67 Kulturna hronika

 

Мишо Кисић

КУЛТУРНА ДОГАЂАЊА
У ИСТОЧНОЈ ХЕРЦЕГОВИНИ
(21. фебруар ̶20. јуни 2020)

У Дому културе „Јевто Дедијер“ у Билећи 26. фебруара одржан је заједнички концерт оркестра Гимназије „Јован Дучић“ из Требиња и Градског оркестра из Стоца. Билећка публика је имала прилику да ужива у извођењу популарних хитова домаће и стране музичке продукције. Сарадња два оркестра почела је прије двије године заједничким концертом у Требињу. „Овакав вид сарадње показатељ је да музика најбоље гради мостове. Оркестре чине млади људи жељни упознавања, извођења музичких комада на различитим инструментима. У Требињу немамо прилику да често чујемо трубу или тромбон, тако да се и они ријетко сусрећу са гудачким инструментима, па је ово један вид нових сазнања које стичу ови млади људи“, каже диригент оркестра Гимназије „Јован Дучић“ Перо Бокић. Наступу у Билећи претхо дио је заједнички концерт у Стоцу, а слиједе наступи у Мостару, Сарајеву и Требињу.

Двадесет и шестог фебруара у Народној библиотеци у Требињу одржана је промоција књиге „Сасрбљења (Срба разсрбљених)“ аутора Петра Ашкрабе Загорског из Калиновика. Књига је из штампе изашла 2019. године у издању Књижевног фонда „Свети Сава“ из Пала, а говори о присилном расрбљавању Срба кроз вијекове до да нашњих дана. Петар Ашкраба Загорски до сада је објавио 15 књига у којима се бави историјом Срба, и то на специфичан начин: истражујући презимена. До сада је истражио око 80.000 презимена. Простор који обрађује у својим дјелима је Загорска Србија или само Загорје, а обухвата дио од Солуна до Алпа од прије 2500 година са сједиштем у граду Кучеву, данашњем Калиновику на планини Зеленгори. На основу презимена Ашкраба каже да је сазнао много тога што и не додирује појам презимена, као разне ријечи и појмове шта значе, историјски слијед догађаја како се шта одвијало. О овој занимљивој књизи на промоцији су говорили требињски књижев ници мр Небојша Рудан и проф. др Радослав Милошевић и аутор.

У требињском Културном центру 26. фебруара амбасадор Руске Федерације у БиХ Петр Иванцов, отворио је документарну изложбу „ПУТ ДО ПОБЈЕДЕ ̶Исто ријски извори свједоче“, коју су Амбасада и Град Требиње приредили поводом 75 година од побједе над фашизмом. Тема изложбе је ослобођење земаља југоисточне Евро пе од нацистичке окупације, а уз пратеће текстове и мапе са приказима војних операција, посјетиоци су могли да виде и јединствене архивске фотографије и плакате из тог времена, који се чувају у фундусу Државног централног музеја модерне исто рије Русије и Централног архива министарства одбране. Амбасадор Иванцов је казао да је Руска Федерација веома захвална народима бивше Југославије ̶за њихово учешће у борби против фашизма и његовање успомене на све који су у тој борби по ложили своје животе. Иванцов је нагласио да Русија високо цијени и антифашистичку традицију која постоји у Републици Српској. Предсједник Скупштине Града Требиња Драгослав Ба њак напоменуо је да изложба служи као подсјећање на одлучујући до принос побједи над фашизмом СССР и Црвене Армије. Ово тим прије што у свијету постоје покушаји да се све то прикаже у другачијем свијетлу. Изложба је била увод у дводневну ма нифестцију „Ревија Руског филма“. Прве вечери приказан је филм „Бит ка за Сева стопољ“ у биоскопу Културног центра. Потом су приказани филмови „Гагарин ̶први у Свемиру“ и „Легенда број 17“ о свјетски познатом хокејашком тиму.

Двадесет и осмог фебруара у Галерији Музеја Херцеговине у Требињу отво рена је изложба под називом „Линија“ тројице младих умјетника са катедре за гра фику и стрип Академије ликовних умјетности у Требињу – Марка Бурлице, Николе Карадеглића и Стефана Шеваљевића. Директор Музеја Херцеговине у Требињу Ивана Грујић представила је умјетнике, нагласивши да Музеј подржава и са радошћу у свом простору угошћава младе ствараоце, који током студија на Академији, као што то и овога пута чине, корачају „линијом“ умјетности трагајући за својим аутентичним умјетничким изразом. Грујићева је прочитала и дио рецензије из каталога изложбе коју је написао проф. др Драган Чихорић. Изложбу је прогласио отвореном Марко Бурлица, који похађа мастер студиј на катедри за графику и стрип АЛУ Требиње, у класи проф. Мирка Тољића.

У просторијама Галерије СПКД „Просвјета“ у Билећи 29. фебруара одржана је промоција монографије „ГАЈДОБРА ̶ НАСЛЕЂЕ И САВРЕМЕНОСТ“ аутора Анђе Шушић, професора историје, поријеклом из Херцеговине. Монографија је конципи рана као трилогија: Херцеговина Војводина ̶ Гајдобра, у којој су пренесена про мишљања ̶ преко три стотине саговорника, као и литература кориштена као извор, документарна и архивска грађа. Монографија је штампана у великом формату, има око 430 страница и илустрована је великим бројем фотографија. О овом вриједном остварењу на промоцији у Билећи говорили су проф. др Јово Радош из Гајдобре, потпредсједник Одбора СПКД „Просвјета“ у Билећи проф. Никола Баћевић и аутор. Истакавши да је у монографији очигледан научно-носталгични приступ аутора, рецензент овог дјела проф. др Јово Радош нагласио је да је Анђа Шушић овом исто ријском, антропогеографском и етнолошком студијом на својеврстан начин одужила дуг Гајдобри. „А Гајдобра и по привредним, културним, просвјетним, спортским и укупним друштвеним потенцијалима заслужује да има овакву монографију“, нагла сио је Радош, истичући специфичност гајдобранског менталитета херцеговачких колониста насељених у Војводину, људи који се одликују многим, у ближој и даљој околини, примијећеним особинама, великим бројем доктора наука, првацима у многим спортским дисциплинама и другим областима живота. Ауторка Анђа Шушић изразила је захвалност свима који су помогли у раду на монографији као и учес ницима промоције. Програм промоције својим наступом обогатила је позната етногрупа „Звуци с камена“ из Новог Сада. Промоција монографије о Гајдобри одржана је и у Галерији Културног центра у Требињу дан раније.

Шестог марта у просторијама Народне библиотеке у Гацку, у организацији Одбора СПКД „Просвјета“ и Народне библиотеке Гацко, промовисана је књига „Билећке Рудине у средњем вијеку“ аутора проф. др Радмила Пекића из Билеће. Издавачи књиге су Филозофски факултет у Приштини са привременим сједиштем у Косовској Митровици и Удружење историчара Републике Српске „Милорад Екме чић“ Бања Лука. Рецензенти књиге су: проф. др Радивој Радић, др Срђан Рудић и проф. др Божидар Зарковић. На промоцији у Гацку о књизи су говорили проф. др Глигор Самарџић, проф. Радомир Вучковић и аутор. Књига садржи свједочанства о најранијим писаним поменима, положају и постанку насеља, политичким приликама у Билећким Рудинама и њеним катунима, те средњовјековним споменицима, црквама и црквиштима итд. Намјера аутора била је да се путем овог дјела сакупе и система тизују дисперзивни објављени и необјављени подаци о Билећи и њеној околини у средњем вијеку, која се у XV вијеку, по дубровачким изворима, назива „Рудине Би лећке“. На темељу сакупљене и анализиране обимне грађе освијетљене су и ис прављене бројне непознанице и нетачности. Ово је тим прије важно јер је средњо вјековна историја Билећких Рудина готово непозната. Ранији истраживачи писали су претежно на основу казивања, а не на основу документационе грађе, тако да су многе тврдње непоуздане, па и нетачне. Кориштени документи у Пекићевом дјелу из Дубровачког архива и натписи на стећцима свједоче, поред осталог, да је становништво Билећких Рудина у средњем вијеку било православно, а не богумилско како су неки тврдили. Програм промоције својим наступом обогатио је млади гуслар Божидар Шупић. Књига „БИЛЕЋКЕ РУДИНЕ У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ“ прије Гацка промовисана је у Билећи, Требињу и Београду.

