63 Vladislav Jovanović

Владислав Јовановић
ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД АГРЕСИЈЕ НАТО
НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ
       Пре двадесет година умрло је међународно право. Моћ силе тријумфовала је над снагом права. Лаж је помрачила истину. Одбрамбени војни савез НАТО предвођен САД, изашао је из свог Статута и зоне своје одговорности и извршио оружану агресију на СРЈ, чланицу ОЕБС и ОУН. СРЈ није изашла из својих државних граница, није прдстављала било какву претњу НАТО или којој другој држави. Тим актом агресије НАТО је престао да буде одбрамбени војни савез и постао офанзивни инструмент тзв. Новог светског поретка, што је на Вашингтонском самиту НАТО, током трајања агресије и озваничено. Пошто за оружани напад на СРЈ није имао неопходно овлашћење од Савета безбедности ОУН, НАТО је свесно починио најтежи могући злочин – злочин против мира.
       Ударац који је НАТО агресијом на СРЈ задао ауторитету и снази ОУН упоредив је са ударцем који је фашистичка Италија под Мусолинијем задала опстајању Лиге народа, када је извршила оружану агресију на Абисинију (данашњу Етиопију) 1936. године. У оба случаја, државе одметнуте од званичних међународних обавеза, ставиле су своје империјалне интересе изнад светског правног поретка и на трајнијој основи угрозиле међународни мир и безбедност.
     Свесни огољености своје агресије на СРЈ, САД и НАТО су то правдали неопходношћу заустављања наводног масовног физичког страдања косовских Албанаца од стране оружаних снага Србије, због чега су акт агресије именовали хуманитарном војном интервенцијом. Да би били што убедљивији, драматично су се поигравали бројкама, преувеличавајући их до бесмисла. Међутим, тај провидни покушај није успео, нити је могао успети. По Повељи ОУН, рат је стављен ван закона и дозвољен је само у два случаја: у самоодбрани од неизазване оружане агресије и као колективна војна акција ОУН на основу одговарајуће резолуције Савета безбедности. Такозвана хуманитарна војна интервенција, као ни све друге војне интервенције, нису допуштене, нити је било могуће њихово толерисање. Хумантарна војна интервенција прихваћена је на посредан начин тек неколико година касније, на бази посебне резолуције ГС ОУН о тзв. прву на заштиту мањинских заједница које матична држава масовна угрожава, али ни тада на велике силе или њихове војне савезе није пренесено право на вршење такве интервенције, већ се и у том случају мора тражити одобрење од СБ ОУН. Агресији НАТО пртходила је дотад невиђена политичка и медијска кампања с циљем моралне деградације и сатанизације Србије и српског народа, ради оправдавања и прихватања извршене агресије НАТО. Хуманитарна војна интервенција са милосрдним анђелом као симболом требало је да прикрије друге праве циљеве: да казни Србију што није „клекла“ пред Новим светским поретком, да се покаже да ће тако проћи и друге земље које не пристају да се потчине вољи САД и да се постигне геополитички циљ одвајања Косова од Србије ради његовог перспективног претварања у другу албанску државу. То показује да је агресија НАТО на СРЈ била освајачки рат за разбијање територијалног интегритета Србије и оспоравања њеног суверенитета над својом јужном покрајином. Међутим, овако јасни и конкрети освајачки циљеви имају и своју другу страну. Једно су поруке које су САД агресијом НАТО на СРЈ желеле да упуте другима, а друго је шта су друге државе, велике и мале, из таквих порука извукле као своје закључке. За неке мање и средње земље, главна поука јесте да једино поседовање атомске бомбе представља одвраћање од агресивних циљева САД према њима. Више њих је отворено или тајно убрзало напоре да се дочепају тог средства одвраћања. Клуб држава које поседују нуклеарно оружје почео је да се шири: Пакистан и Северна Кореја практично су довршили тај процес, Иран је у таквом покушају акцијом шест великих сила, за сада заустављен, али не и одвраћен, док Саудијска Арабија, Турска, Египат и још неке земље сличне величине и снаге отворено поручују да ће се и саме нуклеарно наоружати, ако Иран у томе успе. Нуклеарна вртешка је започела, само је питање да ли ће се убрзати, успорити или спречити неким међународним споразумом о заустављању нуклеарне пролиферације. Пример ефикасности поседовања нуклеарног и ракетног капацитета недавно је демонстрирала Северна Кореја у одмеравању нерава са САД, када је ова најјача суперсила прва „трепнула“, чиме је показала да није спремна да размењује нуклеарне ракете са неком другом нуклеарном силом. Промена односа снага у свету, такође је, директна последица агресије НАТО на СРЈ. Такозвани Нови светски поредак, који ни до тада није био омиљен од већине држава, почео је убрзано да се оспорава и доводи у питање. Његово постојање отворено је оспорено од нових центара моћи, пре свега Русије и Кине. Русија је са извесним историјским закашњењем схватила да су сукцесивни агресивни потези водећих западних држава на бившем и пост-југословенском простору били „лабораторијска вежба“ за оно што је планирано да се учини са СССР на његовом крају одосно са ослабљеном Русијом као његовом наследницом. Муњевито војно јачање и усправљање Русије као обновљене глобалне силе резултат су поуке коју је она извукла из лекције коју јој је агресијом на СРЈ дао НАТО, са САД на челу. Ништа мању поуку од агресивног НАТО и САД извукла је и Кина.
