64 Slavica Garonja

 

Славица Гароња

ДВОЈЕ У ШЕТЊИ, СА БИЛБОРДА

    Надживела сам га пуних седамдесет година. Као да ми је поклонио те своје неодживљене године. Све што се није десило међу нама. Ја деведесет седам, он двадесет и седам. Какав ужасан проток времена! Улио се у мене да наставим после за нас двоје – оно, што смо тако дивно и давно, заједнички започели. 
    Остао је тамо сам, црнпураст и насмејан.
    Мислим и толико деценија после, да ни сам није знао шта му се тог јутра заиста догодило. Обичног, зимског, мразног јутра.
    А ја сам остала верна му потпуно, да одживљујем тај наш сан, за обоје.
    Никада, ни на трен после, нисам могла да прихватим тај баналан, бизаран, бесмислен одлазак. Тако сам касније, у раду, даље и наставила – у мислима с њим, никад нисам ни помишљала да бих могла водити другачији живот.
    Са своје осматрачнице, са погледом на Трг, данима, а потом и годинама, најзад деценијама, радила сам и допуњавала га, домишљала његово постојање, уплетено у моје.
   А знам да је био често гладан, но, не на онај боемски начин, тако чест у Паризу – да се од продаје слике све списка за једну ноћ, па се потом данима гладује. Не, он је, пре се може рећи, био веома штедљив, скроман према себи, улажући све што заради у сликарство, хранећи свој дух пре него тело. Знам да ми је једном више успут рекао, да ако руча (оно што се каже „добро“ тј. кромпир, месо, чаша вина) на Монмартру, онда не вечера. Доручак никако, то већ прескаче. Но, редовно је ишао у
оперу и позориште – са мном, не дозволивши никад да купим ја карте. (За музеје, као сликар, имао је пропусницу). Знам и да је дошао тако што је скупљао паре од продаје великих сликаних портрета богатих Новосађана, да би стигао овде. А ми смо сви мислили да је добио стипендију ... Ја јесам.
   Смисао, циљ, сав живот било му је сликарство. И стићи на извор сликарства – у Париз.
   Да, ту смо се упознали.
   Увек је ту био он, са својом лепршавом, немирном и као гар црном косом (звала сам га од миља, Арапин, и тврдила да се сигурно, тамо у његовој Лици, неки Турчин помешао са неком његовом преткињом), са својом насмејаношћу, светлошћу у лику, темпераментом и брзином, да ми у све чешћим посетама мом атељеу – у мојим повременим сликарским сумњама – укаже на прави пут, потез: прецизно погађајући суштину од оног што сам и сама имала на уму, али код њега је то тако брзо и некако природно долазило, с лакоћом, својственом рођеним талентима.
   Да, остала сам му верна, а да му никад нисам рекла ништа.
   И признајем, привукао ме је одмах тај дух, та радост живота у њему, чак безбрижност, иако тад у тако тешким околностима, којих као да није био свестан, што се одмах, али не и на први поглед могло видети.
    Никад није прихватио, чак ни најмању новчану помоћ. Заједно ручак, али он да плати, испочетка код мене кафу једино, и тек потом, кад донесем готову храну у атеље, прихватио би. Онда бисмо ручали заједно.
    Није имао свој атеље, долазио је код мене да ради, и то на моје инсистирање.
    Гледала сам га како ради, сконцентрисано, цртао је левом, а сликао десном – заиста фасцинантно! Као да је одживљавао сву суштину свог послања на земљи (што је нажалост, било тако кратко).
    Ја сам била миран тип, сведен, одувек сам знала да ћу да радим само то и није ту било никаквих лутања, узбуна, потреса. Мој отац је то прихватио сасвим уобичајено, мирно је рекао, да, у реду је, где хоћеш да студираш? Прво ћу овде, а после бих у Париз. Све уобичајено, равно, нормално, до безличности. Његова појава у мом животу ме оплеменила, узбудила на један начин – да није у животу све тако равно, досадно, једноставно. У његовом животу, који сам сматрала драгоценијим и богатијим по искуству од мога, све је ишло кривудаво и напрескокце, често и драматично. Он је имао много тежи пут – избачен из гимназије, а кад је примљен на Академију као изразит таленат, издржавао се сам, од продатих графика, карикатура, портрета...Зато је две године касније дошао на Академију, када сам ја већ била отишла.
   Париз. Да, ту смо се видели први пут.
   Гледала сам га како ради, радосно, занесено, никад ни код кога нисам видела такву срећну испуњеност, нити код сликара, нити уопште.
   То је била суштина његовог постојања, срећа остварености, вечита ведрина.
