– Ја сам Дидодраг Гојак. Имам тридесет пет година. Живим у Захумљу, у селу Љубовиру. У старој кући, са болесном мајком. Ни сам не знам како вежемо крај са крајем... Имамо породичну гробницу у којој почива само мој отац... Умро је јадник... у ствари... објесијо се у Цијепцу повише куће баш пред сами рат. Вук је прескочијо у тор и покло нам све јањце намјењене за продају. Отац је реко да иде у Цијепац да му постави замку... Није разапо гвожђа, него се објесијо о старом ораху...
     Ја сам тада биjо у војсци у Чачку, лака против-авионска... Добиjо сам одсуство двадесет дана... Иначе сам завршиjо индустријску школу и намјераво сам се запо слити у Фабрици алатки у Граду. Возаријо бих на посо, а поред тога бих се бавијо земљом и стоком. Мислијо сам временом уз неки пољопривредни кредит озидати нову шталу, и купити за почетак фрезу... касније ако би Бог дао – и трактор... Свакако, што је најглавније... Оженијо бих се... Косаром... из сусједног засеока. Душу ми је заробила још од осмољетке, кад смо један дио пута ишли скупа у школу... Изродили би ђецу...
     Онда се заратило, мобилисан сам и бачен на бестрзајне топове. Бијо сам на Иваници првог јутра, кад нас погибе шесторо... први, мој земљак Драгомир-Мико, пала граната поред њих, добро је ико осто жив... Онда сам за топовима ишо свукуда по Захумљу, како је падала наредба... Комшија Јуроје није. Разболијо се баш пред мобилизацију... Био је код доктора Драгана и он му дао поштеду... Лежо је јадан код куће, нешто му у глави није било добро... препо се вјероватно... није се чудити... Рат је то... гине се... Ускоро је потпуно ослобођен војске, ослободијо га доктор Драган и доктор Славиша, за кога су касније рекли и да није доктор, већ конобар, ко ће га знати. Ја сам једном бијо код њега, заболило ме ухо... дао ми је неке капи од којих ми је било боље. И Јуроју је одједном било боље, почео је да са „фићом“ иде у Црну Гору и да довози бидоне са горивом, кога у Граду није било ни за лијека. Наплаћиво је литар по четири њемачке марке. Причало се овдје код нас у селу да је испод задњег сједишта уградијо некакву бачву па је мого доћерат више бензина... Ту негдје почињу и моје муке и тада сам први пут, онако издалека, и ко да хоће и ко да неће, чуо вучије завијање, али док сам се ја овизо, оно је нестало. А баш се добро сјећам, тог дана сам видијо Косару са Јуројем. Дошо сам са неком „панонијом” из Поповског поља, гдје смо били смјештени и враћо се пјешке премаМоску, знаш има дванес километара
од наших кућа, кад сам их видијо у оном жутом „фићи“, баш на Андрића ћуприји. А била је лијепа, докторе... кад сам је видијо некако ми нестаде ваздуха и забоље ме жестоко неђе у дну стомака... Смије се...
     Лице јој цвјета, зуби се цакле... коса јој дужа и тамнија него раније... Сигурно је Јуроје реко нешто смијешно... Поздравијо сам се са њима, али ми је она изгледала нешто друкчија, није била љубазна према мени, ко раније... Мора да се стиђела пред Јуројем...
     Заврши се и тај рат, потписаше она тројица примирје... Гријех је рећи, докторе, али лакше живјах док рат трајаше. Сви у војној униформи, врећа брашна и покоја конзерва, мајка тада још могаше, па мало кокоши, једна свиња и кравица... Онда се некако подвојишмо, како се скинуше униформе, не обукоше сви стару робу, неки освануше у новој, какву прије нијесу ни имали ни носили... Нарочито онај Јуроје. Отворијо у Граду дисконт сточне хране... Косару запослијо... нека је... и њој треба... Једном ја свратијо, нема никог иза пулта, па подвикнух: „Има ли кога?“ – кад ето њих обоје из магацина... ваљда претоварали мекиње, он задихан, она поправља мантил, врућина у магацину, под плочом... И тај дан сам чуо вука како вије, али нисам се успијо ни окренут око себе, а вијање је престало. Увијек послије тога се не осјећам добро и нешто бих најрадије сломијо или баталијо...