Караван овогодишњег 51. ПРАЗНИКА МИМОЗЕ из Херцег Новог 7. марта го - стовао је у Требињу и Билећи. Улицама ова два сусједна града продефиловале су мажо - ретке, тромбоњери и чланови Градског оркестра Херцег Новог, доносећи мирис егзотичног златножутог цвијета, мирис мора, љубави и југа уз извођење пригодног перформанса на трговима. Био је то и својеврстан позив становницима југа Републике Српске за присуство бројним програмским садржајима једне од најпрестижнијих вишедневних зимских туристичко-културних манифестација на Медитерану, чији про - грам чине бројни културно-музички, драмски, књижевни и други садржаји. Директор ЈУ „Херцег фест“ Гордана Поробић Крцуновић исказала је задовољство посјетом Требињу и Билећи и испољеним гостопримством у ова два града. Караван Празника мимозе прије Требиња и Билеће посјетио је неколико градова у Србији, Македонији, Мађарској...

У просторијама Народне библиотеке у Гацку 10. марта одржана је промоција књиге „Знамените личности и епски јунаци у ОГЛЕДАЛУ СРПСКОМ“. Осим аутора проф. др Љубомира Милутиновића и др Будимира Алексића о књизи су говорили и професори др Радмило Маројевић и др Мирослав Додеровић. Књига је изашла у издању Института за српску културу у Никшићу. Истакнуто је да је намјера аутора била да дају у виду лексикона попис свих историјских личности и српских јунака који су опјевани у пјесамама сакупљеним у Његошевој антологији „ОГЛЕДАЛО СРПСКО“. „Његошева збирка штампана је 1846. године и садржи 61 пјесму. „ОГЛЕ ДАЛО СРПСКО“ је једна велика ризница, једно велико богатство епске поезије и тематски је везана за Црну Гору, њену борбу и њену слободу“, ̶ истакао је, поред осталог, проф. др Љубомир Милути - новић. „У књизи се могу наћи основни биограф ски подаци о сваком јунакудо којих је наука до сада дошла, а који се помињу у пјесмама у „Огледалу српском“ – нагласио је проф. др Будимир Алексић. У програму промоције учествовали су млади гуслар Милош Лучић, те пјесници Драгица Ива новић и Јован Делић. Промоцију су организовали Народна библиотека и Одбор СПКД „Просвјета“ Гацко у сарадњи са Институтом за српску културу из Никшића, чији је директор проф. др Будимир Алексић. Овом приликом Алексић је гатачкој библиотеци поклонио 45 вриједних издања Института. На поклону се захвалио директор библиотеке Гацко проф. Радомир Вучковић.

Епидемиолошка ситуација, од средине марта 2020. године, изазвана појавом вируса корона и у источној Херцеговини, као и у цијелој Републици Српској и ре гиону, условила је провођење низа превентивних мјера. Дошло је до великих про мјена у свим сферама живота и рада. Тако су отказани, одгођени или прилагођени новим условима бројни програми културно-умјетничког, културно-забавног и спортског садржаја у Граду Требињу и шест општина овог дијела Републике Српске (Билећа, Невесиње, Гацко, Љубиње, Источни Мостар и Берковићи). Институције из области културе (библиотеке, културни центри, галерије, Музеј Херцеговине...) настојале су да, уз поштовање свих мјера заштите, бар симболично реализују неке од програмских садржаја, поготово током априла, маја и јуна 2020. године. Обустава наставе у Републици Српској због епидемије новог вируса корона на снагу је ступила 10. марта. Од 17. марта проводила се настава на даљину путем јавног сервиса (РТРС) Републике Српске за ученике основних школа, док је за ученике средњих школа организована онлајн настава од 23. марта уз кориштење различитих платформи за виртуелно учење. То је омогућило да се наставни процес одвија несметано и на тај начин школска година и у источној Херцеговини заврши како је планирано, средином јуна мјесеца.

Усљед новонасталих околности са пандемијом новог вируса корона, културна манифестација „Дучићев дан“ није могла бити реализована са свим планираним садржајима. Ипак, седмог априла, на дан када се прије 77 година у САД упокојио велики пјесник и дипломата Јован Дучић, у Херцеговачкој Грачаници на Црквини у Требињу, гдје су 2000. године пренесени његови земни остаци, служен је помен и положено цвијеће. Градоначелник Требиња Мирко Ћурић, након што је са делега цијом града положио цвијеће, рекао је да је ово само знак да и у оваквим околностима Требиње не заборавља своје великане, те да се нада да ће сви будући „Дучићеви дани“ бити обиљежавани уобичајеним садржајима, као и да ће се „Дучићеве вечери поезије“ одржати у октобру ове године. На Благовијести, 7. априла, настава у школама на подручју Требиња, која се одвијала на даљину усљед новонасталих околоности, почела је сјећањем на живот и дјело великог пјесника Јована Дућича. Поводом „Дучићевог дана“ Музеј Херцеговине Требиње (који је био затворен за посјетиоце због епидемиолошке ситуације) виртуелно је, путем онлајн платформи, презентовао Умјетничку збирку Јована Дучића. Она се састоји од археолошке колекције, збирке умјетничких слика и личних предмета Јована Дучића.

Средином априла 2020. године Удружење лектора Републике Српске органи зовало је конкурс „Ћирилицом против вируса“. На конкурсу је побиједила дваде сеттрогодишња Славица Радош из Берковића, студенткиња Графичког инжењерства на Технолошком факултету у Бањалуци. Она је на конкурс, чији је циљ био про мовисање ћирилице и подизање свијести о њој као једној од наших најзначајнијих културних тековина, послала текст посвећен Пресветој Богородици. Текст је исписала старим српским калиграфским писмом. „Велики сам љубитељ књижевности и визуелних умјетности, којима се бавим. Волим да сликам, цртам, фотографишем, дизајнирам, рукотворим... и зато, чим сам чула за ово такмичење, пријавила сам се. Требало је послати неки цитат, одломак или стих инспирисан ћириличним писмом. Међу дивним рукописима нашла се и калиграфија, како моја, тако и неколицине других учесника. Права прилика за промовисање лијепог писања“, каже Славица Радош. На истом такмичењу друго мјесто припало је Прије - дорчанки Милици Драгић, студенткињи Филолошког факултетау Бањалуци, која је краснописала стихове Матије Бећковића. Трећу награду освојила је Тијана Тркља из Билеће. Она је апсолвент на Филолошком факултету Универзитета у Бањалуци. Тијанин рад представљало је рукописно-ликовно дјело којим су илустроване Светосавске ријечи митрополита Амфилохија Радовића. Ово такмичење изњедрило је идеју да Удружење лектора РС организује курс калиграфије, чим то прилике буду дозвољавале. За сада је то у виду онлајн радионице.

