64 Patrijarh Pavle

 

Патријарх Павле (1914–2009)
ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ КЛИНТОНУ

     Поштовани господине председниче,

     Мировним споразумом у Дејтону Требињска општина и Српска Херцеговина су остале без значајног дела територије на којој су Срби непрекидно насељени од 7. века до данас. Ако je тај губитак територије залог за потписани мир после грађанског рата у Босни и Херцеговини, онда je потпуно неприхватљиво да нам се после Дејтона, на закулисан на- чин, нечијом самовољом, која на нашу штету, а без нас, мењају дејтонске мапе и одузме замашан део нове територије. Дејтонским спорзумом, на карти размера 1:600.000, она већ три године устаљена линија фронта између тре - бињске војске Републике Српске и дубро- вачке војске Републике Хрватске (не ХВО- а Херцег-Босне, јер их ту није било, него je регуларна војска Хрватске дошла и окупирала преко тридесет српских села Требињске општине) углавном није мењана, осим што je на тој дејтонској карти у доњем делу Попова поља, где Срби одувек живе, враћен им део територије са старим манастиром Завалом и српским селима Чваљином, Дврсницом и Чавашем.
     Међутим, ових дана, када су снаге ИФОР-а дошле да изврше разграничења зараћених страна, онда je, наводно по новим картама из Париза, размера 1:50.000, Србима одузето нових 30 км2 скоро дуж целе линије разграничења на територији Требињске општине, нарочито у доњем Поповом пољу, а и даље у Источној Херцеговини. Наиме, накнадно се узимају чисто српска села: Сливница (са црквом Светог Климентија из 18. века), село Спарожићи и део територије Требињске шуме, село
Рапти на Бабинама (са црквом Часног крста из 18. века) и неколико стратешки важних кота на висоравни Бобани; затим линија разграничења на Бобанским висовима изнад српских села Седлари и Грмљани иде ка истоку, на српску штету, и силази у доње Попово поље, не западно од манастира Завале, како je било повучено у Дејтону, него источно од Завале преко српског села Марева Љут, и онда скреће нагло удесно – источно прелази преко реке Требишњице и код српског села Галичића (на источном рубу Попова поља) излази на пут за Љубиње и исти пресеца, па онда источном ивицом Попова поља иде преко српског села Орашја и источно од села Чаваша, остављајући га окупираним; пење се на стратешки важне висове ближе Љубињу, да би се, коначно, попела и на планину Хргуд (највишу коту 1108 м), која je увек, па чак и у време усташке Независне Државе Хрватске, била под контролом Срба који, једини, ту и живе. Линија ове постдејтонске карте иде даље преко територије Невесињске општине, опет на штету српске стране, јер je свугде у односу на Дејтон помицана источно од 3 до 10 км, и преко планине Вележ иде тако да Срби потпуно остају без територијаМостарске општине, а затим и целе територије Коњичке општине, губећи сваки приступ реци Неретви, све до лепог горњег тока (близу Улога), где се налази само један планински поток са мало воде. А познато je сваком Херцеговцу да je Неретва главна срчана артерија живота и привреде источне, северне, западне и јужне Херцеговине. Ако се овоме дода, да су Дејтонским споразумом Србима одузете и реке Брегава и Буна, а остала само Требишњица, која нам се овим најновијим пост - дејтонским прекрајањем одсеца у доњем Поповом пољу, заједно са најплоднијом територијом читавог Попова поља, онда je свакоме јасно каква je, у најскорије време, намењена судбина православним Србима у Херцеговини.
      Срби из долине река Неретве, Брегаве и Буне, њих преко 30.000, протерани су још 1992. године и то je било прво етничко чишћење територија општина Чапљина, Столац. Мостар, Јабланица и Коњиц. Такође je етнички очишћена и трећина Требињске општине у залеђини Дубровника (Требињска површ, Требињска шума, Бобани и доње Попово поље), тако да je половина становништва у Херцеговини у избеглиштву (осим онога што je мртво, то јест побијено или погинуло у одбрани својих биолошких, историјских, духовних и етничких простора).
