64 Zoran Avramović

 

Зоран Аврамовић

ФИЛИП ДАВИД О МРАЧНОЈ СРБИЈИ

   Филип Давид је своја идеолошка и политичка схватања саопштио у облику писама које је размењивао са својим великим пријатељем и политичким слично - мишљеником Мирком Ковачем Књига писама 1992–1995 и другој књижици Записи из мрачних времена (1994). Од почетка рата на просторима бивше Југославије написао већи број ангажованих текстова који су емитовани на француском радију (РФИ), објављивани у „Нашој борби“, „Ферал трибјуну“ и многим другим новинама и часописима у земљи и иностранству. Објављен је велики број разговора за штампане и електронске медије од 1990 до 2015. године. Облици политичке активности: политичко-публицистичке књиге, писма, разговори за медије, учешће у организацијама невладиних група.
    У књизи писама двојица књижевника коментаришу текуће догађаје ратног разбијања Југославије и саглашавају се у оцени о „српској страни рата“, а то значи нацији, држави, политици, Милошевићу, српској кривици.
    Преписку са Мирком Ковачем, објавио је као књигу: Filip David Mirko Kovač Knjiga pisama (1992–1995). (Lir Bg Esad Pašina 25, Beograd, Forum pisaca, Beograd, 2003). Филип Давид, својим писмима Мирку Ковачу, повезује ратна збивања и убрзано погоршавање живота у Србији, са примитивном и насилничком традицијом Срба. Користећи књигу Тихомира Р. Ђорђевића у којој се описује владавина и народ у време Кнеза Милоша, Давид закључује да постоји „некакав континуитет примити - визма“ (101). Са таквим разумевањем српске традиције, Давид и посебно критикује српску државу, нацију, уз неизбежно приписивање кривице.
    Српска државе је заснована на злочину и насиљу. Како дефинисати овај режим – пита сеДавид – као комунистички, националистички, фашистички или је то све скупа (30). Па ипак, у писму Мирку Ковачу је дефинише. Присуствујемо, тврди Давид, државном ратном злочину (117). Ми „живимо у држави која је израсла из насиља и заснива се на насиљу“ (179). Ова држава је заправо једно „монструозно предузеће“ (124). Она је болесна, закључује Давид. „Једнога дана питаћамо се како је све ово било могуће?.. то је пре свега болест државе (подвукао З.А) која никако не може да успостави саму себе, нити своје кодексе и која се преобразила у једну параноичну творевину где су живи у власти различитих опсесија....старци омекшалих мозгова који уМилошевићу виде другог Тита и који више не праве никакву разлику између фашизма, национализма, комунизма и демократије...политичка и духовна салто мортале догађају се преко ноћи (због менталитета, глупости, одсуству моралне заслепљености ауторитетима?)... овде је раширена појва жигосања заснована на политичком, идеолошком, расном и етичком линчу.“ (стр 232-233).
    У крви и хаосу рађа се нови фашизам (47). Какви су политичари у таквој држави? Зна се – најгори. „Превртљиви, лажљиви, политичари, лаковеран, поводљив, забораван народ“ (197).
     А изриче се још једна карактеристика режима С. Милошевића која ће се понављати све до наших дана. Dages Nihteru Филип Давид изјављује да у Србији има злогласних антисемитских знакова (199). Ова тешка оптужба која од појединачних инцидената прави карактеристику система државне власти, треба да појача националистичку етикету о Србима.
     Друга српска врадност која је предмет острашћене критике у писмима Филипа Давида је нација и национализам. Српске борбе за сопствена национална права у распадајућој Југославији за Давида су нешто што подсећа или оживљава нацизам, идеологију крви и тла. У Србији је завладала колективно лудило, опсесија. Догађање народа је претња лудака на власти са могућим крвавим последицам (62). У нашем (српском – З.А) случају реч је о мистици крви и тла, из које може произаћи само зло, нетрпељивост, нетолеранција. (138). „ Разоткрити и извргнути руглу сав тај шљам превелики је посао а борци за национална права навлаче свом народу стогодишњу одговорност за почињена недела“ (44). У Србији је патриотизам последње уточиште протува (123). У Србији је котао мржње, повика против мондијализма а то је паланачки дух који страхује од културе различитости (203).