   Ко зна, можда је то за оне горе, било превише, хибрис, када почну да завиде.
   Да ли смртан човек сме толико бити срећан у оном што ради, и у одмах пронађеном послању на земљи?
   Остављала сам га често самог (имајући неког свог посла у граду), сматрајући – ако сам га позвала, да има на располагању и своју самоћу.
    Не, рекао ми је једном, волим кад си ту, кад има неко да хода, дише, гледа шта сам урадио.
    И за све те године није било ничег међу нама. Чиста есенција, склад душа, уметност за коју смо обоје живели. Недостајао ми је као ваздух, као пресечен живот на пола... Па сам касније почела да живим за нас обоје: сваки његов папирић, цртеж,
писмо, побожно чувала, додиривала, свако јутро све блеђе – пред његовим поклоном, „Аутопортретом“: тим светлим, мангупастим бојама, у полупрофилу гледа ме испред штафелаја. У мом атељеу у Паризу.
   Тако ми га је једноставно поклонио, са којим сада, уместо њега, сваког јутра другујем.
   Само је упитао, видећи да слику задивљено посматрам.
   Цуцо, је л’ ти се толико свиђа? Само сам климнула главом.
   Твоја је, изговорио је једноставно, скинуо је са штафелаја, још се ни боја није осушила.
    Ево, не само тада, ни неколико месеци од растанка, већ и деценијама потом, другујем са њим и сваког јутра ми поглед падне на његов дечачки осмех.
    То ме је, морам признати, снажно такло и везало за њега, и одједном сам спознала како би била дивна – и да је вечита, та наша тишина у двоје. А када би отишао, у мојој изабраној самоћи, којој сам тако хрлила, завладала би пустош.
    Једва бих почела своје да радим.
    Наравно, није ту било само тишине. Радо су нам (ето, та сећања су одавно у двојини!) долазили наши другови, земљаци – пуно смо се дружили. Јер, кад се остави посао пред платном, коме смо припадали цео дан, скупило би се друштво, случајно или позвано, и запевало би се уз вино и закуску, најчешће сир и кроасане. Нисам рекла, умео је фантастично да свира на малу приму, коју је донео са собом из Новог Сада. А тек што је певао!
   Моји пријатељи, Французи, ако су се затекли, били су задивљени тим словенским богатством у једној особи, а нарочито његовим гласом, и појавом.
    Није више могао да остане, није више имао пара, а није хтео позајмицу – али рекао ми је, пун усхићења, да је ово најлепши период његовог живота, да је много научио, упио, и да ће поново доћи, сигурно, чим скупи потребан новац.
     Да је Париз рај, и да би човек у њему радо заувек остао.
     Није ништа говорио о нама, али мени је било довољно да таква људска лепота постоји (и да сам му потребна, да је постојање удвоје, ћутање удвоје, диван мир и унутрашњи склад душа, најлепше искуство које сам, желећи да изучим сликарство, и посветим се само њему, неочекивано добила сасвим на другој страни).
    Испратила сам га на железничку станицу и чекала да опет дође.
    Одмах су почела да стижу његова писма: раздрагана, као и он сам, пуна планова, али и пуна неке носталгије због одласка „из раја“ како се изразио, и тешкоћа на које је наишао по доласку кући. И чврсто обећање, чим скупи новац, након изложбе „Десеторице“, да ће поново доћи. Био је веома везан за мајку, млађег брата и стару тетку. И одавде им је скоро сваког дана писао дуга и нежна писма.
   А када је добио награду Политике, знам да је мајци (која је живела с тетком), великодушно дао читав износ.
   Када је други пут дошао у Париз, већ су се надвиле тешке и тамне сенке претећег рата.
   Но, он је дошао ведар, није га се то много дотицало, може се рећи да је готово несвесно игнорисао стварност, није га од новинских чланака и политичких збивања напољу, у свету, готово ништа интересовало.
    Причао ми је радосно о успеху изложбе „Десеторице“ – заиста јединствена срећа, која му је и омогућила поновни долазак – чак четири слике је продао!
    Радовао се као дечак, широко, незлобиво, говорећи да је сад добио крила, да је једва чекао да се врати.
    А ја, остало ми је питање на врху усана...
    Изашли смо на вечеру, он је частио, причали смо о плановима, он мени о вестима из земље, ја њему о париској сцени и шта се све десило у међувремену, о измени сликарских перспектива. Знаш, осећам такву пунину, као да сам на врхунцу среће, и да се ово више не може поновити, рекао ми је у један мах.
    Ма шта ти је, па ти си тек на почетку (веровала сам, велике) каријере, тек си пронашао себе.
