63 Ranko Krstajić

Ранко Крстајић
НА ИВИЦИ
     Било је то пред само вече. Лежао сам у својој наслоњачи. Знам да сам сањао, а чинило ми се да сам будан. Лежао сам у наслоњачи прекривен новинама. Поред главе горела је стона лампа. Нисам знао колико је сати. Знао сам да морам некуда да идем, са неким да се нађем, али нисам знао са ким, нити где. Ваљда због неугодног положаја, болела ме је глава. Једно време нисам знао ни где са налазим. А онда сам се сетио: требало је да се нађем са Етном, да идемо у биоскоп...
     Погледао сам на сат који је стајао на столу. Било је још рано. Имао сам још два сата времена. Заправо, спавао сам само петнаест минута, а све ми је изгледало некако чудно. Као да све знам, а ништа ми није јасно; као да је све моје, а немам ништа; као да познајем свакога, а мене не зна нико...
     Схватио сам. Ја сам, заправо, био спреман да изађем, али пошто сам имао још читава два сата, сео сам у наслоњачу да прочитам новине и задремао. Спавао сам петнаестак минута и пробудио се. Да, био сам будан, а чинило ми се да још увек спавам... Иако је још увек било рано, изашао сам на улицу, да опет не бих задремао.
      Улица као да није била моја, а опет, била ми је веома позната. Дочека ме мирис ноћних ствари и пун месец који је преко ведрог неба пловио уназад, према свом исходишту, постајући све руменији и већи. Онда ме запљусну неки чудан талас ветра, нешто слично удару врелог ваздуха кад прође какав теретњак, или брзи воз. И нека чудна бука, мешавина разних звукова за које ми се на тренутак учинило да их никада раније нисам чуо. Или тачније, као да сам их некада слушао, па затим заборавио, и сада они, сви одједном, оживљавају у мом сећању: сви одједном и истовремено.
      У почетку ми је било непријатно од тога, али како је време пролазило, а као да није, постајало ми је све пријатније и ведрије у души. И осећао сам се чудно: као да сам веома, веома млад; заправо – као да сам мали.
       – Извините, господине! – рекла је нека старица која ме умало не прегази на свом бициклу. – Пазите куда идете, ово је стаза за бицикле! – чуо сам иза себе њен пискутави старачки глас.
     Окренуо сам се неколико пута око себе. Старица је била у праву; налазио сам се на средини стазе одређене за бициклисте а свуда около, са обе стране улице која није имала тротоаре, низале су се ниске старе једноспратнице. У свакој од њих, иза осветљених и широм отворених прозора, видео сам неке људе, драге и веома ми познате.
       На првој кући у низу, из које сам заправо изашао, стајала је табла, плава и изубијана, на којој је белим словима писало: УЛИЦА МАКСА ВЕБЕРА. Чудно, помислих, каква случајност. И ја сам се звао Макс Вебер. Да је табла била нова, помислио бих да се неко шали са мном.
      Наставио сам да идем даље ношен неким чудним поветарцем који је дувао из свих праваца истовремено. Испред једне кућице неки ћелави господин у купаћим гаћама заливао је цвеће.чуо сам како шуми вода из његовог црева за заливање и осетио мирис који руже испуштају само увече. На другој страни улице стајао је неки дедица у морнарској мајици и каратким белим панталоницама и махао црвеном заставицом, мени или оној старици која је пројурила на бициклу. Онда је пришла ситна мршава девојчица са дугим плавим кикицама и одвела старчића у оближњу школу која је била одмах иза њега. Он је послушно ишао за девојчицом, чврсто је држећи за руку, али се стално окретао и махао заставицом. У школском дворишту, испод разгранатог дрвећа, неки старци у кратким панталоницама играли су школице а старице у кратким плавим сукњицама прескакале су конопац и играле се жмурке.
     Наставио сам даље. Знао сам да никада раније нисам ишао том улицом, мада ми је све било познато до најмањих детаља: и мала двоспратна кућа са црвеним фењерима испод којих су стајале две лепе обнажене старице које деле осмехе и цвеће свим пролазницима; и стара напуштена фабрика намештаја испред које шета до зуба наоружани стражар у чудној излизаној униформи са шлемом на глави; и његов олињали пас који никада не лаје ни на једног пролазника; и хотел „Унион“ чији су сви прозори увек осветљени, чији гости увек спавају само дању, сањају једни друге и друже се само у сну, а ноћу седе у својим собама и гледају телевизију; и мала берберница на углу у којој млади берберин брије увек исту муштерију, иако се на клупи испред бербернице смењују разне муштерије стрпљиво чекајући на ред; и мали парк иза бербернице увек препун људи који седе на клупама и гледају како ноћне лептирице лове слепе мишеве око светиљки, и пацове који у заседи вребају неопрезне мачке у шипражју... Одмах иза парка, испод једне угашене светиљке стоји моја девојка Етна и чека да дођем на састанак. Обукла је опет уску црвену хаљину коју највише волим и нервозно се шетка испод светиљке која час ради, час не ради. Окреће се и гледа око себе али ја пролазим поред ње и поред напуштене пилане. Кад се вратим купићу јој цвеће.
     И знам да ме тамо, на крају улицe, у приземљу једне четвороспратнице, чека младић који има двадесет пет година и који се зове исто као и ја. Он сада седи за писаћим столом изнад хрпе несређених рукописа, испод пожутеле слике мог оца и моје мајке. Држи цев откоченог револвера на слепоочници и чека ме. И увек, чим отворим врата, пре него што кажем: „Стани!“ – он опали.
      Али ја више нећу да идем том улицом. Нећу више да се виђам са Етном и нећу да јој купујем цвеће; нити ћу оном несрећнику пружати прилику да пуца у себе. Једноставно, сачекаћу да сване, и да све то избледи.