    Ко уништава Србију? Власт и народ једнако. „Народ није крив али је одговоран ако на изборима изабере злочиначке вође и злочиначку власт“ (226). Али и власт, Српска власт, тврди Давид главни је узрочник тога зла – егзодуса стотине хиљада избеглица из Хрватске пише он 10. 8. 1995. године (224). Дакле, пет дана након војног протеривања 300 хиљада Срба.
    А врхунац увреда српских жртава је изједначавање страдалих у Другом светском рату и југословенским ратовима 1991-1995. Беспредметна је расправа, пише Давид, да ли је у Јасеновцу убијено педест или пет стотина хиљада људи...а то што важи за Јасеновац, важи и за Сребреницу, Сарајево, Мостар, Вуковар (225) !
    Ко је крив за догађаје који су пратили разбијање СФРЈ? Реторичко питање. Срби, наравно. На вести из Сарајева, Давид тврди „Опет се игра води одавде“ (37). Али нису криви само они Срби који убијају. Криви су и они који ћуте. „Они који ћуте и које није брига низашта једнако су криви као они који у њихово име руше, пале, убијају (70).
    Како избећи кривицу? Па бити издајник. Бити „издајник“ најмање је што може да учини сваки нормалан и частан човек (48)
    У књизи Fragmenti iz mračnih vremena, Beogradski krug, 1994, Филип Давид на сличан начин описује, кометарише и закључује о српским приликама у поменутом раздобљу. Књига из два дела: 1) Из дневника 1990, 1991, 1992; 2) Фрагменти из мрачних времена (јесен зима 1993–1994).
    Као што се види, најтеже године у новијој српској историји. Југославија се разбија, избијају ратни сукоби у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Србији се уводе санкције....
    Како Филип Давид опажа и оцењује догађаје у том раздобљу? Уз разне цитате углавном књижевника српских и страних, „доказује“ тезе. Кључне речи су српски национализам, фашизам, кривица, рат, истина, зло, интелектуалци у егзилу, величање смрти, глупост, заблуда, издајници и хероји, достојанство на ђубришту.
    У овим фрагментима критикује Филип Давид зло у друштву и држави, ратни сукоб, српску интелигенцију и Србију. Како?
    Зло је нешто што Давид у континуитету критикује у свом јавном деловању. Али овај појам се не одређује. Читалац може да наслућује шта је зло и на кога се односи. На једном месту пише: „Зло није изван нас него у нама“(12). Оваква универзализација зла обухвата сваког човека. Нико није изузет, па ни онај који говори о злу. Међутим, и антрополошки песимизам има своје границе. Зло је део људске природе али не цела људска природа.
   Можда је рат зло. Критика рата на простору бивше Југославије усмерена је према Србима, друге стране рата се не помињу. Тако, одговорни за рат су институције културе и тоталитарна власт. „Институције културе припремале рат (44). „Рат је исходиште или последица тоталитарне власти“ (56).
    Значи, кривци за рат су Срби. Притиска нас, тврди Давид, тешко бреме кривице. Интелектуалци су започели рат. Српски интелектуалци су један рђав слој друштва. „Српска интелегенција се чудесно преображава – комунисти постају фашисти, марксисти националисти..... гадни инсекти, смутљивци, талог људски“(19). А ако се придружи властима, онда је морална нула. Загрљај интелектуалца са ауторитетом, загрљај је моралног самоубице (47). Пропаст Запада је, тврди Давид, омиљена литература српске десничарске елите.(Запањујућа квалификација једне од класичних студија из области социологије културе.)
    Када су се српски интелектуалци преобразиле у фашисте, онда је масама остало да следе овакву накарадну елиту. „Јавиле су се звери из бездана:дивљи нацио- нализам, популистички покрети маса, открило се ново лице фашизма обасјано
пламеном ратова са неугашених згаришта“ (98). Дакле, нема никакве сумње у погледу именовања „звери из бездана“. А та звер мораће да положи рачун. Да ли смо, пита се Давид, схватили да као народ имамо одговорност пред светом?
    У Србији се велича смрт, Београд је постао провинција, а колективна кривица мора да се прихвати. У Београд се увукао тежак провинцијализам. Над њим лебди она мора коју је Радомир Константиновић именовао као „филозофију паланке“ (13).