   После сам, деценијама чак, мислила, о тим лобањама на слици.
   Откуд му то, та неодољива унутрашња потреба да за цигло пар дана наслика тај бизарни мотив – шта га је њима вукло – њега, који је сликао распеване париске булеваре и фрушкогорске појезаже.
    И то ремек-дело, по којем ће, нажалост, остати најпознатији, да не кажем, једино познат – постаће амблем не само ужасног, трагичног и општег страдања упра во са простора одакле потиче, које само што није почело, а које ће однети и њега, наслућено пре сваке реалности, где је видео себе и своју скорашњу судбину? Шта је то у човеку, сликару, уметнику, да унапред ослика своју судбину, дуго сам се и помало с језом питала, све дуге деценије после. Питам се и сада. Да ли је уметник обликује (и призива) или је она њега, неодољива и фатумска, унапред привлачила и обликовала?
    Да није насликао те лобање, да ли би био жив? Да ли би избегао судбину, и даље, све ове деценије делио са мном тај неодживљени део свог живота, по годинама тако великодушно поклоњен мени? Или се његова нагло и банално прекинута, силна енергија (наше неостварене заједнице) сва прелила у мене?
    Да је само прескочио тај фатум, да није ништа дирао у својој судбини, сад би био жив. Или су му је, управо, из добре намере, одредили други?
    Овако је остао на мапи и сврси космоса само као пример генијалног уметника, чија слика антиципира страшне дане, нарочито за његов народ, који су долазили.
    После смо заједно стигли у Београд.
    Вратили смо се из Париза, јер је и тамо завладала загушљива ратна атмосфера и криза – празни рафови, вреће с песком по улицама, много избеглица.
    Не, то није више био наш Париз.
    У Београду је чак било много веселије.
   Велика изложба у Цвијети Зузорић, старо друштво на окупу, ватрене расправе и нови сликарски правци. Нико није ни спомињао рат.
    Ма дај, решиће се то и без нас, пустите нас да се радујемо и стварамо, као да је поручивала цела та млада генерација, у напону снаге, од којих многи неће бити живи за годину-две.
    Остала сам у Београду, у мом атељеу, а он је отишао у Нови Сад. Морао је (коначно) и на одслужење војног рока. Сарајево. Писао ми је сваки дан. Прва фотографија – смешан, црнпураст, у војничкој униформи, са шајкачом, чак се мало и угојио. Чуперци косе му вире испод шајкаче, иако видно скраћени. Непослушни. Добро му је, добро друштво, лепи пејзажи, али за које сад нема времена. Пита ме шта има ново – приче о рату на сваком кораку, кажем. Како је то далеко од нашег света, од оног о чему ми мислимо и сневамо, написао ми је.
    И онда, све оно, што нико не жели, а буде баш тако – и најгоре могуће.
    Зло је вишеструко делотворније од добра.
    Не, непојамно је.... Прво пуч, па бомбардовање Београда, нова, готово иреална стварност... страшне вести. Наталија Цветковић, колегиница, погинула у шестоаприлском бомбардовању. Све пресечено у час! Ни атељеа, ни ње, ни бројних њених слика више нема. Ничег.
   Након шока, онда ме пресекло – где је он, шта је с нашом војском? Знам да је потписана капитулација, свуда расуло, разоружавање.
    Морала сам да одем у Нови Сад, код његове мајке – старица и њена сестра – у изнајмљеном стану који су им он и брат плаћали. У заробљеништву је, добро је, пише.
    Брига, коме је добро тамо? Ипак, писао је.
    Стигло је писмо и мени. Пише, преко дана рад; увече одмор уз културне активности. Гладни су, али прави кулисе за позоришну представу! Питам га, може ли пакет Црвеног крста да се пошаље. Па ово је ипак цивилизована Европа (ни појма
нисмо имали да већ увелико ради Аушвиц и гасне коморе, ни када су нестали, те јесени, скоро сви Јевреји са Дорћола).
    И не знам, како и зашто, и чија је била та, (испашће) кобна одлука – да га на основу мајке, Буњевке – пусте. Она је сигурно, јадница, потегла везе у најбољој намери, да јој се син врати. Каква грешка! Сви његови другови који су остали тамо, вратили су се живи (мање здрави). Он је пуштен, да би упао право у – чељусти, и то масовне смрти, где је био тек један број, без имена.
    Ни три месеца од доласка на слободу, није живео.
    Нисмо се више видели. Никада.
    Размишљам, када смо се уопште видели, тај последњи пут?
    И од тада, ево деценијама размишљам о та његова последња два и по месеца живота.
    Писао ми је одмах, да је једанаест дана путовао, срећан што је опет слободан и код куће. Каже, уредио је мали атеље, жељан сликања.
