63 Aleksandar Čotrić

Александар Чотрић    
ДРАГИША КАШИКОВИЋ – ТРАГИЧАР КОЈИ СЕ СМЕЈАО
    Драгиша Кашиковић је од савременика назван „витезом српске политичке емиграције“. Био је свестрани интелектуалац – писац, новинар, уредник, публициста, хроничар, сликар, карикатуриста, преводилац и уметник на клавиру. Писао је песме и приче за децу, афоризме, сатиричне приче и драме. Иза себе је оставио и велики број врхунских слика, углавном уља на платну. 
    Како наводи историчар српске дијаспоре мр Радован Калабић, „Кашиковић је рођен 9. августа 1932. године у Хаџићима, поред Сарајева, од оца Бранка и мајке Невенке, рођене Ракић. Кашиковићи потичу из Требиња. Драгишин деда, Никола Кашиковић био је уредник познате ‘Босанске виле’ која је излазила од 1885. до 1914. године и у којој су сарађивала и најзначајнија пера српске писмености и културе, као што су Јован Дучић, Алекса Шантић и Јован Скерлић“.
     Драгишин отац поседовао је до 1941. године пилану и бавио се обрадом дрвета и трговином. Као побожан човек, одан хришћанству и православљу, помогао је у родном месту изградњу храма посвећеног Светом Ђурђу. После априлског слома Краљевине Југославије и успостављања усташке НДХ, породица Кашиковић била је принуђена да спас потражи у Србији. Деветогодишњи Драгиша обрео се у Београду, у улици Жоржа Клемансоа, данашњој Светогорској. После Другог светског рата, комунистичке власти су Кашиковићима одузеле сву вреднију имовину, укључујући и куће у Београду и Сарајеву и силосе поред Дубровника. 
    Драгиша после средње школе уписује студије права, али због својих антикомунистичких и антирежимских уверења бива избачен са факултета. У Љубљани накнадно успева да настави са студирањем права. У међувремену пише књиге за децу и објављује своја два прва наслова „Приче из зоолошког врта“ и „Насрадин хоџа“. 
    Окружни суд у Дубровнику осудио је Драгишу, као студента Правног факултета 1952. године на осам месеци строгог затвора због покушаја илегалног напуштања Југославије. Кашиковић, ипак, успева илегално да пређе границу Југославије 1955. године и домогне се Аустрије, где остаје две године. У овој земљи радио је физичке послове. 
    После тешке борбе за опстанак, са седам долара у џепу и без знања енглеског језика, стиже у „обећану земљу“, у Америку. Тамо се, како су записали хрони ча ри прилика у српској дијаспори, „бори против комунизма у Отаџбини и снажи српски дух у изгнанству вером прадедовском и бригом људском“. Драгиша најпре борави у Њујорку, где бива прихваћен од наших људи у цркви Свети Сава. Кашиковићево право образовање и усавршавање почиње у САД, где завршава факултет и овладава енглеским, шпанским и француским језиком. Најпре је радио у једној тамошњој банци, али веома брзо сели се у највећи град америчке државе Илиноис – Чикаго. У центру наше емиграције у САД прикључује се Српској народној одбрани, водећој организацији Срба у слободном свету и захваљујући својим способностима и раду постаје њен неуморни лидер. 
    Драгиша је дигао наше исељеништво на ноге и патриотизам, слободарство, демократичност и антикомунизам истакао као политичку платформу за окупљање Срба у САД. Постао је уредник „Слободе“, гласила СНО, које је тада било пред гашењем, али му Кашиковић веома брзо враћа углед и тираж. Године 1963. Кашиковић покреће књижевни часопис „Данас“ и сатирични лист „Чичак“, и успешно води радио програм Српске народне одбране.