    „Србија утонула у стиду и сраму, огрезла у игноранцији, слепа, глува и нема прогледаће и проговорити – или је неће бити!“ (22). Ксенофобично друштво које је заратило са читавим светом, оковано у незнању (27). Спој маније величине и маније гоњења (46).
    Фашизам се појавио у постмодернистичком кључу. За разарање градова, етничка чишћења, логоре, масовне гробнице (30). Заснована на демагогији, манипулацији, полуистини и лажи може очекивати само неизвесну и застрашујућу будућност (73). Мораће да се прихвати колективна кривица. А то обухвата и политичке партије. Давид тачно констатује да су „готово све српске политичке партије, на власти и у опозицији, имају блиске погледе на национални програм који је био онакав какав је постављен на почетку рата“...(100). Али, где је ту Слободан Милошевић? Није само он одговоран.
    Политичка књига Филипа Давида је добар пример како се без јасних политичких, идеолошких, социолошких појмова олако изричу судови о конкретно историј ском догађају.
    У „анализи“ има и нетачности чињеничког карактера, и недовољног знања за опис и објашњење политичких догађаја и личности. Без јасних појмова са напабирченим знањима о друштву узлећу речи на крилима вољно-емотивног разумевања политичке стварности.
    Тврдња да у Титовој Југославији није било демократских иницијатива је нетачна. „Ни пре ни после распада Титове Југославије није постојао снажан демократски фронт“ (45). Са Ђиласом почиње борба против једнопартијског монопола. После 1980. године појачава се петиционашка активност чији је центар био у Београду (Аврамовић, 1998). Узгред, међу потписима за демократизацију политичког система ФНРЈ, није било Филипа Давида.
    Није тачно да је „рат отпочео као борба за територије“ (64). Рат је почео у Словенији, па у Хрватској као последица тежње за националним издвајањем и отпора Срба у Хрватској промени Устава Републике Хрватске у коме Срби нису конститутиван народ.
    Није тачно да су Киш, Пекић и Ковач изгнаници. Сви су добровољно отишли из Србије (36).
    Није тачно да послушност према ауторитету отклања све моралне дилеме. Ова комплексна тема ауторитета је проучавана и постоје бројне књиге, али тешко се оваква веза између ове црте личности и могла успоставити.
    Нетачно је и разумевање политичке улоге иностранства, тачније Запада и САД. Уопште, у текстовима овог типа нема ни улоге политичко-војне елите других република (нација) ни иностраног фактора у ратном разбијању СФРЈ. „Није се ту радило о дијаболичној светској заједници против интереса једног народа, како се упорно покушава протумачити данашња ситуација несретне Србије. Постојала је само унутрашња завера једног система, једног начина мишљења и деловања против памети и здравог разума“ (40).
    Недовољно, непостојеће политичко-социолошко знање Филипа Давида не спречава га да јавно деловање. Није мотив сазнајни, да се проникне у узроке догађаја већ у емотивном неподношењу идејнополитичких промена које се дешавају. Давид пише да је озлојеђен због замене бољшевизма „националсоцијализмом“, ширења „екстремног национализма“, „националне хистерије“ уместо афирмације суштинских питања модерног друштва а то су истина, слобода, мир при чему се позива на Јасперса.
     Он 1992. године у вихору разбијања СФРЈ и наметнутих санкција Србији, али и када друге нације стварају државе које неке никада нису имале, критикује Србију што нема слободног, отвореног, демократског друштва. „Како бити лојалан онима
који уместо слободног и отвореног друштва стварају од своје земље логор, пусто острво у мору других народа? Нема већег и значајнијег националног интереса од стварања слободног и демократског отвореног друштва...Постављање националног питања пре успостављања стварних и дубоких демократских промена у друштву била је трагична грешка...“ ( 99). Али чињеница је да се рат у Југославији разгорео после вишстраначких политичких избора 1990. године и да је у Србији постојао систем демократских институција током свих година разбијња СФРЈ и великих санкција.
    Давид користи појмове тоталитаризма и фашизма, односно опозицију колективизам – индивидуализам за своју слику Србије и српског друштва после 1990. године.