Уместо дотадашњег уверења да ће је њен незадрживи економски раст увести у мирну луку коегзистенције са САД, безобзирност агресије на СРЈ доживела је као освешћење да се САД неће лако помирити са Кином, као конкурентском економском велесилом, нити да ће без отпора и претњи пристати на деобу хегемоније над светом са другим конкурентима. Зато је пожурила да се национално што више учврсти и билатерално и мултилатерално повеже са Русијом и другим нарастајућим центрима економске моћи, а са Русијом и да појача и продуби војну сарадњу. Десило се оно што су САД у време Никсона и Кисинџера успеле да постигну: да Кину удаље од СССР и стратегијски приближе себи и да у том троуглу који одлучује о свету, заузму привилеговано место. Својим арогантним и непрорачунатим војним акцијама против СРЈ, као и каснијим сличним акцијама против Авганистана, Ирака, Либије и посредно Сирије, САД су се у том важном стратегијском троуглу поново нашле саме наспрам Русије и Кине, као природних савезника.
        Агресијом на СРЈ, НАТО се темељно променио. Прихватио је задатак да интервенише свуда где вредности Запада могу бити угрожене. Другим речима, од одбрамбеног војног савеза за заштиту Европе од СССР и Варшавског уговора, НАТО се претворио у оружану песницу САД, као новог Рима, док у Европи врши непрекидну титоријалну експанзију, ширећи се новим чланицама: земљама бивше Источне Евопе, бивше СФРЈ и бившим совјетским републикама на Балтику, са амбицијом да се прошири и на Украјину, Молдавију и Грузију.
        За злочин против мира, који је НАТО починио агресијом на СРЈ, његови руководиоци, као и војни и политички челници водећих чланица, нису до сад одговарли ни пред једним међународним кривичним судом. Од Сталног међународног кривичног суда у Хагу, САД су се благовремено заштитиле непризнавањем његове надлежности, а од ad hoc Међународног кривичног суда за бившу Југославију (Хашког трибунала) превентивно су се заштитиле тиме што Статут тог трибунала не предвиђа процесуирање злочина против мира. Врхунац изузимања челника НАТО и САД од одговорности за агресију на СРЈ био је достигнут када је ондашњи главни тужилац Хашког трибунала, Канађанка Луз Арбур, званично изјавила да не постоји ни један основани разлог за сумњу да је НАТО починио неки ратни злочин. На тај начин се Хашки трибунал, основан као помоћно тело Савета безбедности ОУН, солидарисао са агресијом НАТО на СРЈ коју СБ, претпостављени Хашком трибуналу, није одобрио.
       Међутим, ратни злочини не застаревају. Не треба сасвим искључити могућност да у неко предвидљиво време челници НАТО буду прозвани због ратних злочина почињених током агресије и позвани да положе рачуне бар пред моралним судом светске јавности.
        Браниоци НАТО истичу да неодмерено коришћење муниције са осиромашеним ураном и касетних бомби није у време бомбардовања СРЈ било забрањено. Није било забрањено директно, али јесте индиректно. Наиме, међународно ратно право, још од прве употребе дум-дум метака, не одобрава употребу оружја која прелазе разумне потребе рата. Старији типови тенкова Војске СРЈ могли су бити ефикасно пробијани класичном муницијом, па је муниција са осиромашеним уранијумом била сувишна. Зашто је онда она била масовно коришћена? Ради бесплатног ослобађања од вишкова радиоактивног материјала или додатног кажњавања Србије и њеног народа? Са последицама које би трајале генерацијама, можда хиљадама година? Није ли тим злочином у рату започет процес геноцида sui generis у миру с обзиром на знатно повећање обољевања од карцинома на шта указују упућени онколошки стручњаци?!
