KULTURNA HRONIKA

 

 Мишо Кисић

КУЛТУРНА ДОГАЂАЊА У ИСТОЧНОЈ ХЕРЦЕГОВИНИ
(21. јуни – 22. октобар 2020)

У Требињу је од 26. до 28. јуна одржан 3. Српски филозофски симпозијум – СОФОС, у организацији Српског филозофског друштва, а под покровитељством града Требиња, на коме је разматрана тема „Нација и проблем идентитета“. Према ријечима проф. др Александра Лукића, предсједника програмског и научног одбора Српског филозофског симпозијума, Требиње, као домаћин СОФОС-а, већ традиционално постаје мјесто сусрета филозофа српског културног простора. „Главна порука нашег скупа јесте управо та – афирмација јединства српског културног простора“, истакао је Лукић. Ове године Симпозијум је окупио 35 учесника из Републике Српске, Србије, Црне Горе, а као онлајн гости међу излагачима су били и филозофи из Русије и Грчке. Теме које Симпозијум обрађује, како је речено, свакако су важне за филозофију, али једнако значајне и за нацију, државу, друштво и културу уопште. Учеснике Симпозијума поздравила је и Слађана Скочајић, замјеник градоначелника Требиња и нагласила значај одржавања овог скупа у граду на обалама Требишњице. Као трајна вриједност и својеврсна задужбина филозофских сусрета у Требињу биће штампан Зборник презентованих радова. Тродневни Симпозијум, који је одржан у Музеју Херцеговине, завршен је генералном дебатом учесника.

Двадесет и осмог јуна 2020. године у просторијама СПКД „Просвјета“ у Билећи – ВИДОВДАНУ У ЧАСТ, одржана је свечаност на којој су уручена „Просвјетина“ признања и награде. Највеће признање СПКД „Просвјета“ Билећа – ВИДОВДАНСКА ПОВЕЉА за 2020. годину припало је Активу добровољних давалаца крви при Општинској организацији Црвеног крста Билећа. Повељу је уручио предсједник Одбора СПКД „Просвјета“ у Билећи проф. Гајо Парежанин и истакао изузетан значај активности Актива ДДК у популаризацији хуманости и пружања помоћи људима у невољи у минулим годинама успјешног рада. Примајући Повељу, на овом значајном признању, захвалио се Драгољуб Шаренац, предсједник актива ДДК при ООЦК Билећа, нагласивши да је Видовданска повеља значајан подстрек за још успјешније ангажовање билећких хуманиста, међу којима је све више младих. Актив ДДК Билећа броји око 350 чланова. Овом приликом уручене су и „Просвјетине“ дипломе „Ђак генерације“, коју традиционално додјељује СПКД „Просвјета“ у Билећи. Дипломе су добили Даница Делић из СШЦ „Голуб Куреш“, Емилија Албијанић из Основне школе „Петар II Петровић Његош“ и Стефан Вуковић из ОШ „Свети Сава“. СПКД „Просвјета“ најбоље ученике билећких школа наградила је и вриједним књигама и чланском картом Друштва. Због актуелне епидемиолошке ситуације, везане за вирус корона, изостали су уобичајени културно-умјетнички програм као и уличне трке.

На платоу Музеја Херцеговине у Требињу, 17. јула, отворена је изложба фотографија „Васкрс светиња“, аутора Зорана Јовановића Мачка, фоторепортера „Вечерњих новости“ из Београда. На почетку овог културног догађаја, његове учеснике поздравила је директор Музеја Херцеговине у Требињу Ивана Грујић. О садржају изложбе говорио је аутор, који је казао да је изложено преко 100 фотографија црногорских храмова и манастира које су настале крајем деведесетих година прошлог вијека, када су светиње биле у рушевинама и зарасле у коров, и двадесет година касније. Новије фотографије свједоче како су заживјеле бројне светиње у Црној Гори. Јовановић је истакао да ће настојати да се ова изложба ускоро представи у Црној Гори. О садржају и значају ове изложбе говорили су и новинари Предраг Савић и Гојко Раичевић, свештеник Мијаило Бацковић као и Миодраг Давидовић Дака. Исте вечери премијерно је представљена књига „Противправности Закона о слободи вјероисповјести или увјерења о правном попложају вјерских заједница“, аутора др Горана В. Ђорђевића. О књизи је говорио адвокат Горан Петронијевић истакавши да је Ђорђевић написао вриједно дјело и изванредан приказ правно-теоретског и историјског аспекта закона, који је проблем не само Српске православне цркве и народа, већ и других вјероисповјести на подручју Црне Горе. Изложби и промоцији књиге присуствовао је и владика Захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, те представник Конзуларне канцеларије Србије у Требињу, гости из Црне Горе и др.

У Културном центру у Требињу, 24. јула, представљен је нови позоришни комад требињских глумаца „Знам Дени Рејда“. Представа је рађена према тексту Божидара Љумовића Зубе, а у адаптацији и режији Жељка Милошевића, који је рекао да је ријеч о комедији која је својеврсна модификација чувеног Нушићевог „Сумњивог лица“ и да није било много одступања од изворног текста, те да је представа настала с циљем да забави и насмије публику. Представа је окупила бројну глумачку екипу – младе, талентоване средњошколце, од којих су неки били право изненађење, као и оне искусније на позоришним даскама, који су оправдали очекивања публике. Поред Жељка Милошевића у представи су играли: Весна Ђурић, Милица Салата, Зоран Јакшић, Бојан Нинковић, Давид Попадић, Ана Миладиновић, Војислав Елез, Борис Глушац, Анђела Брњош, Мира Голуб Бокун и Миодраг Шешељ. Музику је радио Бобо Вучур, а сценографију и костиме осмислила Милица Јеремић Телебак.

У организацији Народне библиотеке Требиње, 4. августа 2020. године приређено је поетско-прозно вече београдског писца Ивана Сокача, добитника бројних награда на просторима Србије и шире. Поета и прозни писац, члан Удружења књижевника Србије, Иван Сокач, поред осталог, награђен је и орденом Антона Павловича Чехова, који додјељује Савез писаца Русије за допринос савременој руској књижевности, номинован у Москви за књижевну награду „Сергеј Јесењин“ (2018) и уврштен у Антологију руске поезије (2019). Директорица Библиотеке у Требињу Милосава Супић Вуковић исказала је задовољство што је ова установа културе угостила тако вриједног књижевног ставараоца и поздравила учеснике овог лијепог културног догађаја. У програму ове вечери учествовале су и младе пјесникиње, ученице Гимназије „Јован Дучић“ Требиње Романа Рогановић и Јована Анђелић. Иако је владало велико интересовање за ово књижевно вече број посјетилаца морао је бити ограничен због актуелне епидемиолошке ситуације везане за вирус корона.

