Наткрили ме, тако, сред поноћи неме
Чудна мис’о којој узрочника не знам,
Сагледавам јасно поноре и бездан
У чији мрак срља православно племе.

Тргају ме из сна крици беспомоћних
И коров са хумки уснулих пулена,
Одвећ прерано су због друкчијих гена
Васкрсли из гнева отпадника моћних.

Одлежу рафали и бистри се слика
Ужаса и страха тог последњег часа,
Суза невинчади из сметених маса
И мржње у оку германских крвника.

Видео сам, затим, у визији мучној
Протеране којим туђин путе бира,
Одваљен крст с крова древног манастира
И аветног сина у гомили бучној –

Што младости снагу расипа и троши
Да пелцере старог зла одржи живим,
Помрачи смрт сунце у данима сивим
Недужних кô она цурица на ноши.
Усуд мога рода пут је страдалнички,
Неорана поља – гробља ил’ бојишта.
И кад све нам узму не губимо ништа,
Још је наше што нам отму разбојнички.

На Палама, 18-28. март 2018.