     Елем, није лако до динара доћ, нема се, а све мораш купит... оно што бих продо ваља донијет до пијаце, а нема аутобуса... и мајка залеже... водијо сам је код доктора, каже суше јој се кости, нема лијека...Мука, докторе... А и кад га има, мора се платит... Купују се љекови у апотекама, да опростиш, ко сточна храна... Ја прије рата дуго нисам смијо ућ у апотеку од неког страхопоштовања... Кажу, да се људи обогатише са трговином љековима... Е, црног богатства, на нос ће им скочит... Кажу, такође, да један има шес апотека, све их наџиџо једну до друге, па продаје ли, продаје!... И код доктора треба са кесом, код ових што оперишу и са ковертом... руку на срце, ја никоме ништа нисам даво, нити ми је требало до ових дана кад сам лего код вас на одељење, нити сам богами имо, и да је требало!
    Фабрика не прима раднике, нешто мало ради... ускоро рођак од оног Вука Драшковића, што написа Нож, рука му се позлатила, чито сам га четири пута, претвори фабрику алатки у фабрику наполитанки... Доста људи оста без посла... истина, прима нове младе људе у кексару, али ђе ћу ја то... Видим мрка капа, тешко састављамо мајка и ја крај са крајем... Оно вучије вијање поста чешће и не вије само један, већ видим да их има више, то ми се не свиђа, по јаду рекох мајци за њ, она само што не свисну, палила три јутра заредом свијеће, утањила, видим, нит једе нит пије... почела да прича о покојном старом и о оном вуку што је јањце разбуцо... некад ме зовне очевим именом, па се лупи дланом преко уста, те се три пута прекрсти уз: „Боже ти мене опрости!“ – и оде у собу, ђе плаче... знам, иако не видим.
     Покушаво сам наћ посо у Граду, ишо сам код свих директора... неки су били са нама на бестрзајцима... радо ми се и у Граду јаве и потапшу ме по рамену, испричају понеку заједничку згоду, али кад ја почнем о мом проблему и како живим, одмах се уозбиље и нестане им времена... Народ прича свашта... кажу ови са стране се лако запошљавају јер давају директорима паре... донијели из разнијех до лина, директори их не знају па узму марке и приме их на посо. Ја немам паре, а да имам, дао бих им, нисам ни ја кукавица и јадо, нити су ми то покојни ћаћа и ђед били, људе увијек треба частит... али немам... стварно немам, ђавољи динар, некада вала ни пребијене паре, срамота ме проћ поред пијаце, неко ће ме сврнут за сто, „Под платане”, а ја празног џепа, кукала ми црна мајка кукавица... зашто сам ратово пет година... Прича се да директори и неће да узму част од ових наших јадника, незгодно им, наши су то људи, па како ће од њих, није ред, срамота је, али им ни посла не дају... Некад помислим да
бих требо... ма закопо сам га у девет јама... али само накратко помислим, брзо ме прође... и прије су људи имали и немали, проће и ово... само што се одуљило...
     Кажу, учлани се у странку... коју... сви исто причају и раде... долазе сваке двије године овђе у Љубовир и држе говоре на Радачу, пред школом, ђе 1942. године партизани стријељаше невиног двадесет и једнога... обећавају куле и градове, а кад избори прођу, све опет по старом...
