63 Momčilo Golijanin

Момчило Голијанин    
СЈЕЋАЊА КОЈА ЗАДАЈУ БОЛ
(Весна Капор: Венац за оца, Српска књижевна задруга“, Београд, 2018)
     Књига приповиједака Весне Капор Венац за оца, са 13 мањих цјелина, доста је хетерогено ткање, тематски разуђено, али, вођено вјештом руком ауторке, ипак упаковано у цјелину која је мисаоно заокружена, и поред жанровске и тематске разноврсности. Па ипак, три се приповијетке у овој цјелини издвајају. По топлој емотивности, по саживљености с личностима и догађајима, по сјети, која се, у двије од њих, просипа као паперје, која буди сјећања и задаје бол. То су „Венац за оца“, „Имам нешто да ти кажем“ и „Све је то тек трен“. Док су прва и трећа у кругу родитељског дома, у том гнијезду топлине и њежности, друга се проширује на ширу родбину (стричеве, стрине...), са нешто мање присности и топлине од ове двије претходне. Реч је о једној чудној игри сна и јаве, оживљених успомена утканих у садашњи тренутак, или се садашњи тренутак отима да би се уплео у прошлост.. У вјечно трајање. Јер трајемо док се сјећамо, док оживљавамо оно што је прошло, што је „умрло“. А ту „умрлу“ прошлост оживљавамо сјећањем. 
     Речено је да човјек живи док живе сјећања на њега. Весна већ уводном приповијетком, по којој је књига и насловљена, не допушта да њен отац умре; путује с њим његовим аутобусом. Он је велики, величанствен, бесмртан, јер су у његовим рукама бројни животи путника. „А ја сам, као да каже ауторка, једно малено птиче, које се завлачи у његову руку, под пазухо, лепрша крилима по његовој глави, греба ногицама да не заспе. Јер он, мој отац, у својим рукама држи животе многих. Боже, колико ли је његов аутобус прешао хиљада километара и колико је сачувао људских живота. Зато га из прошлости чупам, смјештам га у садашњи тренутак, у сјећање, у срце. И није ми јасно јесам ли ја у његовом срцу, или је он у моме.“ 
     Сличност је и са осталим приповијеткама; као да су све у грчу. Реченице кратке као дах, као трептај, нагли прелаз из једног времена у друго, смјена радосних тренутака из дјетињства, с путовања у аутобусу или лади, и мучних сазнања да је то само сјећање – понајбоље говоре о згуснутости емоције, о грчу у коме се покушавају створити слике живота. Кажу да двије године траје умивање туге. Да ли? Као да су се код ауторке оне продужиле. Могу ли се године продужити, истећи као нит прȅђē из прељине кудјеље? Као вјечност. А вјечност је, каже ауторка, измислио човјек, а тако мало борави у њој. Јер у њој вјетрови премејштају вијекове кроз које промичу дани „у црном сукненом џемперу“. 
     Приповијетка „Господине мој“ је својеврстан „совјет“ различитости. Ту су на мору и Семир, и Марко, и Татарка... у безбрижном ћаскању, али из прикрајка допире глас Кад сте дошли из Сарајева? „Њен прозукли глас указује се као једини траг мрака, запечаћеног у свим дубоко“. А онда „тепих поубијаних војника“, па Пребиловци, незацијељена рана. У овом колоплету ауторка успутно упливава у политичке воде. Ако су Пребиловци политика?! У бјежанију обезглављене породице у недођију. Јер, глави породице „у бијелој кошуљи“ судио је маљ. Да ли су баш сви на понти безбрижни, искрено дружељубиви? Да ли та морска вода, која их запљускује на плажи, опуштене, уистину сапира ране? Неке идаље крваре.
     „Речи за жилице у слепоочницама“ су чежљиви вапаји два срца, исказани у двогласу попут „Песме над песмама“. Приче, приче, приче... то „уже историје“... Изливи љубави, љепоте, страха... Дрхтаји срца. Прича која разгаљује. 
     За разлику од такве тематике, приповијетка „Чега би волела да се сећаш“ је тужна сторија о избјегличком животу, о напуштању попаљеног гнијезда у коме смо истићени, о животу који је спакован у кофер или завежљај, о фотографијама које нас чувају од заборава. Но, ту није крај недаћама. Оне се јављајуу тек касније, кад њихова дјеца почињу попримати туђинске одлике, кад се однароде, кад изгубе језик и моралне законитости предака, кад изгубе национални идентитет. 
     Све је овдје некако као у „Портрету једног поподнева“. Живот нас разбацује и саставља. Живимо од сјећања. Налазимо утјеху у причању. Покушавамо да саставимо дјелове разбијене стакленке. Но, тешко је, скоро немогуће, избрисати ожиљке који су остали послије пукотина. Покушава то ауторка вјештом игром ријечима, повременим хумором испира горчину из људских душа. Зато је понекад тај хумор црн као у оној констатацији да „мало боравимо у тој вјечности“. 
    Весна Капор је у неким причама, додуше доста дискретно, дотакла и друштвени морал који је присутан у канцеларијама. Све је то вјешто удјенуто у свилене рукавице пословних односа надређених и подређених. Да ли су ове дигресивне сцене послужиле ауторки да опише дражи жене. Кроз имагинацију. Нужно је понекад завирити и у породичне односе, провјерити вјерност у присутним сферама брачних троуглова. 
     Књига Венац за оца жанровски је разграната; она меандрира у бројне рукавце човјековог и друштвеног живљења. Ту су импресије из родитељског дома, избјегличке судбине, примјесе друштвених посматрања, путописни записи. То је један колаж, једно животно клупко од мноштва разнобојних пређа. А све те тематике, круцијалне и дигресивне, везује једна чврста нит – језик, богат, распјеван, поетичан, али често испресијецан скоковитим прелазима с теме на тему. За ауторку је понекад довољна незнатна споречканост у кући да јој то послужи као коријен, као окосница на који ће калемити чак и неке дедуктивности.
     Но, и поред све распјеваности и поетичности, не можемо не примијетити одређену тјескобу живота. Тјескобу велеграда која гуши, која пријети да ће је заробити у тој туђини. То не прихвата. Хоће да јој смирај, да јој вјечно трајање буде ТАМО. Да вјечно слуша шум борова које милују вјетрови Црвња. И Вележи. Хоће покров снијежних пахуљица, хоће вјечни мир. И ширину. Ослобођеност од страха прекопавања гроба. Хоће да јој очева близина улијева сигурност. И заштиту.
     Сјећања, удјенута у садашњи тренутак изазивају нужни кошмар. Њега смирује ћаскање уз кафицу, оживљавање прошлости, ту, испод борова гдје је колико јуче царовала срећа. И скупност, заједништво. Треба ли се враћати у тај свијет? Свијет љепоте и бола? Ваљда се и то некад мора. Руже и трње иду скупа. Или – трње и руже.