        Оно што je иза Дејтона свесно и намерно урађено на штету православних Срба то je прецртавање манастира Завале и села Чваљине, Дврснице и Чаваша, са око 15 000 хектара најплодније земље у доњем Поповом пољу, што je за кршевиту Херцеговину велика обрадива површина земљишта.
        Манастир Ваведење Пресвете Богородице у Завали, изграђен je још у средњем веку (садашња црква из 13. века, једним делом у пећини, на локалитету трибродне византијске цркве из 9. века) са чувеним фрескама и иконама великих српских уметника: зографа Лонгина и фрескописца Георгија Митрофановића из 16. века, једна je од најстаријих светиња православног српског народа у Херцеговини, где je живео и Светитељ Василије, митрополит тврдошко-требињски и Чудотворац Острошки (+1671). Манастир je у вековима дугог робовања српског народа под Турцима, Венецијом и Аустријом био средиште народне вере, просвете, културе и слободарског отпора туђинском преверавању и однарођивању. По сваком важећем међународном праву, од римског до савременог, и по општечовечанској религиозно-културној традицији, ово православно српско светилиште треба да се врати Србима, и то je и била одлука споразума и потписаних мапа у Дејтону.           Тражимо да се то испоштује и манастир Завала врати Српској православној цркви и њеном народу. У доњем Поповом пољу, где су одувек живели Срби, плодне пољопривредне површине су, пре рата, урађене комасацијом и, после регулације тока реке Требишњице и изградње Хидроелектране Чапљина, наводњавањем, што je, у условима медитеранске климе, омогућило врхунску агропроизводњу многих култура. Српски прогнаници из долине Неретве намеравали су да се населе у том делу Попова поља и тако добију земљиште крај реке, слично ономе крај Неретве, и ту би се могло настанити и живети око десет хиљада душа. Неко je овим накнадним прекрајањем Дејтона то искључио, као што je Србе искључио из Дубрава и са Неретве. По којој се то светској и људској, а да не говоримо о божанској правди штите само градови Сарајево, Коњиц, Мостар, Дубровник, а не штите се Невесиње, Љубиње, Требиње!?
        Пре педесет година Србе су у свим овим српским општинама истребљивали геноцидом у злогласној Независној Држави Хрватској, као Јевреје у Хитлеровом Вермахту, пa je у Поповом пољу, нарочито из Завале, Величана, Чаваша и околних села Љубињске и Столачке општине, почетком августа 1941. године, побијено и бачено у јаме по ивицама Попова поља око хиљаду Срба: људи, жена, деце, а још толико их je побијено 6. августа 1941. само из суседних српских Пребиловаца. Из Завале je тада бачено у јаму тридесет и шест душа, а из Чаваша је 11. августа 1941. побијено сто осам Срба. Најмлађи страдалник имао je само пет дана, а најстарији деведесет и пет година! У долини Неретве и Источној Херцеговини геноцидом je побијено осам хиљада православних Срба. Зар неће садашња постдејтонска неправда бити наставак затирања остатка једног народа, коме се пориче право биолошког и духовног опстанка на својој вековима родној земљи, која сада треба да припадне потомцима некадашњих мучитеља?
       Има ли правде за нас православне Србе, или je за нас правда крива, а правда некога другога je праведнија, и слобода слободнија, и мир мирнији, зато што на њиховој страни стоји неко моћнији, па тако му се хоће јер му се тако може?
       Тражимо да се нова неправда према манастиру Завали и доњем Поповом пољу одмах исправи, јер je накнадно, после Дејтона, учињена, а онда, колико je могуће и према српској страни долине Неретве и осталој Источној Херцеговини. С поштовањем.
       (15. 3. 1996)
       (Из књиге: Патријарх Павле: Молитве и молбе, друго допуњено издање, БИГЗ, Београд, 1997)