64 Laura Barna

 

Лаура Барна

ИГРАРИЈА ГОСПОДИНА ПЕРУНА БОГА ГРОМА

   Збрисаћу све мутне речи између себе и бога, поуздаћу се само у своје руке.
   
Дошло је време да мењајући десну и леву руку напишем књигу поезије, а могао сам тако јер сам и левицу натерао на послушност. Наводим као какав навигатор околности, распоређујем и градим радно окружење, чистим простор како бих помогао свом уму и телу да у посебној атмосфери истисну прве стихове за збирку, за коју тад још нисам имао име.
    Одсео сам у Будви у једном пристојном пансиону са конобом, где сам ручавао, заклоњен перголом око које се успињала винова лоза; после сам поучен да је то бела тамјаника, и да је чокот из Француске донео локални морепловац, засадио га близу обале да гледа у море и чува бродице и барке од олујетине. Ноћу сам боравио у соби и хистерично писао настојећи што више да померим разум и упустим гола чула, пустим да оргијају и раде по свом диктату. Дању сам скитао по залеђу, или бих на риви дочекивао рибаре и с њима после дуго остајао у разговору, вадио преостали улов из мрежа и међу прстима премеравао сваки засебно, дивио им се као да су мој трофеј.
    Таман сам довршавао „Пустолова у кавезу“, кад ми је Дединац преко својих гласоноша дојавио да је и Црњански на Јадрану, негде близу манастира Савина у Херцег Новом, и да данима лежи бунован под високом температуром, што ме потера ло да га сместа потражим. Понео сам му лимунове из баште и недовршеног „Пусто лова“, онако избрљаног на бушној хартији, оригинал, јер копију осим у глави нигде више нисам имао.
   Било је тачно подне кад сам отворио врата и када ме је газдарица пропустила да уђем у собу коју је Црњански изнајмљивао током лета. „Шјор је с нами докраја осмог мјесеца, бидан, данима је под високом фибром“, рекла је иако је ништа нисам питао. „Пазите на скалине“, напоменула је још беспотребно, извукла големо тело и вероватно остала прислоњена ухом иза затворених врата.
     Затекао сам га како гласно броји откуцаје градског сата, и учинио ми се здравијим него што сам очекивао. Поскочио је, изненађен, са кревета, хитро за једног болесника под виском фибром, помислио сам и видео прилепљену женину ушну шкољку кроз затворена врата. Црњански се нагло исправио и испружио руке ка мени. Снажно се загрлисмо, изљубисмо готово братски, потом је показао на место где да седнем, и прилегао на подигнути јастук. Оставио сам лимунове на сто и сместио се уз његов леви бок. „Пустолова“ сам намеравао да извучем из џепа кад за то дође време, као специјално изненађење, и томе сам се у потаји радовао, ценећи његов искрен и несуздржан суд, иако уз извесну бојазан.
      „Навукао сам грип базајући по старом језгру Корчуле, од јутра до јутра. Корчуланке су посебан острвски сој, као да су од камена, онако, натенане клесане. На острву време уобичајено тече, али се нама копњацима чини да мирује, стоји и зриче са зрикавцима“, почео је и издувао нос у платнену салвету. „Ко би помислио да морска влага и со дају клицама да живе и паразитирају по нама“, додао је готово раздрагано и наставио да прича о узаним корчуланским уличицама и ниским пролазима препуним мистериозних гласова минулих векова, о женама и лозовој ракији која шиба желудац и јетру, мору што мења боје по прилици, слушајући светлост.
  „Није ни чудо, Корчула је била део Паганије коју су највише насељавали Срби Неретљани, одбивши да приме хришћанство. Прва форма града је из седмог века“, рекао сам на шта је Црњански, одмахнувши руком, праснуо у смех.
    „Почетак деветог!“, надмено је исправио. „Верујем Константину Порфирогениту више него теби!“, подигао је тон а и тело, заузео ратнички став и више није ничим одавао да је под високом температуром.
    „Порфирогенитов Спис о народима пун је шупљина и импровизација, ако си на њега мислио“, нисам одустајао, али није ни он.