На VII међународном пијанистичком онлајн такмичењу у Смедереву, које је одржано 10. маја, у дисциплини упоредни клавир Наташа Мијовић и Ања Зиројевић, ученице Средње музичке школе Требиње, освојиле су прва мјеста, и то са 96, односно 97,3 од могућих 100 бодова. Такмичење је ове године одржано у складу са постојећом ситуацијом и ванредним стањем у Србији, па се све одвијало онлајн ̶путем видео снимака такмичења. „Били смо дужни снимити композиције и објавити их на Јутјуб-у. То је био посебан изазов, јер нам је први пут да се на такав начин такмичимо, али уз помоћ моје професорице Даниеле Сеферовић, са којом сам редовно имала часове у овом периоду, успјела сам. Такмичила сам се у другој категорији за упоредни клавир и освојила 96 бодова и прво мјесто“, каже Наташа Мијовић, ученица другог разреда Средње музичке школе Требиње, којој је главни инструмент гитара, али је од малих ногу сањала да научи свирати и клавир, и у томе је очигледно успјела, јер је прошле године на првом такмичењу за клавир у Новом Саду такође побиједила. Ањи Зиројевић, ученици првог разреда Средње музичке школе у Требињу ово је било прво такмичење за клавир, јер је њен главни инструмент флаута. „Прво такимичење и побједа. Срећна сам и веома захвална мојој наставници Соњи Марковић, која ме је снажно мотивисала да вјежбам, па сам доказала да могу савладати још један ин струмент уз флауту“, каже Ања.

„Ово је одличан резултат наших ученица и наставница. Успјеле су се орга низовати у новонасталој ситуацији и побиједити, што није било нимало лако, ако се зна да су на такмичењу у Смедереву учествовали талентовани ученици из 13 земаља: Србије, Црне Горе, БиХ, Русије, Грузије, Мађарске, Румуније, Бугарске, Велике Бри та није, Њемачке, Сло веније, Хрватске и Македоније“, каже директор Музичке школе у Требињу Душанка Бабић.

Дан Светог Василија Острошког Чудотворца, 12. мај, обиљежен је светом архи - јерејском литургијом у цркви у Мркоњићима саграђеној на темељима свечеве родне куће. Свечаном чину присуствовало је више стотина Требињаца, али и ходочасника из околних херцеговачких општина. Било је то прво масовније окупљање вјерног народа након појаве вируса корона, уз поштовање препоручених мјера. Свету архијерејску литургију служили су владика захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и уми ровљени владика Атанасије. Истакавши наропчито да је задовољан што је, након градње цркве, у Мрко - њићима почео да ниче прави манастирски ком плекс, али и духовни центар Херцеговине, владика Димитрије исказао је захвалност на помоћи Влади Републике Србије, као и Влади Републике Српске и вјерним доброчинитељима. Традицију доласка у Мркоњиће на Василијев дан нису прекинула ни бројна херцеговачка удружења, међу којима је Планинарско друштво „Коритник“ из Билеће, Мото клуб ТНТ Требиње, Мото клуб „Комите“ из Љубиња, као и бројна омладина из Требиња, која је носећи иконе и заставе пјешице дошла на Богослужење у Мркоњиће, пјешавчивши преко 30 километара. Након 60 километара исцрпљујућег хода придружили су им се млади Билеће, чланови Планинарског друштва „Корит ник“, који иначе сваке године 12. маја иду на ходочашће у манастир Острог, али су ове године због вируса корона били спријечени, па су стигли у Мркоњиће, што није ништа мање значајно. Свечаност у Мркоњићима показала је да нема тог вируса који може поколебати вјерног народа вјеру.

Двадесет и осмог маја Општина Невесиње и Саборни храм Вазнесења Гос подњег обиљежили су крсну славу Спасовдан. Свету литургију у Храму Вазнесења Господњег служили су свештеници Епархије захумско-херцеговачке и приморске, након чега је у порти храма освештано славско жито и преломљен славски колач. Због актуелне епидемиолошке ситуације изостала је традиционална свечана литија градским улицама, као и уобичајени културно-умјетнички програм. Поруке и честит ке учесницима свечаности упутили су старјешина Саборног храма Младен Чалија, мостарски парох Радивоје Круљ и свештеник Мирослав Ратковић. Честитке сугра ђанима и свештенству упутио је и начелник Општине Невесиње Миленко Авдаловић, подсјетивши на резултате које ова општина остварује и задатке који у даљем развоју очекују. Он је рекао да је овогодишње празновање скромније због актуелне епидемио лошке ситуације, али и да се из овог периода искушења могу извући поруке. „Оче кујем да будемо ближи једни други - ма, да се помажемо и више уважавамо“, поручио је на крају пригодне бесједе Авдаловић. Славским свечаностима присуствовали су представници локалне извршне и законодавне власти, борачких организација, јавних институција, предузећа и гости из сусједних херцеговачких општина.

Билећа је 2. јуна 2020. године добила „Библиотеку на отвореном“. Захваљујући ангажовању упослених у Народној библиотеци „Владимир Гаћиновић“, која ове године обиљежава 85 година постојања и рада, изграђене су двије кућице са рафо вима за књиге које чине „Библиотеку на отвореном“. Једна кућица намијењена је најмлађим читаоцима, а друга одраслим љубитељима писане ријечи. Кућице су постављене на приступачном мјесту у близини зграде Библиотеке у центру града. „Циљ нам је да и овим путем, па и у времену епидемије везане за вирус корона, по пуларишемо књигу и њено читање. Библиотеке на отвореном немају чланске карте, али је пожељно да се књига након читања врати, како би сви који желе могли да уживају у омиљеним насловима. Очекујемо да наши суграђани из властитих библио тека неком књигом дарују ове симпатичне кућице, те да их сви чувамо и пазимо“, истакла је директорка Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ Ирена Дунђер. Исказана је захвалност свима који су помогли да се оствари пројекат „Библиотека на отвореном“ донирањем средстава и материјала (фирма „Вулком“ и Жарко Копри вица), као и Славици Перућица за испољну креативност у умјетничком обликовању и осликавању кућица. Прве књиге (властита издања) „Библиотеци на отовреном“ даровали су аутор пјесама за дјецу Радмила Шиник и менаџер Општине Билећа Михајло Вујовић, те СПКД „Просвјета“ Билећа (издања „Нове Зоре“). Вујовић је истакао да га радује чињеница да су запослени у библиотеци уложили труд који омогућава да књига и на овај начин буде доступна свим грађанима Билеће.

У Гацку је 7. јуна обиљежен празник Силазак Светог Духа на апостоле ̶Троји - чиндан. То је крсна слава Општине Гацко и овдашњег Саборног храма. Све чаност је почела светом литургијом, коју су у старој цркви служили игуман манастира Завала, јеромонах Василије Копитић и старјешина храма Свете Тројице Велимир Ковач, уз саслужење свештенства Епархије ЗХиП. Након литургије свечана литија прошла је градом до порте новог храма Свете Тројице. На спомен-обиљежје борцима погинулим у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату цвијеће су положили пред став ници Општине и општинске борачке организације. У порти старог храма обављено је ломљење славског колача. Том приликом славу су честитали свештеници Василије Копитић и Велимир Ковач и замјеник начелника Општине Гацко Радоица Антуновић. Славски ручак и бројни културни и спортски садржаји, који се поводом Тројичинданских свечаности традицио - нално организују, изостали су због актуелне ситуације везане за вирус корона. За Дан општине, 6. јуни, и крсну славу додијељене су награде и признања заслужним поје - динцима и колективима. Повеља Општине Гацко „Васиљ Грчић“ додијељена је Дому здравља „Проф. др Саво Бумбић“ за посебан значај и допринос очувању здравља становништва , посебно током пандемије вируса корона. Повељу је добио и Фудбалски клуб „Младост“ Гацко поводом 50 го дина постојања и рада, као и за постигнуте спортске резултате. Плакета Свете Тро јице припала је Ивану Слијепчевићу за постигнуте резултате у стрељаштву и Игору Зеленовићу за резултате у атлетици. Награде Општине Гацко припале су и брату и сестри Стефану и Андреи Ковачевић, који су проглашени за ученике генерације школске 2019/2020. године у Средњошколском центру и Основној школи. Признања и награде уручио је начелник Општине Гацко Милан Радмиловић.