   Али сви ти појмови су без одређеног значења. Користе се као саморазумљиви. На пример, фашизам је спрега националистичког и социјалистичког мотива. После 1990. „репресија није укинута, тоталитаризма се нисмо ослободили“ (11). У Србији су вишестраначки избори одржани 1990. године. Могу се критиковати у практичном аспекту али не и у институционалном а ту нема места и за демократију и за тоталита- ризам. И каква је разлика између Србије после 1990. године и Титовог режима у коме је професионално деловао Филип Давид?
   Још један проблем Србије је превласт колективизма (са примесом митова) над индивидуализмом, над појединцем. „Највећа опасност за системе владавине засноване на колективистичким митовима јесте супротстављање и отпор појединца“ (210). А у Србији су модернизација и поштовање индивидуалности, да постулата модерног друштва у сенци митова и колективизма (209). То је резултат политичког обрасца Ср бије у комедоминирају источњачке деспотије над западним грађанским демократијама.
      У мрачним временима, а то је политички рефрен Филипа Давида, нацонализам је највећи проблем. Како га дефинисати? Постоје само леви и десни национализам (национални комунизам и клерикални национализам). Не постоји рационална одбрана националних интереса. Са оваквим разумевањем национализма није могао да предвиди будућност Србије. Ова епизода историје српског народа завршиће у распаду темељних националних идеја и вредности. Резултати националне политике су катастрофални (97) тврди се у време када је све у превирању и процесу. А време од Давидовог пророчанства је показало да се Србија вратила себи и својој држави а за то је био неопходан излазак из Југославије.

***

    Преглед исказа Филипа Давида о политичким догађајима и личностима у распону од 25 година показују један борнирани негативистички говор о српству у широком распону – историја, култура, политика, личности, разбијање Југославије. Тај говор нема додира са политичком стварношћу. Она се мењала у 25 година а Филип Давид је непромењеним оптужујућим језиком и неутемељеним ставовима наставио да слика Србију и српски народ.
    Како он мисли о српском питању од 1990 до 2015 године? Онако како је говорио 1991. тако и 2015. године. Друштвена и политичка стварност се променила, а речи и реченице остале исте. Догматска мисао.
    У некњижевним текстовима Филипа Давида и његовим разговорима за јавност нема ни чињеничког ни појмовног знања. Нема јасних појмова, значења су измењена и прилагођена сопственим опажањима. Напабирчена знања о политици покупљена из новина, сајтова,брошура. Појмовна пустош.
    Најучесталија реч коју Давид користи је зло. Али кључне речи Давидових политичких исказа су: зло, српски нацизам (национализам), антиевропске вредности, антисемитизам, кривица за ратове, злочин Милошевића.
   Политичка стварност се не разуме. Аутостереотипи о антисемитизму, српској кривици су изграђени и непомериви двадесет година.
     Дакле, нема ту изграђених појмова, само речи, речи које све и ништа значе. То су речи јаких осећања и политичког незнања. Ако постоје стваралачке и деструктивне речи, онда је ових других превише на страницама Давидових списа и интервјуа. „Употреба речи“ је у функцији демонизације српског народа. Постоје речи које стварају и речи које уништавају. Постоје речи са значењима и празне речи. То су речи каменице, речи који осуђују и пресуђују, речи које не трпе оспоравање, дакле искључиве, простачке, прљаве. На једном месту Давид тврди да је наша несрећа што су језици постали средство мржње, и да стварају „хистерију идентитета“.
     Та провала шарених речи у политичко мишљење условљена је послом којим се Филип Давид бави. Он пише књижевна дела а то значи да је реч основно средство изражавања. „Ми имамо само једно оружје: реч“. Али реч и значења се употребљавају на различите начине. У тим речима мешају се имагинарни и стварни свет. Али, пребацивање књижевног језика на политички терен по правилу води у конфузију и неразумевање ствари о којој се пише. Штавише, Филип Давид сматра да су књижевна дела у сазнајном и информативном смислу изнад нефикционалних текстова. Књижевна дела у којима су „измешани фикција и стварност аутентичнија и поузданији извор за разумевање неког доба од свих детаљних и аналитичких новинарских извештаја“ (10) . Ко озбиљан може да ово прихвати као истиноносни исказ?