   И та последња уљана слика коју је начинила његова рука – поглед кроз прозор, тачно на дунавски штранд, где ће кроз коју недељу бити убијен. Нестати. Не само он, већ у колони, са хиљадама несрећника. Одакле, да му се (по други пут) сликарска тема поистовети са већ нацртаном судбином?
   О томе размишљам, деценијама. Не смем ни да замислим тај тренутак, када грубијани у зеленим униформама, са смешним капама с перјем, на отворена врата, упадају и грабе тог лепог и корпулентног младића, и његов поглед, збуњен, па очајан у неверици, усмерен на мајку и тетку, које такође терају, дозволивши тек да заогрну своје зимске капуте. Напољу је цича зима, све се одвија брзо, као у филму или грозоморном сну.
   И не знам и нећу моћи никад да замислим, да ли је он заокупљен мајком и тетком, не могавши да верује шта се то на улици, на самој обали Дунава дешава (људи нису веровали до краја), када је већ било касно, отео се и потрчао ка њима да их заштити, изрешетан митраљезом, док су и сви око њега почели падати као снопље пред воденом рупом, на леду Дунава.
   Охоли идиоти са перјем на капама, изопаченици људског рода, једним потезом обарача су пресекли хиљаде беспомоћних и драгоцених живота, а међу њима и један блистав божји таленат, једну непоновљиву судбину. И моју.
    Држала сам његово писмо, у коме ме моли да му набавим боје, преко црне берзе, јер их тамо, у Новом Саду, никако није било, опипавам слова и не могу да верујем да га више нема, да га никад неће бити.
    (Послала сам одмах боје и са страшном зебњом чекала, јер ми није одговарао дуго, што је за њега било неуобичајено и чудно. Писала сам његовом брату у други град. Вести су споро стизале – кроз границе три окупацијске државе!).
    Па и када ми је његов брат јавио да је вест поуздана – да је стан усељен , да су све ствари избачене, као и његове слике – завапила сам у себи (срећом, његов пријатељ је први ушао у стан и све слике склонио), нисам још веровала!
    Склонио се он, појавиће се изненада, као и увек, спретан је он, извукао се (било је и таквих случајева). А нисам смела да замислим да је закован за мајчину судбину, можда стао испред ње да је заштити од метака, или она испред њега...Све је, знам, и њему било, као грозоморан сан, дигнут тог раног јутра, после сликања, из кога се никада није ни пробудио.
   Од тада живим за нас двоје. Одживљујем његове прекинуте године. Кад је изложба, уз своје, излажем и његове слике – има их запањујуће много, изузетних, с обзиром да је та зрелост стала у свега четири-пет година. И онда, о њему причамо као да је ту, са нама. Сваки папирћ, сваку скицу, писмо, наше фотографије, побожно чувам. Осамила сам се у овом атељеу. То сам такође сматрала и даље нашим зајед - ничким договором, то уточиште – у које никада није стигао. Онда размишљам и разговарам у дугим дијалозима – са њим. Шта би рекао на ово или оно. И чудно, за оволико деценија, нико ми није био потребан. Он ми је заувек остао довољан, моја нестала надопуна, коју сам оживљавала у свакој прилици.
   Нисмо ништа ни започели, а све се завршило, у часу.
   То са чим нисам могла да се помирим читавог живота. Као да је део и мог живота неко украо.
    А кад дође и моје време, тако различито од оног давног, нашег, мој прах ће се придружити његовом, који је остао трајно да исијава својом честицом оне, неуништиве, трагове божанске светлости, остале на његовим сликама – издижући нас у вечност, изнад целог овог, нас недостојног, земаљског кала.
    ПС. Чуда се ипак дешавају: Ево, данас, нас двоје шетамо заједно, испред некадашњег Ратничког дома, на видику свима, на билборду. Много деценија, након тебе, а сада и деценију након мене, ми постојимо, на видику свима. Свима је видна чак и та наша, никада изговорена љубав. Тако смо на њему живи, моћни и весели, баш као што нас је пријатељ сликао онда, у Паризу. Ето, постојимо, драги, преко целог зида зграде, подсећамо нове нараштаје на нас, наше заносе, нашу младост. Нисмо постојали узалуд. Сада су ту, унутра Дома и наши заједники цртежи, слике које смо заједнички радили и које сам све поклонила, под условом да нас заједно чувају и излажу. Сада, када сам и ја одавно само прах и сен, срећна због ове фотографије на билборду – у коначном сједињењу с тобом, којом су сада дефинитивно изравнане све наше несавршености и несувислости земаљске судбине.