Традиционални Тројичиндански сабор код манастира Добрићево, на обали Билећког језера, одржан је 7. јуна у организацији Одбора СПКД „Просвјета“ Билећа и под покровитељством Општине Билећа. Свету литургију у манастиру Добрићево служио је свештеник Александар Шмања. Након литургије благословну бесједу одр жао је свештеник Данило Боро. Прошлогодишњи побједници Сабора у такмичењу у пјевању мушких и женских изворних група и свирању на народним инструментима, чланови Удружења гуслара и епских пјесника „Војвода Влатко Вуковић“ из Билеће приредили су пригодан ревијални програм. Наступили су мушка млађа и старија женска пјевачка група, народни гуслар Милош Вукоје и гуслар Драган Даковић. Поздравну здравицу одржао је Божо Вуковић. Због актуелне епидемиолошке ситуа ције везане за вирус корона изостао је уобичајени културно-умјетнички програм и такмичења културно-умјетничких друштава и група из регије, вјерних чувара народне традиције, што ће се, надати се, већ идућег Сабора обновити. Била је ово прилика за подсјећање да се код манастира До - брићево саборује, са прекидима, још од 1730. године, када је, по предању, манастир и об - новљен. Најновије масовније окупљање и саборовање везује се у великој мјери за игумана оца Симеона Биберџића, који је од почетка 1993. до упокојења у септембру 2009. године са неизмјерном љубављу и пажњом бдио над овим светим, древним храмом СПЦ, служећи Богу и вјерном народу, који га је веома цијенио и волио.

Деветог јуна Народна библиотека Гацко организовала је пријем за ученике генерације Основне школе „Свети Сава“ и Средњошколског центра „Перо Слијеп чевић“ Гацко. Ђак генерације Основне школе „Свети Сава“ је Андреа Ковачевић, а Средњо - школског центра њен брат Стефан Ковачевић. Ковачевићи нису само исказивали одличне резултате у учењу, већ су били веома активни у ваннаставним активностима и спортским друштвима, а били су и активни чланови Библиотеке. Уз честитке за постигнуте резултате у учењу, пригодне поклоне уручио им је директор Библиотеке проф. Радомир Вучковић и зажелио много успјеха у даљем школовању. Пријему у Народној библиотеци Гацко присуствовали су  поред награђених ученика, и њихови родитељи, директори поменутих школа и другари.

Народна библиотека Требиње реализовала је бројне активности како би била на услузи својим корисницима, љубитељима књиге и писане ријечииуусловима пандемије вируса корона. И када у складу са мјерама Библиотека није радила, у дворишту установе свакодневно су излагане књиге, које су наши суграђани могли да узму без обавезе вра - ћања. Поклоњено је на тај начин више од 500 књига. „Један број књига поклонили смо за лица смјештена у карантину у Студентском центру и Ђачком дому. Исто тако свим заинтересованим суграђанима обезбиједили смо бесплатно скенирање стручне лите - ратуре потребне за писање матурског, дипломског, стручног или мастер рада. Једна од првих одлука управе библиотеке од увођења ванредног стања била је интернет настава за полазнике курса енглеског језика“, каже Милосава Супић Вуковић, директор Народне библиотеке у Требињу. Поштујући укусе шире читалачке публике током јуна мјесеца библиотека је набавила око шездесет нових наслова ̶дјела најпопуларнијих домаћих и страних аутора из области белетристике, дјечије књижевности и популарне психологије. И поред недостатка средстава, библиотека успијева да годишње књижни фонд обогати са око хиљаду примјерака нових издања, захваљујући поклонима ресорног министарства Владе РС, градске управе Требиња, донатора и из скромних сопствених прихода.

Поводом 21. јуна, Свјетског дана музике, дан раније у Дучићевој улици у Требињу ученици Музичке школе Требиње организовали су симболичан перформанс и пријатно изненадили бројне суграђане и њихове госте који су се ту затекли. У необичном амбијенту извођена су дјела композитора класичне и популарне музике, од којих нека садрже елементе фолклора, а све то је наишло на лијеп пријем слуша лаца. Организатори обиљежавања Свјетског дана музике су Одјељење за друштвене дјелатности Града Требиња, Туристичка организација Требиње и Музичка школа Требиње.

Билећа, 20. јуни 2020. године

Аутор Културне хронике захваљује колегама из штампаних и електронских медија источне Херцеговине на сарадњи у припреми овог прилога, као и проф. Лазару Гњату, члану Редакције „Нова Зора“.

 

67 IN MEMORIAM Miljenko Žuborski

 

Миљенко Жуборски (1938-2020)

Александар Чотрић
ЧАРОБЊАК ИГРЕ РЕЧИ И СМИСЛА

Миљенко Жуборски рођен је као Миленко Поповић 11. августа 1938. године у Београду. Био је песник, текстописац, сценариста, афористичар, музичар, глумац, хумориста и сатиричар. Представљали су га и као „београдског вагабунда, песника, путујућег филозофа, професора и свирача“.

Писањем се бавио од студентских дана. Објављивао је у Студенту, Видицима, Страдији, Јежу, Књижевној речи, Младости...

Године 1972. дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за психологију. Наредних десетак година био је професор психологије у Хемијскотехничкој школи у главном граду. Ученицима је говорио: „Много је боље да одлично знате мало, него лоше – много“.

Објавио је књиге: Књига жалбе (1970); Оле, воле (1977); Циркус звани циркус (1978); Ооо рук срце (1981); Уговор са ђаволом (1983); Девојка која мрда ушима (1986); Зезопис од зверињака (1991); Сватови (1995); Животопис (1996); Повест о цару пернатом (1996); Жубор (1996); Речник (2000); Споменик од заборава (2004); На пограшној страни мотке (2006); Мастило од кише (2006); Жива бића у кући од пића (2009) и Растанак са празном флашом (2010).

Аутор је и великог броја сонгова за популарне радио емисије Поноћна фан - тастика, Тип-топ кабаре и друге. Његова кабаретска представа Стране света крај кревета, у којој је наступао глумац Миодраг Андрић, познатији као Љуба Мољац, играна је од 1976. године много пута.

Миљенко Жуборски неговао је специфичну песничку перпективу. Ствари, бића и ситуације, захваљујући његовим песмама, добијале би посве нови квалитет и неочекивани израз. Стихови београдског боема били су ведри, врцави, вишесмисле - ни, лепршави и духовити, а риме памтљиве, као, ова: „Свима вама драги моји, Људска глава лепо стоји“.

Жуборски је био једна од највеселијих, највраголастијих и најпровокативнијих појава српске поезије двадесетог века. Овај песник „лаког стиха“ сагледавао је друштво у коме живи са свих страна и из свакојаких положаја – али увек са здравим, шеретским осмехом на уснама. Квалитет његових субверзивних дела препознат је и од озбиљних књижевних, уредничких и академских кругова, па је сврставан у збор - нике и антологије поезије. Независно од официјелних признања, увек су му важни били поштовање обичних људи и њихов искрени смех. Поезија овог аутора постала је део живота многих генерација, стекавши култни статус, као што га имају неке пословице, изреке, вицеви, загонетке или анегдоте. Према појединим књижевним зналцима, поезије Миљенка Жуборског и америчког песника Огдена Неша имају много сличности, додира и прожимања, због привидне једноставности, луцидности, откачености, језичких каламбура, спретних рима и сатиричности.