Седмог августа 2020. године у Галерији Музеја Херцеговине у Требињу отворена је изложба слика умјетнице Мирјане Мире Маодуш под називом „ЖИТИЈЕ у част Јовану Дучићу“, у којем је стихове великог српског пјесника и дипломате преточила у слике. У питању су велики формати на којима је сликарка свјетског гласа, неке од најљепших Дучићевих пјесама на сликарском платну представила калиграфском ћирилицом. На почетку церемоније свечаног отварања изложбе, стихове Јована Дучића казивао је Пеђа Милојевић, а публици се потом обратила Ивана Грујић, директор Музеја Херцеговине, нагласивши да је значај гостовања ове умјетнице у Требињу велики, поготово кад се зна да сликарка својим радовима промовише ћирилицу, писмо свог народа, а овом изложбом и лик и дјело Јована Дучића. –Како је Дучић сликао ријечима, онда је његово житије могла са сачини једино сликарка која слика словима, казала је поред осталог Грујићева, те да је Требиње право мјесто гдје су се могли укрстити путеви Дучића и Мире Маодуш. Мирела Пудар, директорка Галерије 73 из Београда, уз чију помоћ помоћ је и реализована ова изложба, рекла је да је сигурна да је Дучићев дух стално присутан и да би био поносан што су његове најљепше пјесме представљене на сликарском платну, калиграфском ћирилицом. Публици се обратила и ауторка изложених дјела Мирјана Мира Маодуш, која је истакла да јој је посебно драго што борави у Требињу и Херцеговини, што је подсјећа на њену родну Лику. Своја дјела посвећена Дучићу, како је рекла, радила је на великом формату, јер велики пјесник једино то и заслужује. Изразила је спремност да Музеју Херцеговине поклони цјелокупну поставку. Изложбу је отворио Зоран Милошевић, начелник Одјељења за друштвене дјелатности изразивши задовољство и захвалност организаторима и ауторки што су овом изузетном изложбом увеличали манифестацију „Требињско културно љето 2020“. Изложба је организована под покровитељством Градске општине Чукарица, Градске управе Требиње и Електропривреде РС.

У Градској галерији у Невесињу, 14. августа 2020. године отворена је изложба посвећена српској традицији и култури, чиме је на симболичан начин обиљежена 145. Невесињска олимпијада, чији традиционални програм није могао бити ове године реализован због епидемиолошке ситуације везане за вирус корона. Један дио ове изложбе, насловљен „Невесињска олимпијада за УНЕСКО“, чине панои на којима је представљен историјат најстарије манифестације културно-спортског садржаја у региону, припремљен на основу грађе, новинских текстова и старих фотографија. Други дио изложбе чине умјетничка дјела намјенски стварана за снимање серије РТ Србије „Немањићи – стварање краљевине“. Инспирација умјетника и креатора је историјска грађа епохе Немањића: копије владарских одежди, круна, накита и ратничке средњовјековне опреме. Отварајући изложбу начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић рекао је да се због актуелне епидемиолошке ситуације Невесињска олимпијада није могла одржати у оном оном облику и обиму како је то било претходних година. О садржају и значају изложбе говорила је умјетнички руководилац Градске галерије у Невесињу Нада Илић.

Иако су због пандемије корона вируса многе културне манифестације отказане или одгођене, осми по реду Фестивал медитеранског и европског филма у Требињу је успјешно одржан на радост љубитеља седме умјетности, уз поштовање мјера заштите. Програм овогодишњег „Требиње филм фестивала“ одвијао се од 8. до 12. августа. Фестивал је почео уручивањем награде „Златни платан“ глумцима Ани Софреновић и Воји Брајовићу за изузетан допринос евромедитеранском филму. Требињски филмски фестивал и ове године је окупио редитеље, глумце и остале филмске раднике из Републике Српске, Србије, Црне Горе, Сјеверне Македоније и Велике Британије. На сцени Дома младих фестивалске награде уручили су умјетнички директор фестивала Пеђа Милојевић и замјеник градоначелника Требиња Слађана Скочајић, док је фестивал отворила позната глумица Наташа Нинковић, рођена Требињка. У музичком дијелу свечаности отварања фестивала наступила је Тања Јовићевић. Током пет фестивалских дана приказано је двадесетак филмова из БиХ, Србије, Сјеверне Македоније, Хрватске, Словеније, Шпаније, Италије, Турске и Велике Британије. Осим пројекције филмова и додјеле награда, на Фестивалу су била организована дружења и разговори са глумцима и редитељима. Филмом „Буре барута“ на тераси хотела „Леотар“, у коме глуме овогодишњи добитници „Златног платана“ Ана Софреновић и Воја Брајовић, завршен је осми Требињски филмски фестивал. Фестивал је организован под покровитељством Министарства просвјете и културе РС, Управе за дијаспору Србије и Града Требиња.

Требиње је и ове године свечано прославило Свето преображење Господње, крсну славу Града и његовог Саборног храма. Централне свечаности одржане су 18. и 19. августа. У славу Светог преображења Господњег, у граду су се уочи празника и на сам дан празника одвијале различите културне манифестације и богослужења, започете као и сваке године, Сајмом вина и меда у Градском парку, да би се наставиле двјема изложбама у Галерији Културног центра и Музеју Херцеговине. На дан Преображења Господњег у Саборном храму служена је света архијерејска литургија коју су служили владика Димитрије и умировљени владика Атанасије уз саслужење свештенства епархије Захумско-херцеговачке и приморске. У вечерњим часовима улицама Требиња прошла је величанствена литија. У част славе Града и Саборног храма одржана је и Свечана сједница скупштине Града Требиња на којој је говорио градоначелник Требиња Мирко Ћурић. Требиње ће, и поред свих потешкоћа са којима се суочава и цио свијет, наставити да иде својим путем преображаја и снажног напретка, јединствена је порука црквених и световних власти, упућена из порте Саборног храма и Свечане сједнице Скупштине Града. На прослави Светог преображења Господњег у Требињу био је и српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик да би упутио честитке за овај велики празник. Свечаностима у Требињу присуствовао је и епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије.

У оквиру Преображенских свечаности у Галерији Културног центра у Требињу отворена је изложба фотографија Јована Видаковића. Видаковићеве фотографије су настале у оквиру припрема за пројекат „Живот на граници БиХ/ЦГ – Старе стазе безвременог насљеђа и традиције“. Циљ изложбе је, како је рекао аутор, промоција културно-историјског блага на подручју Требиња, Билеће, Никшића и Плужина. Изложене су 34 фотографије. Изложбу је отворио предсједник Скупштине Града Требиња Драгослав Бањак. Након ове, у Галерији Музеја Херцеговине, у сарадњи са Академијом ликовних умјетности у Требињу, а поводом 25 година њеног оснивања и 10 година од смрти њеног првог декана Милорада Ћоровића, отворена је изложба слика Милорада Ћоровића. Изложено је 18 слика које чине дио легата од 59 дјела које је Милорад Ћоровић поколнио требињском Музеју. О значају и вриједностима стваралаштва Милорада Ћоровића говорили су директор Музеја Херцеговине Ивана Грујић и декан Академије ликовних умјетности у Требињу Веселин Брковић. Они су нагласили да је овом изложбом приказан мали дио сликарског опуса Милорада Ћоровића, премда сасвим довољан да се сагледа изузетан значај овог умјетника. Изложбу је отворила Слађана Скочајић, замјеница градоначелника Требиња. Свечаности поводом крсне славе Саборног храма и Града Требиња завршене су концертом филмске и популарне класичне музике, коју су у башти хотела „Платани“ извели професори Музичке школе Требиње.