    Говорио је све убрзаније, сваки час цитирао Порфирогенита, сецкао дах, и могао сам да запазим како му крв навире у лице, боји га у расечену цвеклу. Фрљацнуо је платнену салвету на под и готово да је скочио са кревета, не престајући да кише и кашље. Толико нападно је викао и прскао ми пљувачку у лице, да сам помислио да жели да ме се реши. И таман кад сам намерио да устанем и одем, невољан на свађу с једним болесником под високом фибром, још више се разбеснео, извукао изненада револвер испод јастука и уперио ми га правац у слепоочницу. Осетио сам хладноћу цеви и пожелео да ме нема, али се брзо прибрах, нагло се обруших на њега и готово га поклопих својим телом, зграбих му револвер из руку и без даха изјурих из собе. Висина ме је по ко зна који пут спасила и кроз главу ми као сев муње блеснуше љутита лица сестара а и матере. Одједном сам ликовао због свих њих.
    Сачувао сам „Пустолова“ од кретена, била ми је једина помисао док сам се суновраћивао низ степенице и не стигавши да се придржавам за рукохвате.
    Револвер сам убацио у камену жардињеру са олеандером испред куће.
    Дуго му се после нисам јављао, а не бих се ни јавио да се нисмо случајно, годину после тог инцидента, срели у Националној библиотеци у Паризу. Тада, у холу, онако у трку, готово да истуреним доњим вилицама ударисмо један другог.
    „Наше словенске вилице су, мој Милоше, физиолошки доказ о динамичности наших предака“, рекао сам помирљиво, као кроз шалу.
    „Шшшшшт! Тише! Пази да не натрчи однекуда Исидора, затекне нас овако збрљане, може бити свашта госпи падне на ум, а није згодно да пукне какав трач с такве стране. И она је у Паризу, малочас је видех у читаоници, спрема докторску дисертацију.Жена и филозофија, згодно за паланачку разбибригу, а?“, узвратио је. И насмејасмо се углас играрији Господина Перуна Бога Грома!
    Од оног покушаја уцмекавања, Црњански ми је постао још дражи. И могао је да ме зачикава до миле воље, пуштао сам му, и праштао сваки баксузлук и безобразлук. Нико од нас није показивао толико смелости и слободно, без предрасуда или вагања тобоже „доброг“ и „лошег“ задирао у будућност, а по том авангардном нагону за новим и другачијим, секли смо се у више тачака. И на тим пресецима чврсто се држали за руке.
    Пред Нову 1922, коначно збирци наденух име Откровења, и осмелих се, више на Надеждино наговарање него сопствену кураж да је предам издавачу. Чини ми се да је у разложним фазама нисам богзна колико имао, опседала ме је тек на граници ризика, за који сам се сталожено припремао, знајући да ће ми донети добар исход. А стајао сам над ивицом амбиса, и знао ако будем имао храбрости да закорачим, да ме за награду чека баш тај добар исход. И Коракнуо сам!
    Светислав Цвијановић се више из пријатељских разлога него разумевања написаног обавезао да уступи име своје фирме као издавача, док смо се нас четворица побринули око техничких детаља, нарочито Марко Ристић, који је био супервизор и цртежâ и стихова. Мило Милуновић се забавио око насловне стране, а Дероко је урадио један изузетан дрворез у пропагандне сврхе на који сам посебно био поносан. И више ме је радовало наше заједништво него готова књига; мирисала је на олово а ја сам га дубоко удисао, слово по слово, и осећао како ми отров изгара плућа.
    Сваки стих исписао сам дамаром и срсју мученог и шибаног тела. Самозаточен међу четири гола зида у мрачној комори што сам је био сâм уредио, близу обале мора. Била је мала и видљиво неправилна, два наспрамна зида незнатно су се ширила од врата ка прозору који је гледао на унутрашње двориште, па је наликовала на трапез. А двориште је служило као дивљи голубарник и галебарник, и одонуд су се поваздан чула љубавна или свадљива гугутања и писци. Уредио сам да соба буде празна, са само једном гвозденом столицом, на коју сам ретко седао, али вукао сам је од зида до зида, како бих на њу одлагао исписане папире и потрошене оловке, а о наслон качио качкет, ранац и прслук. Резак звук метала у празном простору, док сам преко бродског пода превлачио столицу, згушњавао је атмосферу потребну за изгон речи из мене.
    Да није људског гласа, сви шумови у природи сматрали би се тишином. Чак и несносни гугути и писци птичурина.

(Одломак из романа у рукопису Група уметника)