    „За Српску православну цркву у Америци преводи на српски језик на хи ља де страница текстова са енглеског, а и све значајније институције српске еми гра ци је су се ослањале на Драгишино образовање, патриотизам, ентузијазам и организаторске способности“, указује писац и познавалац наше дијаспоре Миодраг Јакшић. Кашиковић је студирао Солжењицинова мукотрпна штива, уживао у Ерху Фрому, а у ретким слободним тренуцима волео је да игра тенис. Шездесетих година прошлог века почиње да прикупља грађу за књигу „Геноцид у Хрватској 1941–1945“, на енглеском језику, која је до данашњег дана остала као најмоћније оружје пред америчким властима у борби против хрватске усташке емиграције. Године 1975. и 1976. године Кашиковић објављује, једну за другом, књиге: „Поручник Каваја“, „Дупљаци“, „Партија те тужи, Партија ти суди“ и „Споменица Дражи Михаиловићу“. Истраживачи дела Драгише Кашико вића имају велики проблем у раду, јер он велики број чланака, афоризама и ка ри ка ту ра није потписивао, а у многим случајевима користио је и разне псеудониме. 
    „Дупљаци“ су комедија у којој аутор на једноставан и пријемчив начин, народним језиком, нушићевски, опоро и смешно, критикује превртљивост наших људи и њихову похлепу према новцу. Срђо Мутибара, главни јунак комедије, из Југославије одлази у Америку, у Чикаго, и тамо радећи најтеже послове долази до иметка. „Одлуком да се врати у родни крај, безбрижни емигрант Мутибара, уз полтронство и ‘гребање’ земљака о његов новац стечен у исељеништву, губи све, јер га они, након потпуног пељешења, уз лажне, измишљене оптужбе, пријављују полицији и терају у затвор“, истиче у својем осврту на ово дело Миодраг Јакшић. У комедији је описан емигрантски живот у омиљеном простору окупљања Срба у Чикагу – кафани „Златно буренце“, а са друге стране, менталитет наших људи у забитом селу у Босни, Оштром Зубу, завичају главног јунака. Кашиковић у овом делу исмејава и критикује полицију, доушнике, сараднике, њихову похлепу, примитивизам и среброљубље.
     На примеру личности Драгише Кашиковића и његовог животног пута потврђује се тачност мисли да је „сатира књижевни род којем без храбрости нема опстанка“. Он је био врхунски мајстор у поентирању. Мете његових афоризама су прецизно одабране и Кашиковић још прецизније гађа у сами центар. („У Југославији једино народ не говори у име народа“). Његови афоризми не производе „ефекат сачмаре“, већ изузетно прецизног снајпера („Један метак може да промени параграф устава о доживотном председнику“). Објекти Кашиковићевог сатиричног ангажмана биле су тадашње табу теме: вођа, револуција, криминал власти, комунистичка олигархија, марксистичка идеологија, инфериоран положај српског народа у Брозовој Југославији. Кашиковићев литерарни став је радикализован до крајњих граница у смислу тоталног разарања комунистичких митова и раскринкавања „првосвештеника“ који су те митове оживотворавали („Ниједан комуниста не верује у Бога, али се сваки понаша као да је Бог“). Кашиковић јесте афористичар побуне, али, по правилу, то се не одражава на уметничку вредност његових афоризама који су састављени од малог броја речи, али садрже богаг регистар појмова и стилских фигура. („Ухапсили су га, јер је тврдио да код нас нема демократије“). Иако, на први поглед, једноставне и јасне, његове убојите мисли често су вишезначне. („Наша привреда показује најбољи развој у области привредног криминала“). „Изражавајући се афористички, Кашиковић је на најбољи начин расветлио историју Комунистичке партије. Историју која се ‘чита као криминални роман’. Кашиковић је писао у самоодбрани. Кратко и јасно. Домановићевски бритко. С предумишљајем је стварао минијатурна ремек­дела и тим делима, нема сумње, обезбедио себи значајно место у српској књижевности“, констатовао је познати афористичар Александар Баљак. 
      Кашиковић није био само теоретичар, него и озбиљан практичар и организатор. Писао је писма и протесте штампи и политичарима због погрешне америчке политике према Југославији. Припремао је петиције за које је у скупљао потписе америчких грађана. Организовао је демонстрације приликом Брозове посете Америци, припремао је атентат на диктатора када је овај боравио у Мексику, пратећи га током целе турнеје, и био је осумњичен за постављање експлозива у југословенским дипломатским представништвима широм САД 1967. године. Из затвора је пуштен после одлежаних шест месеци. 