Двадесет деветог и тридесетог августа Требиње је други пут по реду организовало манифестацију „Дани Небојше Глоговца“, у част овог познатог, прерано преминулог великана српског глумишта, који се родио и рану младост провео у овом граду. Све је почело по устаљеном редослиједу, пројекцијом филма у којем је главни протагониста Небојша Глоговац, а овог пута је то било „Убиство са предумишљајем“ редитеља Горчина Стојановића. Манифестацију у спомен на великог глумца – за његов рођендан, 30. август, и у његовом родном граду – организују пријатељи и породица, уз подршку Културног центра и под покровитељством Града Требиња. Манифестацију је ове године отворила глумица Бранка Катић, која је истакла да су ријетки људи са толико дара и разумијевања људске душе, колико је имао њен покојни колега, уз кога су, како је казала, сви били и бољи и мудрији и духовитији, и без изузетка, сви радоснији. „Данима Небојше Глоговца“ присуствовали су и Небојшин отац, прота Милован Глоговац, који је другог дана овог културног догађаја у Саборном храму у Требињу служио свету литургију, као и Небојшина супруга Милица, која је изразила задовољство што се и поред пандемије вируса корона успјела организовати ова манифестација. У име покровитеља манифестације учеснике је поздравио градоначелник Требиња Мирко Ћурић, који је истакао да манифестација Небојши у част његује везу великог глумца са Требињем и његовим херцеговачким завичајем. Другог дана манифестације, 30. августа, на тераси требињског Културног центра приказан је филм „Мој јутарњи смијех“, редитеља Марка Ђорђевића, након чега су услиједили разговори са екипом филма, а затим и затварање манифестације. „Дане Небојше Глоговца“ је поруком да се видимо у Требињу и наредне године, затворила Маја Медић, аутор изложбе фотографија Небојше Глоговца, која је све вријеме манифестације могла да се погледа на ЛЕД екрану Културног центра. Биле су то фотографије из његових најбољих улога.

У Требињу је 29. августа, по осми пут отворена годишња изложба слика Удружења ликовних умјетника „Милорад Ћоровић“. Удружење броји око двадесет чланова, а 14 аутора изложило је овог пута 30 слика. Слике су рађене различитим техникама од уља на платну, акрил на платну, комбиноване технике, акварели, туш, а мотиви су различити. Предсједник Удружења ликовних умјетника источне Херцеговине „Милорад Ћоровић“ Нина Лојовић Милинић је на отварању изложбе истакла да сваки умјетник ради по свом личном нахођењу, јер је то симбол његовог личног изражавања. Сликарке Бранка Анђелић Вулић и Сњежана Домазет изразиле су задовољство што је Удружење наставило традицију одржавања годишње изложбе слика током љета без обзира на актуелну ситуацију везану за пандемију вируса корона. – Имали смо више времена за рад, јер смо били приморани да будемо више код куће или у природи, као ја, што је мени одговарало будући да су моји мотиви старе херцеговачке куће и херцеговачка села – казала је Домазет.

Крајем августа и почетком септембра 2020. године у Требињу, у Граду сунца“, по 15. пут одржана је Међународна ликовна колонија „Ластва“. Ове године са мањим бројем умјетника, с обзиром на ситуацију везану за вирус корона, због чега су учествовали претежно сликари из Требиња, Републике Српске и Србије. Иако је на свим претходним колонијама учествовао велики број иностраних умјетника, из објективних разлога, то овог пута није било могуће, што није умањило значај овогодишње Колоније. Академски сликар Радмила Лиздек и организатор Међународне колоније „Ластва“, нагласила је да су сусрети са великанима ликовне умјетности у овогодишњем сазиву, помјерени за неко боље вријеме. Но, и овај пут Колонија је оставила Граду вриједна дјела што је показала и изложба на крају рада Колоније у Граду сунца. У Градској управи Требиња организован је пријем за учеснике Међународне сликарске колоније „Ластва“, а градоначелник Требиња Мирко Ћурић је истакао да га радује што је умјетност, и поред пандемије, у Требињу пронашла мјесто које јој припада.

Књижни фонд Народне библиотеке у Гацку у протеклих 9 мјесеци 2020. године обогаћен је са око хиљаду нових вриједних књига захваљујући даровању појединих институција и појединаца. Академија наука и умјетности Републике Српске поводом Свјетског дана писмености донирала је 70 књига међу којима је и Енциклопедија Републике Српске. Недавно је стигао и поклон Народне и универзитетске библиотеке из Бања Луке од 220 књига, као и 150 књига Филозофског факултета у Источном Сарајеву. Ту су и поклони појединаца из Гацка и Београда. И поред ситуације у вези са вирусом корона интересовање читалаца за књигу и посјете библиотеци не опада код свих категорија становништва, истиче проф. Радомир Вучковић, директор Народне библиотеке у Гацку, изражавајући захвалност поменутим дародавцима.

У Галерији Културног центра у Требињу, 11. септембра, отворена је изложба фотографија Петра Кочића и његове породице под називом „Ружа у мећави“, аутора Зорана Пејашиновића. На 14 паноа изложене су хронолошки фотографије од 1899. године када су се упознали Петар Кочић и његова будућа супруга Милка. Говорећи о значају Кочићевог дјела и путоказима које нам је он оставио Тања Ђаковић, помоћник министра за културу Републике Српске, нагласила је да ресорно министарство промовише дјела Петра Кочића, као и других српских књижевних великана и у оквиру кампање „Читајмо заједно“, која је започела у јулу ове године. Изложбу је отворио градоначелник Требиња Мирко Ћурић истакавши да изложене фотографије назване „Ружа у мећави“, осим личне, носе и другу симболику. „То је симболика споја цвјетне Херцеговине и сњежне Крајине, спој два српска штита, јер Требиње и Херцеговина имају Дучића, а Бања Лука и Крајина Кочића, два савременика, два златна слова српске књижевности у прози и пјесми“ – казао је Ћурић. Аутор изложбе Зоран Пејашиновић објашњавајући изложену поставку уз остало је рекао да му је драго „што Кочић походи Требиње“, те да ће бити прилике и за обрнуту посјету – представљање Дучића у Крајини.

Једанаестог септембра 2020. године на платоу Музеја Херцеговине у Требињу одржана је промоција друге по реду књиге младог требињског писца Стефана Вишекруне, настала у јеку пандемије корона вируса. Књига уз поезију садржи и есеје и афоризме. О књизи су говориле професорице српског језика и књижевности Снежана Бодирога Грбић и Евелина Дучић, наглашавајући свестраност стваралаштва младог аутора. О његовом успјеху свједочи и чињеница да је неколико његових пјесама препјевано на енглески и налази се у Антологији свјетске поезије „Књижевни разговори“. У програму промоције учествовао је млади хармоникаш Драган Јелачић, студент Музичке академије, који је извео двије композиције.

Амбасадор Сједињених Америчких Држава у БиХ Ерик Нелсон 15. септембра, посјетио је Херцеговину, гдје је обишао мјеста гдје се спроводе пројекти „Снага локалног“, које финансирају САД. Ријеч је о пилот-пројекту којим се помаже реализација занимљивих пројеката. Овом приликом амбасадор је посјетио и Народну библиотеку у Требињу којој је кроз поменути програм донирано 15000 марака. Захваљујући тим средствима, како је рекла директор Библиотеке Милосава Супић Вуковић, старе полице за књиге замијењене су новим. Новим витринама опремљен је и легат Јована Дучића, чијих пет хиљада наслова представља највећу вриједност Библиотеке. Америчка агенција за развој УСАИД управо је обезбиједила поменута средства за требињску библиотеку преко пројекта „Снага локалног“, коју је провео Институт за младе „Култ“. У успјешну реализацију одобрених средстава овом приликом увјерио се и Амбасадор Нелсон наговјештавајући даљу помоћ локалним занимљивим пројектима.