Почетком двехиљадитих у Књижевним новинама, поводом Дана жена – Осмог марта, објављено је на стотине дистиха о љубави међу разним животињама – пи - томим и дивљим, сисарима, водоземцима, птицама... Већину тих стихова написала је вешта рука Миљенка Жуборског. Многи су, засигурно, чули те стихове, али не знају ко их је написао:

Слон слоницу
У стидну зоницу

У љубави са кобилом
Коњ се често служи силом

Спужву спужва
На обали гужва

Куцов кучки
Заби мучки

Зец скочи на зечицу
Да јој прави дечицу

 Жуборски је неговао и чисту, напатворену љубавну поезију која се од класичне разликовала онеобичавањем и апсурдношћу, те обавезним примесама хумора:

 

Кад је љубав ватра права
Она испарава.
А са ње се пара скида
У виду флуида.
Један флуид хрли да се с другим грли.
Трчу, трчу, у љубавном грчу,
Са вољених усту најслађе се срчу.

Миљенко Жуборски може се ишчитавати на више начина, јер је његова поезија метафорична и алегоријска. Ево његових стихова који су увек актуелни – и у поли - тичком и у етичком и у историјском контексту:

Будућности ко се плаши
Нек запати стидне ваши
Умиљати готовани
Увек су на вашој страни
Вашке прелазе на ствар
Одмах кад нађу себи пар
Ни једна од оних које знам
Не зна шта је то срам
Вашљива љубав влада свуд
Вашке се не коте узалуд

Био је познат и по пародијама епских песама и Шекспирових трагедија, као и по „масним“ вицевима које је сам смишљао. Били су то текстови са великим бројем лас - цив них речи, па су се касете на којима је Љуба Мољац говорио његове умотворине могле копирати и дистрибуирати само илегално, односно није их било у слободној продаји.

Превасходно песник, Жубарски је исписивао и убојите афоризме, најчешће веома кратке, директне, али набијене смислом и инвективама. Од 2003. године у дневном листу Блиц сваке суботе објављивао пуних двадесет пет година песме и афоризме. Његове лапидарне реченице нису стремиле ка ширини, већ ка дубини мисли. Посебно је инсистирао на краткоћи афоризма, као да је имао у виду речи немачко-америчког теоретичара књижевности Волфганга Мејера „да афоризам не сме да садржи више од седам речи“. Витомир Теофиловић је у једном есеју запазио да је Жуборски у афористици „чаробњак игре речи и смисла“, илуструјући то при - мером контастирања два фолклорна идиома, којима открива формулу опстанка у опасним животним околностима: „Боље је да опружиш ноге него да отегнеш папке“.

Поред писања, Жуборски се бавио и кабаретским наступима, компоновањем и извођењем музике на гитари и усној хармоници за своје стихове, те је био аутор и интерпретатор песама на разним медијима. Ушао је и у историју ексјугословенске поп и рок историје, јер су се његове песме, поред стихова Боре Ђорђевића, нашле на албуму Време жетве, групе Жетва 1979, а Горан Бреговић је искористио строфе „Мени се не спава, не буди блесава“ и „Дођи ми довече, не буду говече у песми“ „Мени се не спава“ на плочи и касети Бијелог дугмета из 1984. године.

Заступљен је у Антологији нове српске сатире (Миленко Пајовић, 1987), збор - нику Јежева читанка (Драган Лакићевић и Никола Рудић, 1990), лексикону Ко је ко у нашем хумору, сатири и карикатури (Милован Вржина, 1998), Антологији Враг и шала – пола столећа српског афоризма (Витомир Теофиловић, 200о) и зборнику Азбучник српског афоризма (Душан Јаковљевић, 2008).

За своје прво дело Књигу жалбе награђен је Сребрном сиреном на Југосло - венском фестивалу хумора и сатире у Будви 1970. године. Добитник је и годишње награде за радио-стваралаштво за кабаре Циркус (1983).

Био је члан Удружења књижевника Србије од 1966. године. Објашњавао је да је примљен тако што су четворица његових пријатеља и колега на папирнатој кеси за јабуке, у једној кафани, пошто су појели воће, написали молбу да буде примљен у савез српских списатеља. Није му било јасно како је могао да постане писац, кад је у средњој школи имао слабу оцену из српског језика и књижевности.

Редитељ Филип Чудић снимио је 2006. године о Жуборском документарним филм под називом Орао. У том је тридесетоминутом остварењу песник је показао ко лико је волео тишину стварања, али породична окупљања, дружење, боравке уз београдске реке, пловидбе чамцем, кафану, музику и беомију.

Последње године живота најрадије је проводио на једном тавану где се, према сопственом признању, „склањао од ‘двоножаца’, да би на миру могао да пише поезију“.

Иако је говорио „да је већ неколико пута умро“, Жуборски је дефинитвно отишао са овог света 17. марта 2020, у јеку пандемије вируса корона, када су сви у Србији и свету били заокупљени бројањем заражених и умрлих од ове пошасти. Зато је, неправедно, његова смрт у 82. години остала по страни, готово непримећена. Неће се због тога љутити овај велики српски песник, јер нам је још за живота оставио јединствен, смирујући поздрав свог врцавог песничког духа:

Малкице сам мртав
Али то не смета
Смрт је само мана
У очима света.

 

67 Nikola Kusovac

 

Никола Кусовац

НИЈЕ ДОБРО И ЛЕПО ОНО ШТО
КРИСТИНА ПИРКОВИЋ СЛИКА,
ВЕЋ ЈЕ ДОБРО И ЛЕПО КАКО ОНА ТО РАДИ!

Да ли је, заправо, ружноћа лепа? како се то пита млада сликарка Кристина Пирковић, нудећи позитиван одговор утемељен на естетичким разматрањима Ум - берта Ека изнетим у његовој књизи Историја ружноће и његовом ставу да је уствари ружноћа лепа, одговор би морао да буде негативан. Ружно није, нити може да буде лепо, али стваралачки чин, начин разумевање и тумачења нечег што је по себи ружно може својом убедљивошћу интерпретације, својим стваралачким поступком, каткад и својим искреним емпатијама, а увек вешто, по законима вештине, употребљеним изражајним средствима, да поприми одлике и доброг и лепог.

Да је баш тако, осим богатог историјског наслеђа и богате уметничке праксе, уверавају нас безмало први стваралачки плодови, дакле пионирски рани радови сли - карке Кристине Пирковић. Мада исписује тек прве пажње вредне редове своје радне биографије, нижући једну за другом десетaк и више самосталних изложби и при томе наступајући на многим запаженим заједничких ликовним смотрама, како то и при - личи нестрпљивој и доказивања жељној младости, ипак резултати којима се пред - ставила и којима се управо представља пружају довољно елемената према којима се без колебања може да закључи како је у јавни ликовни живот на овим просторима ступила једна раскошно даровита, свакојако предузимљива, крајње радознала, изузет - но марљива и стога плодна сликарка.