    Као писац неколико књижевних дела, Давид има свест о значају језика у књижевном стварању. Ништа необично! Књижевни језик треба да изрази дубину осећања и мишљења који нас озарује светлошћу и дубоко улази у загонетке постојања. Значи ли то да се овим језиком открива стварност? Може ли се са језика имагинарног приповедања прећи на политички ангажовани језик? Филип Давид тврди да је тако, штавише, да су литерарно стваралаштво и текстови постали права стварност а да то није реална, чулна стварност. Стварност се не сазнаје појмовима и чињеницама, можемо да закључимо, већ књижевним текстовима!
    С друге стране, Филип Давид инсистира на ја-позиције. На једном месту он пише: „Не дозвољавам да ми нико оспорава право на побуну, на немирење, моје легитимно право да се најдиректније супротставим свакој оној политичкој, националној или државној опцији која је анахрона, нецивилизацијска, срамотна“. То је само - перцепција Филипа Давида. Нико му то не забрањује. Али, то исто право има онај који мисли потпуно супротно од њега.
    Али Давид замењује реални свет својим имагинарним. Он супротставља појединца (себе) тоталитаризму (српском). Он је уверен да је апсолутно на страни добра. Он зна безпризивно шта су српске заблуде. Он нема дилему да су Срби кривци за ратове на простору СФРЈ и да су починили злочине. Али све чега нема у Дави довим оптужујућим текстовима о Србима. Нема других национализама у СФРЈ. Ако нема других, већ само српског, онда је ствар јасна: Срби су чувари зла. Нема ни етничког чишћења Срба из Хрватске и Косова и Метохије. Запањујуће је да готово нема речи о страдању Срба са историјским последицама. Нема критичке речи о политици Запада и ЕУ према српском питању. И наравно, нема ни речи о НАТО агресији на Србију.
    Ко је, политички, Филип Давид?
    Да овоме додам и две оцене истраживача културних догађаја о политичком делу Филипа Давида. Небојша Васовић примећује да је Давид у комунизму уживао највеће привилегије. Можда не највеће али свакако је било угодно место уредника драмског програма на РТБ (РТС). У комунистичком систему није баш свако могао да конкурише за ово место. Надаље, он игра стално улогу жртве, тврди Васовић. Час је жртва српске паланке, час је просветитељ. Каква жртва, када се погледају награде које је подобијао чак и пре 2000. године, а дочекао је да прима и националну пензију, заправо, државни додатак за допринос култури српском народу о коме је тако много речи-каменица изрекао. У свој стаж опозиционара, уписује и борбу против Милошевића, а од те борбе прави мит (Небојше Васовића, Полемике и портрети (део: Инквизитор са маском просветитеља: Скица за портрет Филипа Давида). Давид је нетолерантан, склон пропагандистичком етикетирању, неспособан за иронију, спреман да читаве пасусе аутора своди на један фрагмет у маниру комунистичких иследника из златног периода стаљинизма. (Васовић, стр. 112).
     Други аналитичар културних појава и личности у Србији на сличан начин описује Давидов политички „допринос“ Србији. Пре свега треба следити главне токове хрватске званичне промиџбе и непрестано осуђивати и жигосати погубно дејство великосрпског национализма, оптуживати Србију да је главни кривац за разбијање Југославије и покретач ратова, указивати на ревизију историјске истине о антифашизму у Србији, описивати Србију као тамни вилајет ксенофобије, антисемитизма и расизма, подржавати ставове који говоре о неспособности и неспремности Срба да се суоче са прошлошћу и злочинима почињеним у њихово име и истицати пресудан утицај Русије и руске пропаганде на обликовање јавности у Србији, која је доминантно антизападно, народњачко и антиевропски оријентисана. (Вучинић М, „Филип Давид у озрачју тједника Глобус“, НСПМ, 27. 10. 2015)
     На крају. У једном исказу Филип Давид тврди да је бити издајник у ствари бити частан човек: „Када вас власт у једном таквом режиму назове издајником то вам само чини част, а не нешто ружно, јер ви браните оно што је најдрагоценије у народу у којем живите“. Шта је то надрагоценије што се брани? Слобода, правда, истина. Није ли Давидова оптужба српске нације заправо њено ослобађање, није ли приписивање зла и злочина, уствари објава добра, није ли српска кривица заправо невиност, није ли национализам заправо патриотизам?