У Требињу је, након виртуелног дијела који се одвијао у мају мјесецу, у септембру од 14. до 19. одржана Пета међународна умјетничка колонија „КОЛО“, окупивши двадесетак умјетника из Србије, БиХ и Црне Горе. Рад је пратила и сликарска радионица „Колце“ на којој су млађи узрасти дјеце и средњошколци имали прилику да се друже и стварају заједно са већ афирмисаним умјетницима. На отварању колоније 14. септембра, говорили су њен оснивач и селектор Дражен Милић и директор Музеја Херцеговине Ивана Грујић изражавајући задовољство што се рад колоније одвија у простору музеја гдје умјетници стварају надахнути експонатима ове значајне културне установе. Отварајући ликовну колонију „Коло“, у име покровитеља манифестације Града Требиња, замјеница градоначелника Слађана Скочајић, рекла је да су старине и богата историја Дучићевог града сваком умјетнику позив и инспирација за нове стваралачке полете. „Коло“ је ове године имало хуманитарну аукцију слика у дворишту Музеја Херцеговине, на којој је од продатих дјела насталих на колонији прикупљено 5500 КМ, а сав приход намијењен је изградњи дневног центра за дјецу са посебним потребама у Требињу. Уз учеснике овогодишње Колоније „Коло“ на аукцији своје радове придружили су и чланови Фото-кино клуба „Требиње“ и Удружење ликовних умјетника источне Херцеговине „Милорад Ћоровић“ као и други умјетници пријатељи ове манифестације из Србије, Црне Горе и БиХ. На понуди је било више од 60 слика и фотографија. Овогодишња колонија „Коло“ завршена је заједничком изложбом насталих радова и проглашењем најбољих. Награда за најбоље умјетничко остварење, по оцјени стручног жирија, припала је сликару Петру Мошићу, а по избору учесника – Душану Продану. Нина Лојовић Милинић награђена је за допринос развоју умјетничке Колоније „Коло“. Градоначелник Требиња Мирко Ћурић за учеснике Колоније „Коло 2020“ приредио је пријем у Градској управи.

Ћоровићеви сусрети писаца „Српска проза данас“ у Билећи и Научни скуп историчара у Гацку традиционално се одржавају почетком друге половине септембра. Ове године на реализацију престижне културне манифестације имала је актуелна ситуација везана за вирус корона. Тако је одлучено да се 22. по реду сусрети српских прозних писаца „Српска проза данас“ не одрже у предвиђеном термину. Предсједник Одбора СПКД „Просвјета“ проф. Гајо Парежанин обавијестио је новинаре да је жири за додјелу књижевне награде „Светозар Ћоровић“ која се додјељује на сусретима писаца у Билећи засједао и донио одлуку да награда припадне приповједачу Миладину Ћулафићу из Горње Луге, код Андријевице за књигу приповједака „Преко границе и друге приче“, која је изашла у издању Српске књижевне задруге у Београду 2019. године. Ову одлуку донио је жири у саставу: др Јован Делић, предсједник, др Марко Недић и др Ранко Поповић. У образложењу жирија се наводи да је ова књига круна Ћулафићевог књижевног приповједања. „На својим најбољим страницама она се примиче лирској снази и сугестивности „Баште сљезове боје“ Бранка Ћопића, доживљају снаге обанављања живота и упорности траве Милована Данојлића и пејзажима и мрким ликовима Михаила Лалића, али свака реченица, свака страница, сваки књижевни јунак, свака судбина носи препознатљиви печат осјетљивог приповједача у милости језика ̶Миладина Ћулафића“. Награде ће, како је речено, бити уручене на пригодној свечаности у Билећи или Београду, зависно од епидемиолошке ситуације. Парежанин је новинарима рекао да су иначе биле извршене припреме за Сусрете писаца „Српска проза данас“ који су укључивали и организацију „Округлог стола“, који је овог пута требао бити посвећен Драгу Кекановићу, једном од ранијих добитника награде „Светозар Ћоровић“. Такође је требала бити и промоција Зборника радова са Округлог стола, који је 2019. године био посвећен Рајку Петрову Ногу, као и промоције најновијих бројева „Нове Зоре“... Да ли ће се у актуелним околоностима пронаћи термин за одржавање Сусрета остаје да се види.

Уз поштовање мјера везаних за пандемију корона вируса у Гацку је реализован дио програма 22. Ћоровићевих сусрета – Научни скуп историчара, у времену од 17. до 19. септембра 2020. године, уз нешто сажетију форму и број учесника. Рад Међународног научног скупа историчара одвијао се у просторијама Парохијског дома. На окупу су се нашли историчари и научни радници из Републике Српске, Србије и Црне Горе, њих око двадесетак. Тема овогодишњег Научног скупа историчара била је „Осам вијекова Светосавља у Херцеговини“. Како је због актуелне ситуације овог пута изостао свечани програм у КСЦ на коме се требала саопштити одлука и уручити награда „Владимир Ћоровић“ и реализовати пригодан културноумјетнички програм то је одлука жирија о додјели награде саопштена на почетку рада Научног скупа. Овогодишња награда „Владимир Ћоровић“ за животно дјело додијељена је академику проф. др Момчилу Спремићу из Београда. То је одлука жирија који је радио у саставу: проф. др Драга Мастиловић, проф. др Милош Ковић и проф. др Радмило Пекић. Одлуку је прочитао предсједник жирија проф. др Драга Мастиловић. С обзиром да због епидемиолошке ситуације није могао бити присутан лауреат његову припремљену бесједу прочитао је предсједник жирија. Учеснике Научног скупа историчара, у име организатора, поздравио је предсједник СПКД „Просвјета“ Гацко проф. Радомир Вучковић. Радом Научног скупа историчара руководили су проф. др Драга Мастиловић, предсједник Научног одбора и уредник Зборника са проф. др Дарком Ђогом и проф. др Радмилом Маројевићем. Током рада Научног скупа представљено је двадесет научних радова који су ушли у Зборник, први пут штампан прије почетка Научног скупа у Гацку. Указано је на изузетан значај обраде теме „Осам вијекова Светосавља у Херцеговини“, што треба да подсјети на све димензије Светосавља, у ширем контексту науке и да свједочи о непрекидном јединству српског културног, цивилизацијског, вјерског и црквеног простора. Првог дана рада Научног скупа његови учесници положили су цвијеће на споменик погинулих бораца Гатачке бригаде у одбрамбено-отаџбинском рату и посјетили Спомен-собу. Током посјете овдашњој Народној библиотеци поклонили су око тридесет вриједних књига. Сусрети историчара у Гацку завршени су 19. септембра у Парохијском дому манастира Св. Петра Зимоњића у Данићима гдје је одржано представљање „Просвјетиних“ најновијих издања. О Зборнику радова припремљеном за ове сусрете говорили су проф. др Драга Мастиловић и проф. Милан Савић. Шездесет и седми број часописа „Нова Зора“ представили су проф. Радомир Вучковић и Јован Л. Делић. Проф. Божо Тепавчевић говорио је о књизи „Дјевојачки ђердан“ Николе Никчевића, пјесника из Гацка. Историчари су у пратњи домаћина посјетили манастир Св. Петра Зимоњића, етно-музеј и Библиотеку у Данићима. Научни скуп историчара одржан је под покровитељством Општине Гацко, а у организацији СПКД „Просвјета“ Гацко.

