| Ранко Рисојевић |
| ДРЕВНО КОСОВО И ЊЕГОВЕ СВЕТИЊЕ (Љиљана Лукић: Пут у недоглед, „Свет књиге“, Београд, 2018) |
| Систематично, професорски, али и професионално књижевно, Љиљана Лукић наставља своју средњевјековну сагу о српским просторима, издијељеним између ондашњих великаша, али са нагласком на њихово православље које су примили од Византије, да би их у томе утврдила лоза Немањића, са челним човјеком, светим Савом. У ту сагу укључени су и многи странци, у оној мјери у којој је то било могуће у временима када се дешава радња њених шест романа. Издвојила су се два лика у овом вишекњижју, Јелена Златоносовић, удовица и племкиња, и Николо Теодокис, медикус, који ће постати монах Теофилакт, а који је по поријеклу пола Италијан (по мајци) а пола Грк (по оцу). Прилике су диктирале његову животну путању, од рођења, када је остао сироче, јер му је отац нестао, преко завршених медицинских студија у ондашњој Падови, одласка у Дубровник, гдје се сродио с том средином, потом путо - вања у јужнословенске, православне крајеве, гдје се заљубљује у лијепу Јелену. Од те љубави, наравно, није могло бити ништа, осим чежње и патње, које су биле обостране, самотничке, непреболне. Да ли под утицајем те љубави, или по кодираном генетском насљеђу, Николо временом постаје ближи очевом православљу него мајчином католичанству. Стицајем нових околности, што смо могли да прочитамо у претходним романима, он одлучује да се замонаши и то на Атосу, тој Светој гори православља. Иако га умни монаси, игумани, савјетују да остане то што јесте и што је драгоцјено у свим тим право славним и не само православним крајевима, медикус, љекар, он остаје вјеран својој одлуци, да постане монах. Тако га сада пратимо на његовом путу кроз српске крајеве у вријеме турских освајања. Дио тог простора Турци су већ освојили, док се само један мањи дио, још сматра слободним. Али и та је слобода релативна, опасност пријети са свих страна. Тај период наше историје може се сматрати готово вишевлашћем, али и безвлашћем, ма колико се ту и тамо власт, локална, дакле, српска, трудила да се одупре потпуној анархији. Николо је у групи Хландараца који би требало да подсјете све метохе придружене Хиландару, да измирују своје обавезе, што они у посљедње вријеме не чине уредно. Управо је и то показатељ стања у бившој српској држави, гдје се сналазио свако на свој начин, легално и нелегално. Метоси су и постојали да би се манастири могли одржати, других прихода није било. Те обавезе установили би владари, пошто би подигли манастир, одређујући му изворе финансирања. Истовремено, доктор Николо помаже да се колико-толико уреде прилично запуштене болнице, при манастирима углавном, док никакав систем просвјећивања и помоћи не постоји. У то вријеме у Хиландару је установљен и медицински кодекс, у који су ушла сва ондашња медицинска знања, углавном практична. Идући од манастира до манастира, час праћени турским одметницима, јањичарима, час слободно, хиландарци су истовремено са својом мисијом, будући и сами монаси, користили ову прилику да се боље упознају са величанственим грађевинама оног доба. То је петнаести вијек, и медикус Николо Теодокис може да упоређује достигнућа, једнако зидарска као и ликовна, сликарска, на простору Косова и она у Итлаији, гдје је студирао и куда се кретао, увијек једнако радознао и наклоњен умјетничким дјелима. Пошто се роман исписује у првом лицу једнине, приповједач је Николо, читалац слиједи његове доживљаје велике српске културне баштине. У том погледу, ауторица и наглашава тај однос, не само Никола него и његових сапутника. Читаоцу се отвара увид у вријеме за које се мисли да је то био мрачни средњи вијек, али зна се да су баш монаси били они што су ширили знања ма какве врсте она била. Ево малог цитата: Тако се игуман Пантелејмон заинтересовао за сликарство и држећи се правила Св. Саве да треба што више путовати и упознавати разне земље и народе, а онда та сазнања преносити и у своју земљу... С друге стране, развија се и даље тема готово трубадурске љубави, коју Николо осјећа према Јелени. Свјестан да мора да је заборави, да се сав преда своме новом позиву, он не може из своје свијести да истјера оне кратке тренутке када је упознао господарицу Звоника. У овом роману све се одвија у његовим сновима, који су комбинација стварног сна и маште, пошто се сама прича о сну развија више литерарно него што се дешава у сну. Нарочито дијалози који су у тим сновима најважнији, наравно. Писан с намјером да своје читаоце упозна с богатим српским културним наслијеђем, а већег од наших манастира нема, овај роман дотиче се и оних питања која су непрекидно савремена и тичу се свих народа на Балкану. Ријеч је о прошлости која живи у сваком покољењу на свој начин. Тако се аутор не бави темама вјере, начинима на који се та вјера практицира, осим само спомињања богослужења, њој је ближи културни значај манастира, по чему су и у свијету познати. У временима када се на Костову и Метохији број Срба смањио до симболичних енклава и старих појединаца у већ градовима, значајно је успостављање те везе кроз вријеме, кроз епохе, између оних који су манастире подигли и којима су служили да славе свог Бога. У овим временима, овакав приступ показује оно на чему се може и треба настојати било да је ријеч о књижевном дјелу или просто културном опису блиском туристичким потребама. Љиљана Лукић је користила све те могућности, што ће сигурно привући већи број читалаца него да се бавила теолошким темама. На крају, треба подцртати, ово је роман и о једној од мучних темаМедитерана, и не само Медитерана, идентитету њених становника, домородаца и дошљака. Постоје једноставни идентитети, оних обичних смртника, који се и не одвајају много и често од кућног прага, проживјевши цијели свој живот не упознавши свијет мало шире од своје уже отаџбине. Јунаци Љиљане Лукић, укључујући и спомињаног светог Саву, људи су који су представљали у свом времену споне међу народима. Не одричући се свога наслијеђа, узимајући оно што се за њих „залијепи“, „прими“, они постају особе сложених идентитета, који су шири од самих основних појмова и једнообразовности народа.Медикус Николо, одрастао у католичкој средини, открива православље свог оца, потом кроз љубав открива Србе, и њихово православље које прихвата постајући монах Хиландарац. Али он је и даље сложена индивидуланост, онај који шири границе и доноси оно што је вриједно српског народу и свима онима с којима долази у додир. Ако на такав начин читамо странице романа Пут у недоглед, открићемо његове битне врлине, које у својој књижевној поруци надвисују и сјајне описе највећих средњовјековних православних светиња – манастира. |