Трагајући за вером млађана Кристина се не либи да одмах изнесе свој морални став и своје уметничко верују, као и да на тај начин упре прстом на извор енергије која покреће њен стваралачки механизам. Тако, сведочи она: „Преузимањем одређених религиозних начела која подразумевају осећај чистоте и који су неопходни у балан - сирању са човековим самовољним навикама, покушала сам да пронађем један вид решења. Када је реч о вери она се не односе на успостваљене клишее, већ на веру која борави у смом човеку и која га одржава на реалцији нагон – духовност. Недоумице на које овде наилазим се односе на два различита Бога, једног који је у затишју и ко - јег можемо наћи у Бергмановим остварењима и другог о коме говори Тарковски који окретање вери види као пут који води ка духовној одговорност што значи ка личном, друштевном и духовном спасењу“. Управо на том путу што је води према личном и духовном спасењу, које Тарковски види у искреном обраћању Богу, Кристина се креће уверена да је за уметника, како тумачи Јован Дучић, сваколика стваралачка суштина у драми распадања. Јер, уметник све хуманизира и изнад свега ставља сензибилитет људски, тачније, „он све мери по судбини човековој која је пролазна, и зато неизмерно трагична“.

Стога не може бити пука случајност што се међу радовима Кристине Пирко - вић насталим током 2019, који, иначе, представљју језгро вредности њене ликовне поетике, налазе дела из циклуса: Хуманиора, Свадба (Свадба у Аду, Шетња Адом, Велика свадба) и Вавилон, затим слике Dans macabre, Дефетисти, Уметник и модел, Адам и Ева, као и два омажа писцима попут знаменитог Брехта и Египћанина грчког порекла, песника Константина Кавафија, односно радови одреда прожети духом меланхолије, својеврсне нелагоде, скепсе, сете, чемера и туге. Радови који потресно сведоче о „драми распадања“ , о оној стваралачкој метаморфози када по природи ле - па бића, „у додиру са запрљаним ваздухом, водећи се сопственим нагонима“, западају у мрачни детерминизам, те намах поружне и постају све ружнија, како то заправо види и настоји да представи у свом делу Кристина Пирковић.

Ипак, свесна да њене речи немају снагу и продорност коју имају њене руке и њена средства визуелног изражавање, у првом реду перо и тушеви а тек потом чет кица и боје, Кристина се лишава свега допадљивог и сентименталног, што би могло да заведе око и да прија души. Пре свега одриче се бојених ефеката, сводећи улогу боје на неопходни миним, док у први план истиче вредности живо разуђеног цртежа, као и особености усахле пиктуране грађе која је у целости подређена тражењу одго вора на суштинско стваралачко питање: да ли, доиста, постоји материјални вид трансцеден - ције? Укратко, у њеним радовима нема радости живота, трава је увенула, сунце не сија, предели су запуштени и загађени, контаминирани, еколошки разједени, људи су сподобе и наказе, животиње звери и бештије. Али, свеколко њено безнађе, очај и туга, нису ништа друго него последица њених настојања да убедљивошћу ства рачког по - ступка надомести горки осећај да је странац међу својима, да се испод ружне покорице стварности налази притајена лепота духовног мира и свеопштег спасење.

На крају, очигледно је да Кристина лепоту, за коју верује да ће спасити свет, не види и не тражи у природи, у људима и сподобама које слика, јер суштина за њу није у наративу, у иконографији, у ономе што приказује, него је у вредностима поступка којим настоји да то што покреће њен стваралачки механизам на визуелно убедљив начин материјализује. Успеси које у тим својим настојањима постиже и сваком наред - ном изложбом све више и убедљивије потврђује, дају нам за право да стваралаштво Кристине Пирковић сместим у у само језгро вредности, у матицу актуелних ликовних токова, савремене српске ликовне уметности. Осносно, да у њој и њеном делу видим оправдане разлоге да за скору будућност српског сликарства доиста не би требло бринути.

 

 

67 IN MEMORIAM Veselin Đuretić

 

Др Веселин Ђуретић (1933–2020)

Стојана Гаровић Магделинић

ГОРОСТАС ФИЗИЧКЕ И ДУХОВНЕ СНАГЕ

Неуобичајено топлог фебруарског дана, неуобичајено топле београдске зиме, прострујала је вест о смрти великог имена у свету историјске науке, тумача свеопш - тих трагичних догађаја српске прошлости нарочито 20. века и нарочито периода Другог светског рата, миљеника српске дијаспоре на просторима целе земљине кугле, члана Сената Републике Српске, иницијатора и оснивача Академије наука и уметности РС, члана Руске академије друштвених наука, члана Удружења књижев - ника Србије, ерудите, беседника и надасве човека немерљивих моралних квалитета, Господина у правом смислу те речи, др Веселина Ђуретића.

Вест је била невероватна за све оне који су познавали овог горостаса физичке и духовне снаге, енергије и непрекидне жеље за стваралаштвом.

Знали смо да је болест полако нагризала његово снажно тело, које се, као какав храст, одупирало, борило, рвало, више пута успешно побеђивало неравноправног непријатеља, уз, свакако, несаломиви дух, снажну вољу за стварањем, и ону, само за њега типичну флоскулу „не признајем биолошки сат“ коју је стално, уз само њему карактеристичан пркос, казивао.

Била је то његова идеја водиља, његов мотор, покретач и точак, који га је за целих двадесет четири сата свакога дана водио напред, те је, неуморно, препун вул - канске енергије, до задњег дана и задњег даха, стварао, писао, тумачио, појашњавао, све са једним, најузвишеним могућим циљем, да неке неистражене и недовољно познате и недовољно признате, али јасне историјске истине угледају светлост дана, без држања стране „овима“ или „онима“, без приклањања једнима или другима, дакле, само са циљем да се сазна права историјска истина и да се расцепљено српско национално биће, у једно тело споји.

Каква јединствена, практично немогућа, али до краја хуманистичка мисија!

Сваки разговор са њим био је велико задовољство. Осећала сам се почаство - ваном што човек огромног угледа, енциклопедијског знања, велики Веселин Ђуретић, разговара са мном као са равноправним саговорником. Прича о мојим романима, које је са задовољством читао, казује утиске о ликовима и радњи из њих, интересује се за детаље везане за историју мојих Рожаја, тражи од мене неке информације које има у малом прсту...

Било је у његовом животу много тешких тренутака, кад су се људи, због њего - вих храбрих ставова, због његовог изношења свога мишљења у јавним наступима, због исказивања дубоких, нескривених емоција, у нашој скоро непрекидно турбулент - ној, препуној болних дешавања, стварности, итекако од њега дистанцирали те је, веома погођен и изненађен неправдом и одбацивањем, чак и од најближих сарадника, јуначки отрпео, у тишини, у самоизолацији, без коментара, нанесене му увреде, не поклекнувши.

Тај његов став коштао га је, често патње и усамљености, чак је био избачен из редова Савеза комуниста, и то у време најјаче и најопасније комунистичке стеге и окова, али га ништа није могло, ни кад је бивао у животној опасности, поколебати.

То су могли само велики људи!

То су могли само људи импресивног уникатне етичке грађе и душевне ширине!

Нуђено му је много принадлежности уз услов за промену свог става, засно - ваног на науци, нуђене су му материјалне погодности, незамисливо привлачне и изазовне, али његов морални код није могао бити сломљен.

„Моја породица и ја нисмо на продају“, говорио је, оставши чврст као стена са завичајних острошких висина, пун презира према таквим понудама, а и људима који су једва дочекали да се дочепају материјалних благостања и уживају у благодетима својих погажених идеја.

Остала је у јавности као одјек његова најморалнија могућа флоскула „Ја не живим од Српства, него за Српство,“ онда кад му је нуђена позамашна сума новца за учешће на скуповима у дијаспори, где су га са овацијама дочекивали и присуствовали његовим надалеко чувеним предавањима. Новац за одрађен посао великодушно је одбио, усмеривши га у хуманитарне сврхе – за помоћ рањеницима Републике Српске.