Двавдесет и другог септембра у Културном центру у Требињу реализован је програм „Филмски караван“, француско-њемачки копродукцијски пројекат, коме су присуствовали и амбасадор Њемачке у БиХ Марија Уебер и Жан-Кристоф Табуј, директор француског института и савјетник за културу у амбасади Француске у БиХ. Требињци су могли да погледају остварење француске продукције филм „Као дјечаци“ и њемачки филм „Мрачни свијет“. Добродошлицу каравану и гостима који га прате изразио је градоначелник Требиња Мирко Ћурић истакавши да у граду културе ни пандемија не смије затворити врата култури , нити драгим људима и људима добре воље. Циљ пројекта јесте да покаже како некада двије непријатељске земље, Њемачка и Француска, сада могу да сарађују, не само на економском плану, него и култура, како је истакнуто може бити тачка спајања. Амбасадорка Њемачке Уебер је истакла да „Филмски караван“ овог пута обилази 20 градова у БиХ гдје ће публика имати прилику да погледа шеснаест одабраних француских и њемачких филмова новије продукције. Она је изразила наду да ће уз поштовање свих мјера у спречавању ширења вируса корона „Филмски караван“ пропратити доста гледалаца. Директор француског института у БиХ Жан-Кристоф Табуј је напоменуо да је ово само наставак сарадње са Требињем, за које се зна да је други град у БиХ по броју ученика који уче француски језик, па је Француској због тога и врло важан.

У Музеју Херцеговине у Требињу, 25. септембра 2020. године, отворена је 13. изложба фотографија „Фото БиХ“, на којој су изложене102 фотографије аутора из БиХ, међу којима су и чланови требињског Фото-кино клуба. Селектор овогодишње изложбе у Требињу био је Милорад Кашћелан из Универзитетског Фото-кино клуба у Бањалуци. За изложбу је овог пута конкурисало 95 аутора, са 380 фотографије. „У ужи избор селектора ушле су 102. фотографије 45 аутора“, рекао је члан Управног одбора Асоцијације за умјетничку фотографију БиХ Радоје Елез, нагласивши да је изложба требала раније бити организована, али је због епидемиолошке ситуације пролонгирана. Изложбу је отворило начелник градског Одјељења за друштвене дјелатности Требиња Зоран Милошевић, истакавши да је ова изложба постала традиционална и да је ушла у календар манифестација „Требињско културно љето“.

Двадесет и шестог септембра 2020. године у Чапљини је обновљен рад СПКД „Просвјета“ Чапљина. Обновитељској Скупштини у Парохијском дому у Чапљини присуствовали су Срби повратници из Чапљине, Пребиловаца и других мјеста у долини Неретве. Први пут рад СПКД „Просвјета“ у овом мјесту покренут је далеке 1908. године и први предсједник овог друштва био је чапљински парох Васо Медан. Услиједиле су године успјешног рада, али и прекида 1949. године. Обновитељској скупштини присуствовали су и предсједник ГО СПКД „Просвјета“ Источно Сарајево проф. др Драга Мастиловић и чланови ГО проф. др Дарко Ђого, као и проф. Радомир Вучковић, који је био и повјереник Главног одбора СПКД „Просвјета“ за обнову Одбора у Чапљини. Скупштини је присуствовала и предсједница ГО СПКД „Просвјета“ Мостар Сања Бјелица Шаговновић. Извршен је избор Управног одбора од седам чланова и Надзорни одбор од три члана. За предсједника ГО СПКД „Просвјета“ Чапљина изабран је отац Марко Гојачић, парох чапљински. Усвојен је и Статут Одбора СПКД „Просвјета“ у Чапљини. Истакнут је изузетан значај покретања рада „Просвјете“ са аспекта јјачања јединства међу Србима, очувању српског језика, ћирилице и дјеловања СПЦ.

У Требињу је од 8. до 11. октобра одржан 15. Интердисциплинарни фестивал „Дани малих ствари“. Током трајања Фестивала публика је имала прилику да погледа четири представе и то „Изгубљени у Бруклину“ у извођењу Народног позоришта РС из Бања Луке, „Едит Пјаф“, настао у продукцији Музичког театра „Мачак“ из Бања Луке,ауторски пројекат доајена српског глумишта Радислава Миленковића „Наши дани“, а у продукцији „Процес театра“ из Београда, као и „Игре богова“ Позоришта Шабац и Сцене „Маска“. Представа Народног позоришта Републике Српске „Изгубљени у Бруклину“, аутора Џоа Молера у режији Владимира Ђорђевића проглашена је најбољом представом на овом Фестивалу у Требињу. Према оцјенама жирија награде за појединачна музичка остварења добио је глумац Радослав Рале Миленковић, аутор представе „Наши дани“ и Ђурђа Вукашиновић за кабаретску представу „Едит Пјаф“. На крају извођења представе „Изгубљени у Бруклину“ директор Фестивала „Дани малих ствари“ Жељко Милошевић уручио је режисеру Владимиру Ђорђевићу, који је и умјетнички директор Народног позоришта Републике Српске, умјетничку слику, као дар за овогодишњи велики јубилеј – 90. година од оснивања Народног позоришта РС, а у данима када сцена „Мале ствари“ у Требињу обиљежава 15 година постојања и рада. Организатор Фестивала је Културна сцена „Мале ствари“ Требиње, а покровитељи Град Требиње, Електропривреда РС и пријатељи Фестивала.

Мостар и Невесиње и ове године отворили су широм врата љубитељима и поштоваоцима поезије Алексе Шантића. Традиционална манифестација посвећена барду херцеговачког пјесништва у граду на Неретви „Шантићеве вечери поезије“ одржана је по 101. пут. Свечаност отварања одржана је 11. октобра у Владичанском двору у Мостару. Манифестацију је отворила предсједница Републике Српске Жељка Цвијановић. Изведен је музичко-поетски програм “Немањићи и Шантић“ и отворена изложба „Немањићи – рађање краљевине“. Ријеч је о изложби костима и реквизита рађених за потребе снимања истоимене серије РТС. Првог дана 101. „Шантићевих вечери поезије“ на његов споменик положени су вијенци и цвијеће. Истог дана одржана је промоција књиге „100 Сизифових правописних правила“ и изложба о Сизифовој борби за ћирилицу и працопис аутора Бојана Јокановића. Означен је и почетак рада „Просвјетине“ школе српског језика, историје и културе. Од отварања 11. октобра до 18. октобра одвијао се богат програм саткан од књижевних вечери протканих Шантићевим дјелом, предавања, изложби, наступа етно-група итд. У Владичанском двору 14. октобра представљена је књига „Херцеговачки вијенац“ Гедеона Стајића уз учешће пјесника: Ђорђа Дабарчића, Сретена Видаковића, Новице Телебака, Радослава Милошевића, Доброслава Ћука и Здравке Бабић и модератора Радована Вучковића. Владичански двор је био и мјесто одржавања изложбе „Стриповијетке-приповијетка Петра Кочића Јаблан у стрипу“, представљање монографије „Стриповијетке“ као и књиге „Петар Кочић – живот и дјело“, у организацији Народне и универзитетске библиотеке РС. О монграфији и књизи говорили су Љиља Петровић Зечић и Зоран Пејашиновић. Програм у Мостару завршен је 18. октобра изложбом документарне грађе „Мостарски књижевни круг“, аутора Златка Сердаревића. Програм 101. „Шантићевих вечери поезије“, уз поштовање свих мјера везаних за заштиту од вируса корона, организовали су Градски одбор СПКД „Просвјета“ Мостар и Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво „Гусле“ Мостар. Покровитељи манифестације су Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, Министарства спољних послова Републике Србије, Град Мостар, влада Херцеговачко-неретванског кантона...– „Шантићеве вечери поезије“ одржаване су и у пуно тежим временима и сложенијим околностима. Ова манифестација одавно је изашла из оквира поетских вечери и постала препознатљива манифестација, не само у Мостару, већ и у региону – рекла је в. д. предсједника мостарског одбора „Просвјете“ Сања Бјелица Шаговновић.