     Суочене са свакодневним откривањем нових истина о узроцима и циљевима агресије, поједине личности НАТО и неких његових чланица покушавају да агресију оправдају тврдњом да она није била легална, али да је била потребна. То је у контрадикцији: једно искључује друго. Нема извињења нити изражавања спремности на накнаду штете за материјалне губитке и изгубљене цивилне и војне животе, као ни спремности за покривање трошкова лечења оболелих од карциома као последице употребе муниције са осиромашеним уранијумом. Уместо признања кривице, НАТО чланице, преко јачања притисака на Србију да што пре призна тзв. независно Косово, настоје да изнуде амнестију Србије за агресију. Проглашавањем тзв. независности Косова и његовим промптним признавањем, чланице НАТО су истовремено прекршиле више императивних норми међународних правних и политичких докумената:
    1) деловале су супротно резолуцији СБ УН 1244 која је признала суверенитет Србије над Косовом и ставила га под административну власт ОУН до постизања споразума о коначном статусу Косова;
    2) деловале су супротно принципу Завршног акта оснивачке повеље ОЕБС да се међународне границе држава чланица могу мењати само уз њихову изричиту сагланост;
     3) деловале су супротно једногласном пријему Србије у чланство ОУН на основу закључака Бадинтерове арбитражне комисије, усвојених од стране СБ ОУН којима се границе шест република бивше СФРЈ проглашавају новим међународним границама. Таквим поступком, државе агресорског НАТО и оне које су их у томе следиле ставиле су се ван важности позитиног међународног јавног права, што чин њиховог признања независности Косова, по дефиницији, чини ништавним. Колико су далеко ишле у неизвршавању својих обавеза из резолуције 1244 показује и неиспуњавање одредбе о враћању 230.000 протераних и избеглих Срба и Рома на своја огњишта на Косову. Док се неколико стотина хиљада Албанаца избеглих са Косова током бомбардовања вратило својим домовима у року од неколико сати, дотле поменути избегли Срби (као и исто толики број Срба протераних из Хрватске) чекају већ двадесет или више година да остваре основно људско право на повратак. Изјаве челника НАТО и водећих политичара неких његових чланица датих у последње време показују да ова војна организација није спремна да отвори питање своје политичке и материјалне одговорности за неодобре но бомбардовање СРЈ и за последице које је оно произвело на хуманитарном, материјалном и здравственом плану. Нема извињења, тражење опроштаја или изражаање спремности на надокнаду материјалне штете процењене на више од 100 милијарди долара. Само у мрвицама има тек неколико изражених жаљења и пар пост фестум индивидуалних признања да је одлука о бомардовању „била погршна“. И ништа више. Дотле, и само дотле сеже самокритички капацитет бивших и садашњих политичара НАТО земаља. Они су чак поносни на своју моралну неосетљивост, па чак повећавају очекивања од Србије да бомбардовање накнадно прихвати као нужну меру, што би НАТО и његове чланице дефинитивно избавило од сваке одговорности.
      Ипак, од свих жртава агресије НАТО, највећа је она нанесена ОУН. Од прокламованог циља приликом њеног оснивања да она буде центар решавања свих криза и светских проблема, маргинализована је и сведена на споредније задатке. Једина суперсила преостала после хладног ратаа – САД узела је у своје руке решавање кључних кризних проблема и безбедносних ситуација, сама или уз помоћ устаљених или ad hoc неформалних група држава. Арбитрарно произвођење Косова – Аутономне Покрајине Србије под привременим протекторатом ОУН у тзв. независну државу представља најочигледнији пример неуважавања светске организације и њених обавезујућих одлука као што је резолуција СБ 1244.
      Уместо што очекују од жртве своје агресије, Србије, да учини харикири и ослободи их одговорности и кривице због тог чина, НАТО и САД требало би да се самокритички преиспитају, прођу кроз својеврсну катарзу, извине се српском народу и изразе спремност за надокнаду нанесене штете у свим облицима. То би био пут који доликује одговорним државницима за безболније превазилажење последица агресије и олакшавање нормализације односа са Србијом на здравим и перспективним основама.