     Комунистичке власти у Југославији тврдиле су да иза Кашиковића стоји америчка ЦИА, али то никада није доказано. Због свог непоколебљивог става да комунистички режим на челу са Јосипом Брозом Титом треба срушити не бирајући средства и тиме што је за такве своје идеје придобијао све више присталица међу емигрантима, али и у матици Србији, Кашиковић је постао свакодневна мета југословенске тајне полиције, злогласне Удбе, која је у Европи тих година већ ликвидирала преко шездесет Срба противника Брозовог режима. „За петама су ми“, поверавао се својим пријатељима. 
    Драгиша Кашиковић, Бата, како су га звали пријатељи, убијен је 19. јуна 1977. године у просторијама СНО у Чикагу, док је писао текст за „Слободу“. Драгиша и његова деветогодишња поћерка Иванка Милошевић, која се пробудила те ноћи, масакрирани су на свиреп начин, Драгиша са 64, а мала Иванка са 58 убода ножем. У аналима америчког криминала није забележен бестијалнији злочин. „Није било никакве сумње: Удба је започела своју крваву делатност међу српским емигрантима на северноамеричком континету“, бележи Радован Калабић. 
    „У канцеларији све је разбацано. Писаћа машина је поломљена. Борио се. Крвљу је испрскан и плафон. Испрскане су и на зиду залепљене двије стране из ‘Слободе’ испуњене Бећковићевом поемом ‘Рече ми један чоек’. Драгиша је био одушевљен пјесништвом Матије Бећковића. Зато је годину дана пред смрт ту поему у ‘Слободи’, листу Српске народне одбране, не само штампао него и поставио на највиднијем мјесту своје канцеларије. У тој канцеларији Драгиша је до дубоко у ноћ радио. То су знале и његове убице, зато су злочин припремили на мјесту на коме га је било најлакше наћи самог“, присећа се Драгишин саборац Илија Лубарда из Рутерфорда у држави Њу Џерси. 
     Када је 3. новембра 1970. године умро српски краљ Петар Други Карађорђевић, сахрањен је, по сопственој вољи, у манастиру Свети Сава у Либертвилу код Чикага. У име америчких Срба на опроштају је говорио Драгиша Кашиковић: „Збогом наш миљени сапатниче, тешку круну ниси дуго носио. Морао си у изгнанство. Постао си наш први емигрант. Збогом наш, честити господару, рат се завршио, али нашом земљом нису поља цветала. Пшеница није дозрела међу дрвеним крстовима. Збогом, мили земљаче, судбина ти је трнов венац наметнула. Носио си га храбро – карађорђевски. Ми ти се кунемо својом чашћу и именом да ћемо те пренети на Опленац. У слободну Србију коју ти судбина није доделила да је поново видиш.“ Ни Драгиши судбина није била склона. И он је понео трнов венац, не дочекавши да види слободну Србију. 
     „Егзистенцији над провалијом, животу прегаженом идеологијом, Драгиша Кашиковић супротставља своју индивидуалну побуну, непристајање на сатанске оквире живота, на обмане и самообмане. И зато што није имао илузије о некварљивости људске природе, овај трагичар који се смејао, у ствари, није схваћен ни тамо ни овамо. Ваљда је и то разлог што његов иронично­хуморни артизам делује тако уверљиво...“ – записао је професор Ратко Божовић. 
     Страдалник од комунистичке руке сахрањен је са „Архипелагом Гулаг“ на грудима, „енциклопедијом зла“ која описује ужасне патње и смрт милиона људи, али која је битно допринела и сазнању истине о правој природи једног тоталитарног поретка који се представљао за најхуманији и будућност човечанства. И Драгишино дело и жртва осветили су један мрачан период у историји нашег народа који, захваљујући томе, данас видимо мало боље.