Тринаестог октобра у Градској галерији у Невесињу реализован је програм под називом „Шантићева друга кућа“, што је дио традиције „Шантићевих вечери поезије“. Шантић је Невесиње много волио и у њему је написао своје најљепше пјесме. Његове стихове говорила је глумица Драгана Матрак, а о значају Шантићевог дјела у настави српске књижевности, историје и културе говорио је филолог и историчар умјетности Борјан Митровић. Програм вечери уљепшале су етно-групе „Симонида“ и „Свети Димитрије“. У оквиру овог програма отворена је и изложба слика бугарског умјетника Николаја Русова. Невесињски дио програма 101. „Шантићевих вечери поезије“ организовали су општински одбор СПКД „Просвјета“, Народна библиотека и Радио Невесиње.

У Културном центру у Требињу 15. октобра 2020. године одржано је књижевно вече којом приликом су промовисана књижевна остварења Маје Ковачевић из Краљева и Љиљане Рашевић Видојевић из Фоче. Маја Ковачевић, мајка једанаестеро дјеце – које сама одгаја, новинар и публициста, бори се за опстанак традиционалних породичних вриједности у српском народу. До сада је написала три књиге, за које је рекла да су настале из жеље да се пред дјецом нађу приче о нашим свецима и јунацима значајним за наш народ, како бисмо их отргли од заборава и сачували свој идентитет. Овог пута публици у Културном центру представила је двије књиге „Света Петка“ и „Благослови патријарха Павла“. Књига о блаженопочившем патријарху Павлу настала је као знак благодарности за утјеху њој и дјеци у тешким тренуцима кроз које су пролазили након смрти супруга и оца њене дјеце. Прошле године Ковачевићева је требињским љубитељима писане ријечи представила књигу „Света Анастасија Српска“. Рекла је да ће њена наредна књига бити о Милунки Савић, великој српској хероини која не смије бити заборављена. О роману Љиљане Рашевић Видојевић „Мирис фочанских ружа“ говорио је познати културни радник проф. Коча Говедарица. Он је нагласио да се ради о љубавном роману који је уједно и историјски, породични роман и хроника. Домаћини вечери били су пјесник Новица Телебак и новинар и публициста Ратомир Мијановић. Организатори вечери су Књижевна заједница „Јован Дучић“ и Културни центар Требиње.

У Требињу су, уз све мјере које се препоручују везано за епидемиолошку ситуацију, одржане „Дучићеве вечери поезије“ 21. октобра 2020. године, а биле су у знаку 20 година од преноса пјесникових земних остатака из Америке у родни град. Манифестација је започела полагањем цвијећа на гробно мјесто пјесника Јована Дучића у Херцеговачкој Грачаници, као и на Дучићев и Његошев споменик на Тргу пјесника у центру Требиња. У славу стиха и у знак сјећања на пјесника Јована Дучића и преноса његових земних остатака у завичај прије двије деценије, одржана је и овогодишња Свечана Академија 53. Дучићевих вечери поезије под називом „Двадесет година послије“. – Дучић је овдје инспирација и константа, нарочито у посљедњих двадест година колико је протекло од оног октобра 2000. године, када се Дучићев прах подигао са америчког тла да би вјечни смирај нашао на Црквини, у Херцеговачкој Грачаници подигнутој њему у част, када је Црквина и симболички укључена као нови врх у нашој пјесничкој географији и прикључена светим мјестима Ловћену и Стражилову, истакао је поред осталог Градоначелник Требиња и предсједник Савјета Дучићевих вечери поезије Мирко Ћурић, поздрављајући учеснике овог значајног културног догађаја. О Јовану Дучићу, као једном од најсвјетлијих имена у српској поезији и дипломатији и његовом Требињу које данас свијетли градом културе и свеколиког напретка, говорио је на Свечаној академији и српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик. Иако због актуелне ситуације везане за вирус корона није било традиционалног окупљања пјесника импресивну бесједу о Јовану Дучићу говорио је пјесник Драган Јовановић Давидов. У програму Свечане академије, која је одржана у Културном центру, наступили су бројни познати умјетници: глумци Народног позоришта из Београда Биљана Ђуровић, Маја Кундачина, Лепомир Ивковић и Небојша Кундачина, те примадона Опере овог позоришта Јасмина Трумбеташ и пијанисткиња Невена Живковић, београдски вокални солиста Душан Свилар, као и појац из Београда Јована Зукановић. Заједно са њима наступили су и Марија Нинковић и Милица Рајковић, требињске врсне вокалне солисткиње уз клавирску пратњу Божидара Вучура. Сценариста и режисер програма Свечане академије, коју је директно преносила Радио-телевизија Републике Српске, био је познати културни радник из Београда Слободан Вујовић.

У оквиру овогодишњих „Дучићевих вечери поезије“ одржане су и двије изложбе. У Галерији Музеја Херцеговине отворена је изложба „Српске православне школе у БиХ – Љетописи“,настали у периоду од 1850. до 1912. године, из Фонда Педагошког музеја у Београду, ауторке др Александре Миловановић. О изложби су говорили аутор др Александра Миловановић, директор Музеја Херцеговине Ивана Грујић, а изложбу је отворио начелник Одјељења за друштвене дјелатности Града Требиња Зоран Милошевић. У Народној библиотеци у Требињу отворена је изложба под називом „Из библиотеке Јована Дучића“ и премијерно приказан филм „Легат Јована Дучића“ у продукцији ове установе. О програму припремљеном у Народној библиотеци говорили су приређивачи библиотекари Љиљана Нинковић и Срђан Чабрило. О значају изложбе и потреби дигитализације Дучићевог легата говорила је и помоћник министра за културу РС Тања Ђаковић. Изложбу је отворила замјеник градоначелника Требиња Слађана Скочајић. „Дучићеве вечери поезије“ одржане су под покровитељством Министарства просвјете и културе Републике Српске и Града Требиња.

Билећа, 22. октобар 2020. године

Аутор Културне хронике захваљује колегама из штампаних и електронских медија источне Херцеговине на сарадњи у припреми овог прилога, као и проф. Лазару Гњату, члану Редакције „Нова Зора“.

Matija Bećković o Amfilohiju

 

 Матија Бећковић

ВЕЛИКЕ ЉУДЕ И ЊИХОВА ДЕЛА СМРТ САМО УВЕЋАВА

Надао сам се да ће Митрополит Амфилохије сахрањивати мене. Била је то велика част за свакога кога је сахрањивао протеклих тридесет година и томе се свако надао. Али Небо је одлучио да се ја опраштам и сахрањујем њега, а знам да нећу ни моћи ни умети онако како би он умео. Господ га је позвао у Лучињске дане безмало кад и Светог Петра Цетињског и Петра Другог Ловћенског Тајновидца. Пошто је Светим Луком спојио њих двојицу, дуго је биркао и чекао онога који је достојан да у три дана приброји и трећег лучињца, Амфилохија Радовића Морачког Јасновидца.