Одвајање Црне Горе од Србије доживео је као лични пораз. Знао је да ће се трагедија српског националног бића, после драматичног 20. века још више увећавати и компликоваати. Сведоци смо остварења, те, нажалост, његове велике стрепње, пратећи најновија дешавања у мојој и његовој више Црној него Гори, чија је власт кренула путем Дрљевића и Штедимлије, којом се оживљава усташка мржња, уз бескрупулозну спремност за употребу злочиначких метода према српском роду.

Има ли ишта трагичније за један народ, него да се једно тело, на тако суров начин, на два дела располути?

Одужио се, драги наш Весо, свакоме ко га је било чиме задужио, али њему су, нажалост, многи остали дужни.

Имало би, свакако, да се набраја много његових дужника, ипак, поменућу само Академску заједницу наше, САНУ и Академску заједницу Академије културе и уметности Републике Српске, чији је иницијатор оснивања био знаменити Веселин Ђуретић.

Обрукале су се обе што у своје редове нису примиле изузетног научног рад - ни ка Веселина Ђуретића.

Драги и многопоштовани Веселине, Весо, како сам Вас звала.

Смрт, тај неумитни јекин, закон природе, како је говорио славни Меша Селимовић, прекинула је Вашу у потпуности посвећену борбу за добробит српског рода, за одбрану Српства, за уједињење Срба, где год живели, за слогу, за победу, најзад, за опстанак српског националног бића, нападнутог и за све окривљеног, са свих страна. То немилосрдно и непрекидно кидисање на један народ, говорили сте, није у историјама забележено.

Жалим што нисте успели да завршите Ваше круцијално дело у виду Мемо - арске прозе у којем бисте открили многе тајне Вашег дугогодишњег бивствовања на тумачењу прошлости и тешких друштвених ломова на простору ове наше напаћене домовине, а коју смо сви ми, Ваши пријатељи, с нестрпљењем месецима очекивали.

Имали сте Ви већ раније изнедрених круцијалних дела, сви знамо како је, са искреним дивљењем грандиозни Радован Самарџић коментарисао Ваше Савезнике и Југословенску ратну драму, говорећи Историја ће се убудуће писати до Ђуретића и од Ђуретића, за коју сте добили награду „Слободан Јовановић“ . Ништа мање није вредно ни Ваше Разарање Српства у 20 веку, за које сте добили награду Српске књижевне задруге, као и Влада на беспућу и многа друга дела која су остала писана Вашом руком.

Ваша смрт је тежак и ненадокнадив губитак за српски простор целог света, од Београда, коме сте поклонили цео живот, до Беча, Лондона, градова у Аустралији, преко Чикага, Њујорка, Монтреала... где сте често, у својим беседничким мисијама боравили, до Ваших родних Мојановића, у прелепој Зети, где сте млеком Немањићке вере и снаге за истином, задојени, те сте ту дубоко српску искру целог живота с поносом носили.

Вашим одласком осиромашена је истина о борби српског рода на овим нашим несрећним просторима, о одбрани у неравноправним ратовима, о трагедијама данас, у привидном миру. Ваше велико срце је куцало сваког тренутка за одбрану светиња у Црној нам Гори, и било је срећно, и задовољно што се тамо догодио Народ. Те најмасовније литије, ти скупови и протести, гандијевски смирени, које смо гледали и гледамо, су нешто највеличанственије што се икада могло видети под затамњеним небом диктатуре која тамо влада.

Вашим одласком окрњила се српска историјска наука, а нарочито се окрњила снага Ваше породице, супруге Милке, ваша верне пратиље, коју задњи пут погледасте са великом захвалношћу и сузом у оку која Вам лагано склизну низ лице. Били сте њена подршка, снага, ослонац, први аналитичар и критичар сваког стиха њеног импресивног песничког стваралаштва.

Окрњила се велика снага и Ваше дивне деце, Андреја и Гордане. У вези с тим десила се, за кратко време, и велика срећа што дочекасте да Вам се испуни највећа лична жеља, а то је да добијете унуке. И ето, засветлеше Вид и Олга и унесоше неизмерну радост у живот Ваш и Ваше породице.

Ваше грандиозно научно дело, Ваше пожртвовање, хуманост, достојанство, морал, благородност, часност и честитост, и сијасет других најљудскијих особина, нека им буду утеха у часовима велике туге.

Почивајте у миру, драги Весо, и нека Вам је вечна слава и – Хвала.

 

 

 

67 Aleksandra Žeželj Kocić

 

Александра Жежељ Коцић

ТАНАНА ПРИПОВЕДАЧКА ОСЕТЉИВОСТ
ЗА ЧОВЕКА
(Миладин Ћулафић, Преко границе, Српска књижевна задруга, Београд, 2019.)

Збирка Преко границе, објављена у едицији Атлас СКЗ прошле године, најобухватнији је избор прича Миладина Ћулафића, при којем је, и овога пута, било исправки и дораде, што нам још једном показује ауторов дирљив напор, да се својим причама врати, доради их и допуни. Поглед писца на своја претходна дела, сматрам, увек носи специфичну врсту храбрости, јер писац тако изнова разоткрива и огољава себе и свет својих јунака; уз то што, на тај начин, свакако, увек показује жељу да пронађе праву реч, њено достојанство и лепоту. А верујем, да ћемо се сви сложити са Шкловским, да „реч ослобађа душу од тескобе“.

Наша критика већ је приметила Ћулафићеве једноставне и прецизне припове - дачке поступке, уздржаност у говору, свест о нужности бирања и мерења речи, као и његову опседнутост говором. Текст Драгана Лакићевића, штампан уз ово издање, упућује нас на лирско, танано, суптилно, осећање света у Ћулафићевим причама, драматична сазнања о животу и судбинама, на префињено и тајанствено откривање душе, на људски свет у свом завичајном микро-простору, суво злато природе, језика, постојања, снова и успомена, суво злато приче у духу Матавуља, Кочића, Глишића, Ћопића, Лалића, Ћосића и Боре Станковића.

Другачијом расподелом прича, које позајмљују наслове његовим збиркама, Ћулафић преусмерава поглед читаоца и фокус премешта на друге а сличне теме. Хајде да изблиза погледамо баш те приче, чији мотивско-тематски комплекси формирају својеврстан оквир збирке Преко границе. Прича „Упорност траве“, говори о падању људи у надлежност гладне и неуморне траве која коси, гази, тако да се ју - на ку чини, да „тишина почиње да кука, да се удара песницама у главу, да гребе своје лице“. Прича „Нешто“ открива нам свет деце, која, на простору где је некада била шума а сада врлет и камен, траже нешто дуго и упорно, залазе све дубље у тај измаштани узбудљиви свет, заборављају на умор и опасности, застају пред лепотом и свечаношћу цвета, да би им се после учинило, да иза њих остаје само погажена трава, „свет који је опустио, с којег су скинули све злато“. Прича „Неспоразум“ је скица о гладном бегунцу из логора, нашем човеку, који се прикраде једној, како му се чини, топлој, скромној и доброћудној кући, не би ли добио парче хлеба да би, тако, растужио укућане, јер се испоставило, да он није домаћин, кога они очекују да им се врати (све се ово догађа, при крају рата, у Немачкој). У причи „Дивљи старац“, седмогодишњи дечак, пошто превали преко најближег брда, успевши да се отргне одраслима, који о њему превише брину, сретне – по његовим утисцима – дивљег старца и с њим разговара, између осталог, и о орлу који се „можда храни висинама“. Прича „Богатство“, упознаје нас с човеком, који прича о својој замишљеној ливади, лепој, слаткој и надасве његовој, све падајући у занос, јер он, без те приче, не може, под „тамном небеском модрином“, у свету, у којем је „човјек доста урадио ако остане жив“. У причи „Преко границе“, у време ратно и гладно, видимо дечака који се пита, шта има с друге стране брда. Очекивао је неке дворове и подвиге достојне бајке, а добио је свет „такнут мирисом паљевине и бојом пепела“, у којем један старац, у немоћи и болести, јечи или ћути, окренут небу, и тако, умирући, натеже се око свог покривача, с неком женом. Коначно, прича „Срнине очи“, говори о јунакињи, која је, после „живота“ у логору, причала само о цвећу, јагодама, малинама и боровницама, о изворима добре воде коју нико не пије, а највише о срнама, устрашеним и лепим, које и „ногом на земљу стају друкчије“...

