64 Ivana Hadži Popović

 

 Ивана Хаџи Поповић

ЈУНГ И СТРАВИНСКИ

    Док се приближавала сали за пријеме, неко је свирао клавир као да огромне звучне капи падају у течно стакло. Застала је, та музика је дотицала неке струне у њој, струне које су је узнемириле. 
    Корачала је упијајући тај звук, а не распознајући његово значење. Попут затуреног повратка веома давног надахнућа што одједном добија очигледну важност.
    Пожелела је и да то нешто неухватљиво, сачувано у времену и простору, она опет досегне иако јој је пред очима клизило као по површини ноћне реке у страном граду.
    Налик на недовољно изоштрену фотографију.
   Учинило јој се да време које се једном заковитлало и ишчезло управо сада, изнеког разлога, васкрсава. Али, све је већ одмах почело да подрхтава у сумаглици…
   И онда је потпуно потонуло у густу, чулну маглу кроз коју никако није могла да прође.
   Непосредно пре тога, први пут у животу, ужасно су се посвађали око њене „безразложне“ љубоморе, како ју је убеђивао: „Можеш ми веровати, драга, кад постанем ћутљив, то ће значити да ствари стоје лоше, запамти то. А ћутљив још нисам постао, далеко од тога.“
   И те је вечери, поред ње он је седео с руком пребаченом преко њеног рамена. Повремено би је погледао и она би добијала утисак да нежност коју ненадано испољава наглашава и смисао саме музике. Хармонија која ју је доводила у неко узвишено стање.
   Мада, чим је покушала да кретање звукова преведе на језик речи, у себи зачу: „Непоновљивост ове заводљиве чаролије само је привид који скрива притајену опасност“, и то јој је у глави одвањало све до краја концерта, кварећи доживљај музике.
   Сада је тај осећај опет био ту, неочекивано изазван наизглед заборављеним сећањем. С лаком језом у телу кретала се свечаном, препуном двораном с веома пријатним амбијенталним светлом. Сви су били окренути према пијанисти кога, од гужве, није успевала да види.
    Пришла је Лоте, берлинској пријатељици и колегиници, која је стајала далеко од клавира и гужве. Остала је тако поред ње нема, слушајући свирање, кад јој се она приближи и тихо рече :
    – Ово је неурохемичар Марко Сима из Београда. Однедавно ради на мојој клиници и његово предавање је предвиђено за трећи дан. Видећеш, велики је стручњак за хемијске процесе у мозгу. Млад је и, кажу, веома надарен.
    Нисам знала ни да свира, камоли овако виртуозно. Зашто си закаснила и дошла на сам крај? – питање Лоте управо заглуши аплауз пијанисти чији је наступ створио и посебну атмосферу пред коктел.
    Иако јој реченица у коју је једном давно преточила ту лирску и страсну кла -
вирску мелодију која је одушевила присутне није давала да проговори, никакав одговор јој и није падао на памет. Као да је упала у вакум у којем звукова више и нема.
   Пренуо ју је директор хотела. Са одушевљењем у гласу обраћао се скупу у вечерњим оделима и хаљинама. У знак поздрава он се захваљивао на одлуци да се овај значајан конгрес одржи у њиховом тек обновљеном, луксузном објекту, у новом ланцу „Пенинсула“:
    – Налазите се на месту које има историју дужу од једног века. Кад је први пут хотел отворен још 1908. године, како би мој омиљени писац Малапарте рекао, „ небо над Паризом било је још Верленово, али је већ почињало да буде и Прустово “.
     У Првом светском рату, извесно време, све док није бомбардован, ту је била болница за рањене официре, а 1922. у њему су чувену вечеру приредили Вајолет и Сидни Шифт. Њој су присуствовали и Марсел Пруст, Игор Стравински и Пабло Пикасо. Овековечена је у књизи Ричарда Дејвенпорта Хајнеса Пруст у Мажестику : Последњи дани аутора чија је књига променила Париз.
    Тих година ту је одржана и прва незванична шахофска олимпијада, а Џорџ Гершвин је баш овде написао Американца у Паризу.
     Има тога још, али ћемо занимљиви наставак оставити за затварање конгреса када ћете сазнати још понеки детаљ из његове потоње богате историје и имати за крај једно изненађење. Надам се да ћете до тада овде уживати. Зато ћемо се ја лично и наше целокупно особље побринути. Сада вас позивам да наздравимо шампањцем с дивљим јагодама који ће вам управо бити послужен.