Два Света Петра Петровића су две живе стене на којима је саграђена Црногорско приморска митрополија Свете српске православне цркве, а трећа најтврђа стена одваљена у наше време из црногорског каменолома био је и остао Митрополит Амфилохије Радовић. А сва тројица нису били мање верни Христу од Апостола Петра, постоља и камена темељца хришћанске цркве, онаквог каквог га је описао Свети Лука. Уосталом апостол Петар се Христа одрекао три пута, а наша два Петра нису ниједанпут, а није никад и ни за што Митрополит Амфилохије Радовић.

Амфилохије се родио у Морачи, на Божић и на крштењу добио име Ристо. Наш народ је дуго и Христоса зову Ристос, Слова х још није ни било .

И два света Петра Петровића били су песници. И Амфилохије Радовић је песник. Српски народ је песник и најпесмотворнији народ, Српски језик је од највећих ауторитета светске културе убрајан у најлепше и најважније језике на свету и – како је речено „способан да створи светску, а не буџачку државу и земљу учмалију“. И Црна Гора је дело поезије, а шта је теологија и монахологија ако нису поезија и доказ да атеистичке поезије нема. И како је написао Иво Андрић – песнику и његовом делу ни време ни људи не могу ништа!

Велике људе и њихова дела смрт само увећава и увеличава, а ситне душе и њихова недела поништава.

Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час. Баш кад је требало. А ко ће ко Бог. Да га је позвао раније не би ваљало. „Но ђе ја Бога учим шта је и кад је требало“. Позвао га је на небо где ће сад моћи више да учини за свој народ и своју цркву, него да је остао на земљи где је учинио све због чега се родио. Препорођена Црна Гора почиње од А. Зато смрт никоме није пала лакше него њему. Зато је на одру био тако блажен и спокојан. Зато ми плачемо а он и Небо се се радују. Као што је Свети Ћорђе некад убио аждају тако је и Амфилохије у наше дане погубио корону.

Били смо заједно у Хиландару и у Оптина пустињи, у Петрограду на гробу Свете Ксеније Петроградске, у Институту Светог Сергија, на српском војничком гробљу у Паризу које је монах Амфилохије први окадио. Ту смо се фотографисали на гробу незнаног српског јунака и мученика који је прегазио Албанију, а умро у туђини и ту сахрањен, као безимен. Кад сам се вратио из Француске питала ме мајка – шта је најлепше што сам видео у Паризу. Рекао сам: Амфилохије Радовић. Та реч је стигла у Морачу до његовог оца Ћира који је пешке на опанке потегао у Колашин и позвао ме да чује где је и како је његов син, о коме годинама није ништа знао. Амфилохије је споља носио избледелу мантију, а изнутра је већ био раскошно одевен. Шетали смо Јелисејским пољима кад је пришла непозната девојка да му целива руку и поклони се његовом путу и чину, у исто време кад су и њега и његовог оца проклињали у Колашину.

Гонили су га без умора од првог до последњег дана, не помишљајући да тако исписују његово житије.

Црна Гора је била црква. Држава је била црквено имање којим су владали калуђери. Монаси црнорисци звали су се црногорци, а монахиње црногорке.У новим временима неба мутитељи лишавали су Црну Гору неба, а свом богу се молили да Бога нема. Нису закопали само једну цркву него и целу Црногорско приморску митрополију и њен клир. Амфилохије Радовић је пропирио ватру и убацио варницу у охладњеле груди Црне Горе. Није био само човек него и свечовек и свечовекофил. Враћајући реч ономе ко му је ту реч дао преклињао је и позивао на помирење у јединој земљи на свету у којој има „антифашистичких“ а нема „фашистичких“ јама. Бесудну земљу у којој су рађале само крваве воћке калемио је и намирисао својом духовним јунаштвом, љубављу и поштењем молећи да се врати своме образу. Наследник трагичног јунака косовске мисли пео се и бранио косовски врх. Голим рукама сахрањивао је косовске мученике и до задњег даха преклињао да не заборавимо косовски завет и једном заувек дату реч. Косово је небеско решење српског питања и зато се нипокоју цену не попустити и пасти најниже тамо где смо се попели највише.

Позивао ме да дођем у Црну Гору, а кад сам га подсетио да ми је улаз забрањен, рекао је: Па нека те мало затворе.Као што су затворили владику Јоаникија, а толике монахе и свештенике хапсили и понижавали, а њега сатима држали у полицији – али им нису ништа наудили.

На крају је свет видео литије какве није нигде видео никад раније – и чуо поклич какав се нигде никада није чуо: Не дамо светиње! Из братских рана и бездана грунуо је на светло дана млади, лепи, здрави свет и показао да га има као цвећа, а Црна Гора је кренула да оздрави.

У ове дане кад цео свет пере руке и говори с крпом у устима, испраћамо на далек пут Митрополита Амфилохија онако како су испраћени још само Краљ Александар и Патријарх Павле.

И већ видимо како га већ данас грле Свети Јустин Ћелијски и Свети Николај Жички и дочекују речима које се проламају небесима: Не дамо светиње!

Реч Матије Бећковића на испраћају Митрополита Амфилохија, 1. новембра 2020, у Подгорици)

 

Матија Бећковић

АМФИЛОХИЈЕ

Овај бистри дечак из Доње Мораче
Што је продавао зукве петроваче

Да се домогне књиге и обуће
И у пустињу побегне од куће

И у време јагме о значке и прње
Своје голо тело обуче у трње

И купи чивија по најскупљој цени
Да Христа на крсту бар мало одмени

Али чим се крсним знаком знаменово
Нема тога ко га није каменово

И то камење поста му имање
Сваки камен њему један Христу мање

И сад оне руке од зукава грубе
Гологлави старци прилазе да љубе

А унакрст Христове целе васионе
Сем изван неба црне земље оне

Нигде не дође да звона не звоне

Nagrada "Vladimir Ćorović" Momčilu Spremiću

 

 

Награда „Владимир Ћоровић“

Момчилу Спремићу

 

Жири за доделу Награде „Владимир Ћоровић“, у саставу: проф. др Драга Мастиловић, ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву (председник), проф. др Радмило Пекић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици и проф. др Милош Ковић, ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, једногласно је одлучио да се награда „Владимир Ћоровић“ за 2020. годину додели Момчилу Спремићу, редовном професору Филозофског факултета у Београду (у пензији) и редовном члану Српске академије наука и уметности, за животно дело. Жири је оценио да је академик Момчило Спремић својим вишедеценијским научним радом на пољу историјске науке дао драгоцен допринос српској историографији и култури и тиме у потпуности заслужио ово високо признање.

68 Nagrada "Ćirlice" Milošu Kovačeviću

 

 

Награда „Ћирилице“

проф. др Милошу Ковачевићу 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Комисија Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ у саставу: Драгољуб Петровић (председник), Мато Пижурица (заменик), Драгољуб Збиљић, Владислав Ђорђевић, Немања Видић и Милош Ковачевић одлучила је да Награда Удружења „Ћирилица“ за 2020. годину припадне проф. др Милошу Ковачевићу за књигу „Борба за ћирилицу и српски језик“, коју је објавио Андрићев институт (Андрићград) 2018. године.