Наратор Ћулафићевих прича најчешће је мушкарац или те које осећа бол првог познанства са светом. Његов истанчан и посве лирски доживљај, гради атмосферу опште туробности, туге, несреће, ратне и послератне ситуације, немаштине, жеђи и суше, судбине човека, која пре личи на пасји живот него на срећу и благостање у било ком смислу. У Ћулафићевом приповедачком свету, хумор и смрт нераскидиво су повезани, вероватно, зато, да би нам показали, да живот не бисмо могли поднети, ако се повремено не бисмо ругали. Јунаци Миладина Ћулафића живот недвосмислено осећају као чудну мешавину казне и награде.

С друге стране, мотив наде јавља се, рецимо, кроз лик брата, који је, од туге, застранио а у очима света полудео, или кроз лик оца, који не може да се помири са смрћу сина. Послушајмо његове речи: Е, надо моја, опет си ударила као јабука у зид. Грчиш се, отимаш се. А јесте, право човјек каже, велики је свијет; био би велики... Погледај само све ово! Какав диван јесењи дан... био би диван... како је све родило. Глог, жир... Буба испод камена, пух у протрулој букви, имају пород свој. Змија, шкорпија... Нико их не дира... Свијете-свијете, ако си заиста велики, кажи: где ми је дијете, дај ми дијете. Није могуће да си т а к а в. Ако је т о могуће, па чему, онда... Иде старост, смрт. П она самштина („Нада“). Ово је пример врхунске прозе, и мајсторског приказивања увек двојаког света у којем живимо. Тај свет кадар је да нам се, истовремено, прикаже у свој својој лепоти и својој немилосрдности.

Умор и јад Ћулафићевих књижевних јунака некада је толико велики да се чи - ни, да гледају свет кроз некакав црни оквир. Њихов живот, куд год да крену, окренут је гробљу. Неко од њих, тражи камен за ближњег свог, или му се причињава глас детета, којег више нема, или којег никад није ни било. Болесни предосећају свој крај, а мртви причају своју причу другим „мртвацима“ или „дављеницима“. Мучна тишина надраста их, тесан простор личи на гроб. Ошамућени од бола, на пустобрежини, јунаци схватају, да свет има преча посла, а тишина постаје неподношљиво дубока.

Ћулафићев фиктивни свет окреће се успоменама, породичној историји и дија - логу са умрлима, меша радост и тугу овога света, и показује да прича јесте, како ми - сли Лакићевић, вера да је „живот наших ближњих довољно стамен да поприми облик имагинарног живота, јаснијег од збиље“. Његове приче трепере слутњом пролазности и различитим техникама тока свести. Борба јунака са животом тешка је као црна земља, и зато се често претвара у фантазију, борбу са медведом, или зецом – увек са нечим. Живот је, приповеда један Ћулафићев јунак, чудесна и застрашујућа комбина - ција одушевљења и препада. Можда се тај живот не може свести ни на шта друго, до на босотињу, али увек уз наду, да ће бити боље. Ако не нама, онда другима. С једне стране јунаке чека некакав логор, и кад нема рата, а с друге лепота пролећа.

Ћулафићеве приче, споменимо и то, прави су карневал божјих људи, лепршаво завитланих у висину и вртоглавицу, некад и дословно ситних људи, скитница у дроњцима, оних који „служе осталима, и бољима и горима од себе, за подмех и за - баву“. Ћулафићев божјак „пада на зле гране“, себе види као прекланог петла, прича са Богом, „чупав, огуљен, жмиркав и сузан“.

Чамотиња и пустош провинције, једна је од тема кратких прича Миладина Ћулафића. У свету где се ништа не дешава, сваки догађај дође као спас. Спаса од ме - та форичног дављења, или досаде, међутим, нема, и ту људи постају друштвено неподобни, луди или, напросто, распети, страни и себи и другима.

Такође, кроз доминантну тему рата Ћулафићеве приче постављају питања неумитности бесмисленог и свакаквог умирања, кривице, славе, боли, мена човекове природе у измењеним околностима, страха, Бога, и смисла постојања. У њима је нежност мајчине руке, која нас милује кроз сећање, замењена пушком. Исто тако, кад се човек сав претвори у болест, наслути да од њега ништа неће остати, као да Бога нема. Ево опет једног цитата: Негдје је запјевало дијете, горела је ватра, мировала је шума, неко је сјекао дрва – а човјек је умирао. Зар тако умире човјек, зар све то неће – кад човјек умире – да застане, макар часак, да се осврне?...“ („Страх“). Због оваквих реченица, Ћулафићеве приче назване су „једном дубоко људском прозом“. Због те танане приповедачке осетљивости за човека, у његовој суштини.

Не смемо заборавити, да је човек, у овим причама, стопљен с природом, увезан с њом снажним персонификацијама: лето уцрнело, ливада клонула, чесма прекапила, пчелиња песма јалова, планина личи на нож, узмахнут високо, суша једе презреле трешње, снег лута, пада и сатире се низ литице, планина бистра и лака, као срна. И баш тада, кад помислимо, да ништа црње не може бити, снег, у Ћулафићевој прози, покушава, сопственом белином, да се одупре сутону. Рецимо, после првог снега, „проведри се, све се утиша, застане... као да се и сама природа изненадила, како је све то ново и необично“, док, с друге стране, снег зачас изгуби белину, „поједе га сунце, кораци, точкови“. Сунце се некад отима у висину, устаје жбуње из оних крчевина горе и расте, све је само киша која никад неће престати, чини се, понекад, да не може да сване, да никада неће доћи летње сунце док лице гори мразом, „штрецне те онај облак горе, јер не видиш у њему више снијег, или кишу... видиш људе, браћу своју (дављенике), себе“.

Ћулафићева проза саздана је од боја блата и мрака, сивила и црнила, пролећног сјаја. Недостижност сна преузима облик оног чега нема: ливаде, куће, ципела, бе - ралице за боровнице, најзрелије јабуке. Меланхолична помиреност с човековом судбом, трепери у свим причама овог виспреног писца, приповедача оштровидног ока, под којим су људи срне које се боре. И кад она деца, коју смо поменули на почет - ку, после дуге потраге, у катун не донесу ништа, остаје им вера да ће нешто тек да пронађу – сјутра. Можда у неком другом свету, на оној тамо обали, ако је све ово „само кратак предах, припрема за неки нови тајанствени пут“.

Читајући неке од Хемингвејевих реченица, Форд Медокс Форд је „осетио као да је коначно пронашао нешто блиставо после дугог роварења по прашини“. Ја ћу сада, са истим осећајем, наглас рећи, да су Ћулафићеве реченице право благо, или, како је неко лепше рекао – суво злато приче.