     Онда, кренувши с малог подијума, он као да се предомислио, на трен застане и врати се до микрофона:
   – Само да додам И да је све до недавног реновирања, кроз своју историју, овај хотел носио другачији назив – „Мажестик“.
     Запањена тим што чује, Хана се запита зар се и у њеном сну хотел није баш тако звао? Уз његов назив стајале су и године 1918. и 1942, а сада он објављује и да објекат постоји више од једног века. И да је у њему приређена вечера на којој је присуствовао и Игор Стравински. Композитор чија је музика, помало налик на одсјај сунца на леду, помало на папирнате чамчиће пуштене низ ноћнии брзак, у њој изазвала несхватљиву тескобу.
    Иако можда и на неки неописив начин привлачно, било је то све толико невероватно да је осећала подозрење према сопственим осећањима. Мада је варљива очигледност сна за њу ођедном постала опипљива, попут саставног дела неке сложене конструкције која није лишена ни извесне злокобне логике, као да је оклевала да то и прихвати.
    Нарочито, с обзиром на клавирску мелодију, која је у њој већ једном и без видног разлога, у још срећном раздобљу њеног живота, изазвала зебњу.
     Добро је знала да може постојати и друга стварност осим оне која је одређена простим материјалним односима. Дешавао јој се и раније тај необични осећај повезаности наизглед неповезаних стања, при великим емотивним набојима.
    Све је почело давно, с куповином хаљине за матурско вече. Онда када је по повратку кући, с пакетом у руци, сазнала је да је њен ујак, који јој је замењивао оца и кога је обожавала и сматрала најбољим човеком на свету, тог преподнева напрасно умро.
    Сећала се сада како јој је као муња кроз главу пролетела помисао да није требало да купи црвену него црну хаљину.
    Али, кад је пакет отворила, била је просто затечена: продавачица је уместо одабране црвене хаљине запаковала исту такву, само црну. Да су биле другачије околности Хана би отишла да је врати и вероватно је критиковала. Овако се у себи готово захваљивала особи која је то учинила невероватном омашком.
    Запита себе и да ли само омашком? Али у том тренутку је о томе мислила као о необичној случајности. Сада зна да ништа није тако привидно као спољни изглед. Догађаји се могу одиграти и пре него што су се стекли услови за њихово објашњење
познатим узроком.
    Уверила се више пута да се живот не исцрпљује у предвидљивом следу узрока и последица. Узроци и последице су несумњиво аспекти нечег неупоредиво већег од њих самих а оно што називамо случајношћу пре је нешто што има посебан и сложен унутрашњи смисао. Недокучиву логику, па чак и дубоку везу са подсвешћу других.
     Време није само пуко одбројавање сати већ реалност по себи која представља посебну димензију. О томе је први пут прочитала управо код Карла Густава Јунга, у мајчиним књигама, још као студенткиња медицине.
     Да оно располаже и властитом природом коју преноси на све што постоји а да све што постоји има и временска својства.
     То је он назвао синхроницитетом.
     Али, откуда овај синхроницитет у хотелу који је лично одабрала, међу многим париским хотелима. И то највише ради његове кровне терасе „Бела птица“, с погледом на Ајфелову кулу?
     „Ајфелова кула је као подигнуто копље што бди над задовољствима изгубљеног града.“ Кристоф је имао обичај да јој каже, уз осмех.
      Ипак, зар синхроницитет заправо не значи и да се на час нашла изван привидне подвојености на бескрајну прошлост и бесконачну будућност. Да је своју вест усмерила управо на садашњост.
     Ону о којој је пред полазак на коктел толико размишљала.
    Резонанце њене психе су јој из неког недокучивог разлога изненада постале уочљиве. Да ли је извесна распуклина у самој структури стварности на трен отворила мали усек кроз који је као блесак угледала дубљи ред постојања?
    Смисленост што ће се тек испољити и помоћи јој да прескочи неки важан праг?
    Али, који би то праг могао да буде?
    Питања нису налазила одговор. С чашом шампањца, у којој су око дивљих јагода дрхтали одрази зидних светиљки, она се упути према столу са послужењем. Под ногама је осећала мекоћу дебелог тепиха прекривеног огромним црвеним цветовима.

(Одломак из рукописа романа Сенка доктора Јунга)