја пјесме и форме у коју је он „заодјенут“. А управо по томе се пјесници и препознају као пјесници.