     Мајку ми највише жао, јадна се надала да ће имати снају и унуке, а неће, неће богами, докторе... Други пут нећете успјети, други пут ћу ја то боље урадити... Од Моска до Домашева четрдесет два неожењена момка... Живе вако ко ја, са ћаћом и мајком или само са једним од њих. Не жене се, а немају ни са ким... У Љубовиру више нема ђевојака, све су у Граду, више воле мест улицу у Граду него помуст добру краву или ускопат плодну земљу, на селу... Коров, докторе... све зараста у коров. Она четрдесет и двојица, подобро вире у ракијску боцу... Косара... е, пуста Косара... да и то кажем... Оног Јуроја ухапсили, нешто поред сточне хране гонијо у камијону... Осто без динара... Пије, и туче је... прича се да је нагони да за паре спава са људима са стране, па јој их узима... Знам докторе, нисам ни ја толика будала, она је са њим била и кад сам их видио у „фићи” на Андрића ћуприји и знам шта су радили у магацину, али ми њен пријашњи лик пред очима, јој, кад смо ко ђеца скупа ишли у школу, ташну са књигама сам јој носијо и у одласку и у повратку... Ех, слатка терета за мене, тада... Помиријо сам се... курва – курва... још ће је доста љутог јада убити са Јуројем... али нека... Ишћераће је из куће на студен брзијек дана... Сјетиће се мене... Кајаће се, али ће бити касно... Једино ја то њено кајање нећу дочекат... али ће божија правда бити задовољена... Да смо некако кренули заједно кроз живот, да се не зарати, сигуран сам да бисмо остали скупа и имали ђецу... и да ми се оно вучије вијање не би јављало и тјерало ме... да се... али добро, сви ће једном умријет, неко прије а неко послије... Овај пут сте ме спасили, хвала Вам, али други пут нећете... нема за мене овдје сунца, докторе, и кад сија мени је хладно, храна ми не годи, нема укуса, ко да једем залогаје од чемера... ваздух је друкчији него раније, гушим се и кад удахнем пуним плућима... Само лаж и похота... жељан сам искрених људских очију, али нема их више, гледају преда се, или лукаво играју лијево-десно, ко на зејтину... Али, Косара... докторе...
пуста Косара... Душу ми је заробила још од осмољетке, кад смо један дио пута ишли скупа у...
     Мени се чини, докторе, да је ово престало да ради. Точкићи се више не окрећу...

* * *

      А се лежи Дидодраг Гојак, на својини, на племенитој у Захумљу.
     Зашто ме мати роди?
     Јер, овди има висље лажног сунчевог злата но снова, висље вјетра но добрих ријечи, висље празнине но љубави, висље лажи но истине, висље узимања но давања.
     Јер, дани овди нису испуњени врименом ветч мором, нотчи нису здјеле пуне слатких сања ветч бурад пуна гортчине. Зашто ме мати ти роди?       Да буднем жедан, да буднем гладан, уморан, тујжан.... и да ме ти воде напојиш, сиром и хљебом нахраниш, чистом постељом одмориш, осмијехом развеселиш.
     О мати, све би то било исто,
     а потпуно другатчије, да то хотче да уради Косара. Алʼ она то нетче. Хотче, алʼ другому. А ја хотчу само њу.
    И због тога згибох. Алʼ, мати, није то било залуд. Јер, кад она будне и стара и ружна и зла, и кад се за њом, мати, нитко не будне окретао, а онај њен Јуроје је из кутче истјера, и кад не будне имала ни гдје ни куд, тад че се мене млада сјетити, мене и моје љубави.
     Алʼ ја тад, мати, из неба нејчу доч. Озго тчу све то само глидати.
    Због тог змрех, мајкo, млад. Алʼ због тога будутчег трена, вридло ме и родит.
    Ти путниче, који моју патњу сада знаш, не привали ми биљега, а привалиш ли га, Бог ти још тержи на твоје тијело ставио.
    1167. годне, кад бјеху пуне влкова шуме.

    ЗАПИС СА СТЕЋКА ИЗ 1167. ГОДИНЕ (Радимља, Столац)