Зде почивает раб Божи Савва Хамовић из Дола...

Украј мора лежи предак, у збегу се још налази,
Прадед моме оцу, Савва, предат глади и зарази.

Из коже је избегао у просторе, оваздушен,
Тај устаник ислужени – од побуна свих раздужен.

Код три бора, оријентира, у макију сад обраста
Крст од краса, преудешен, зарад трага и контраста.

Камен, јутром што изгрева, у модрину и залази:
И тако се, век и пола, без домаје дед сналази.

Савва заста, ту и оста (круг под сунцем заокружен!)
Сланом водом никад сквашен, у плавило сав погружен.

 ВУКАШИНУ, МАНДРАПИ

Није било лако том усташи, не!
Куд неспреман на Тебе да натрапа:
Висока тајна спремо, Вукашине,
И кршна тврдино свију Мандрапа.

Нетрговче, захумски господине,
Коме притиче и благо претиче,
Тамницом, коју не мере године,
Откријеш: робе, смрт те се не тиче.

На сцени знаке многи не уоче:
У натуралном Ен-Де-Ха логору
Одвијају се проба и представа

Људскости наших и наших зверстава:
Једни су звани да руке умоче
И зубе вучје – у овцу покорну;

Други пак буду у кожи Агнеца,
Који се подметне и не зајеца
Док пушта душу своју, тврдокору.

МЕХАНИЗАМ

Савет безбедности УН тако је предвидео да
Резидуални механизам буде „мања, привремена и
ефикасна институција, чије ће се функције и обим
постепено смањивати...“
(Политика, 25. децембра 2011)

Комотно мисли и делуј, бар до приспећа писма
Из хашкога, предуго привременог механизма.

Незнање се не опрашта, најпре о том да сви смо
Још обухваћени пизмом и њеним механизмом.

Несистемске мотре радње, сваки преступ и шизму,
Има ко ће да случај испоручи механизму.

Кога поштеди огањ и кога не згази чизма,
Здроби га стисак шаке, још делатног, механизма.

Ја нећу, не могу, не смем – напокон, ипак признам:
Од остатака сав сам. Отежао механизам.

Пребирам и бацам иза тренутке горке, кризне,
Купујем време себи – или теби, механизме?

ЕФ ОДЕЉЕЊЕ

Све углавном исто, седмично се мења
Бела постељина са Еф одељења.
Оно што остаје – ликови су сиви,
Пажени, вежбани да сиво оживи.

О бојама стара знања им понове,
Упуте на топле, хладне и основне.
Стручњаци пак знају: сиво је погрешна,
Упорна и густа црно-бела смеша.
И стручњаци тврде, а струка не греши:
Има лека, нису људи неутешни.

Створио си проблем, све скривио сам си
Ако бираш сиву – од мноштва нијанси.
Сунчев точак врти, пун колор се згрне,
Ма глава сав спектар узмути – до црне.
Душа нам упијa влагу, задах мучни,
Јер живот нечисте лучевине лучи.
Решење за људе и наслаге њине:
Пресвлачити душу, попут постељине.
Јесења небеса над земљом што стење,
Сивкасти прекривач за Еф одељење.

ЛУЧАНИ

Камен пешчаник. Порозан, лак за обраду.
Није дуговечан. Лако прима и упија боју.
А боје – читав спектар. Па су због тога гробља
понекад плава, жута, црвена и зелена.
(Бранко В. Радичевић)

Док полумитско полазих Драгачево,
Гробље ми махну на улазу у Лучане.
Кроз пантомиму, ма нимало плачевно,
Галаме сенке утучене, тучане.

Душе нејасне и сувише учевне,
Праштајте или мало блаже судите:
Запрта врата а немамо кључеве,
Закатанчени – ми, нишче ерỳдите.

Овде се купи војска душа безмерна,
Без пристаништа за час крајњи, свечани.
Из крајпуташа у шта да се преселе?

Плоче, уљези, све од шведског мермера,
Прогнаше онај родни камен пешчани,
Клесан и шаран за гробове веселе.

ЛИКОВИ НА ЗИДУ ХРАМА

Ви, издужене прилике брадате,
(Застале, отад све лепше старите!)
Кроз нас, у нама, изнова страдате:
Мислим, док зидам грехе габаритне.

Зидом пробране прилике брадате
У власти часа у коме младите,
Док ви све вишим профитом владате,
О плато бедна – и не зарадих те.

Ви, који расклад Адамов складате,
Пазите куд је линија неравна,
Тачку по тачку путање задате,
Земљом, у себи, или у сферама.
Ви, који друге пред Оцем правдате
Јемчећи златом властита образа,
Богати – јер се у Бога надате
Да ће нам живот проћи без пораза.

УСПАВАНКА

Успавај се, на трусним међама,
Земљо разрована и вређана,

На дно Дунава нека потоне
Све што се не зна и зна о томе.

А мене тргни, негде између,
И живу душу лакше изнећу,

Поспани војник на караули,
Док сви мерачи – клизе ка нули.