Награда ће проф. Ковачевићу бити уручена на Дан „Ћирилице“ 15. фебруара 2021. године на Свечаној седници поводом обележавања 20 година оснивања и рада Удружења (2001–2021).

У образложењу Комисије наводи се да је књига проф. др Милоша Ковачевића Борба за ћирилицу и српски језик предочила комплетан проблем у вези с писмом српскога језика Срба данас у коме се, познатом фаворизацијом хрватског писма у оквиру Југославије у српскохрватском језику проширила употреба хрватског националног писма и на Србе и језик који се користи у Србији и међу Србима изван Србије. Таква фаворизација те варијанте латинице од југословенских комунистичких власти, у ствари је надоместила раније нескриване замисли и практичне улоге ранијих забрањивања српске ћирилице уредбама и законима у време окупација Срба и њихових планских изведених страдања заједно с ћирилицом, посебно у Првом и Другом светском рату. После обнављања Југославије под комунистичким вођством – што насилно, што лукавством – после 1945. године, а нарочито после Новосадског договора о српскохрватском или хрватскосрпском језику (1954) у Југославији је уведено полатиничавање Срба које се кретало око 80:20 одсто у односу латинице према ћирилици, да би се тај проценат чак на штету српске ћирилице повећавао и после разбијања Југославије крајем 20. века. И поред покушаја српских власти после разбијања Југославије да се Срби у Србији врате свом матичном писму у свом језику то у јавности није уродило плодом све до данас. Много је разлога томе, а Милош Ковачевић у овој својој књизи предочава умешно и тачно оно најважније.

По мишљењу проф. Ковачевића, кључни разлог што се у Србији и уопште међу Србима и даље практично намеће туђе писмо у језику Срба у јавности јесте у томе што држава, тј. власт још, ни после 14 година од усвајања исправне уставне одредбе у Члану 10. о службености српског језика нераздвојно од ћириличког писма, није ускладила Закон о службеној употреби језика и пис(а)ма с обавезом у реченом Члану 10. Устава, тако да у Закону постоји ставка о санкцијама за непоштовање језика и писма националних мањина, а не постоји ни један једини члан који би се односио на санкције и непоштовање уставне обавезе у вези с матичним језиком и писмом српскога народа и државе Србије.

Такав потпуно неуставан закон, по убеђењу Ковачевића, кључни је разлог што је у Србији и код Срба изван Србије и даље већинско туђе писмо у свему што се исписује српским језиком међу Србима. Истина, објективно, није то једини разлог што је српски језик и данас превише окупиран туђим писмом код Срба, али је свакако веомa важан.

Ковaчевићева награђена књига Борба за ћирилицу и српски језик има посебан квалитет у томе што и лингвистички и изванлингвистички предочава нераздвојивост српског језика од ћириличког писма на овај начин: „Између српског језика и српске ћирилице влада однос какав нема ниједан други језик са својим писмом. Ћирилица је неотуђиви дио српскога језика, и зато је српски језик у свој пуноћи српски тек кад се исписује ћирилицом“ (стр. 127). А ћирилица је Србима и њиховом језику неизоставна, како Ковачевић истиче, зато што су „српски језик и српска ћирилица темељни идентитетски национални критеријуми српскога народа? (иста страница).

Овде се Ковачевићево тумачење важности ћирилице за Србе, њихов језик и њихов идентитет, њихово културно, традицијско, историјско суштаство приближава ономе због чега је „Ћирилица“ и основана – да утиче на кључне начине враћања обманутих и смишљено одвикнутих Срба од ћирилице после вишедеценијских лукавих обмана о „равноправности писама“ и „богатству двоазбучја“, што је примењивано само у односу на Србе и њихов језик и писмо.

Треба се надати да ће се Ковачевићева тумачења укључити у даља настојања да се српски језик у струци и правопису врати на ранији пут, на пут свих других језика који се везују за једно, матично писмо, без неког другог писма у улози параписма.

То је основно образложење разлога због којих је књига познатог српског лингвисте М. Ковачевића заслужила ову традиционалну Награду „Мркаљ и Вук“ коју додељује Удружење „Ћирилица“ које је почело обележавање двадесет тешких година рада (2001–2021) за одбрану српске азбуке од њеног давно осмишљеног и спровођеног затирања и коначним замењивања туђим писмом код Срба, иако за то не постоји ни један једини оправдан разлог ни лингвистички ни било који други.

(25. јул 2020)

Nagrada SVetozar Ćorović Miladinu Ćulafiću

 

 

Награда „Светозар Ћоровић“ Миладину Ћулафићу

Жири за додјелу Награде „Светозар Ћоровић“ у саставу: др Јован Делић (предсједник), др Марко Недић и др Ранко Поповић, на свом завршном састанку одржаном 21. августа 2020. године, у Београду, донио је једногласну

ОДЛУКУ

да се овогодишња Награда „Светозар Ћоровић“ додијели приповиједачу Миладину Ћулафићу за књигу приповиједака Преко границе и друге приче објављену у Српској књижевној задрузи у Београду 2019. године.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Књига приповиједака Миладина Ћулафића Преко границе и друге приче је врх и круна његовог приповједачког рада и по осјећању природе, и по галерији разноврсних, индивидуализованих књижевних јунака, и по језичком осјећању и богатству, и по динамичкој тачки гледишта која се неосјетно и природно помјера између дјечјег виђења и доживљаја свијета, ненаметљиве интелектуалне ироније, горких увида у људске поразе и трагедије, у људску природу, и старачких свођења рачуна. На својим најбољим страницама она се примиче лирској снази и сугестивности Баште сљезове боје Бранка Ћопића, доживљају снаге обнављања живота и упорности траве Милована Данојлића и пејзажима и мрким ликовима Михаила Лалића, али свака реченица, свака страница, сваки књижевни јунак, свака судбина носи препознатљиви печат осјетљивог приповједача у милости језика – Миладина Ћулафића. Тај приповједач мајсторски спаја језив доживљај губитка са хумором, као када „великом мученику Ђуки“, који је једва живу главу извукао са Косова, изгори кућа коју је једва некако у избјеглиштву подигао, а људи притекли да узалудно гасе пожар водом и снијегом. Умјесто да се прозли и падне у очајање, Ђука позива људе да се огрију на доброј ватри, потегну гутљај ракије, па да иду својим кућама. Ћулафић поклања читаоцу богатство „неке мирисне празнине“ из старог шареног мајчиног ковчега и наивну доброту дјетета, које из злогласног логора шаље преко капије у живот и слободу неки командант у наступу доброте и милости, да му, тобоже, донесе воде, а дијете, умјесто да се спасе, „отрчи и донесе му воду“. И у пљачки туђег села преко границе има неког хуморног морала: људи бране грабљивој жени да скине с умирућег старца покривач који старац грчевито стеже, док се пред дјечаком, који све то посматра и памти, љуља цио, до малоприје стабилни и поуздани свијет. Читав један чудесни свијет јунака, судбина и догађаја открива Миладин Ћулафић у књизи Преко границе и друге приче. 

У Београду, 21. августа 2020.

Чланови жирија:

Јован Делић

Марко Недић

Ранко Поповић