| Љубица Арсић |
| САМИ НА ПЛАЖИ |
| Родитељима је рекла да јој се тог јутра не иде на купање, радије ће остати у соби да чита лектиру за следећу школску годину (чуј, лектиру!), на шта ју је отац добро осмотрио оним својим рендгенским погледом, зачудо не прозборивши ни реч. Чим је с прозора, попевши се на шамлицу, одакле се пружао бољи видик, угледала мајчину прилику како се приближава месту на којем је отац већ дошао и раширио пешкире, Милица се журно упутила ка пустој плажи, жмиркајући пред неумољивом јаром која је пловила кроз ваздух. У грудима јој је тукла радост, коју никад пре није осетила. Нека помама ју је терала да се без преке потребе, као дивокоза, попне на камен поред пута и да са њега скочи, да одатле, пре него што скочи, покида нарамак лишћа са дрвета, згужва га, згњечи из све снаге и баци што даље може. Иза последњих кућа распостирала су се поља ниског, чупавог жбуња и чичка налик вулканском цвећу расејаном по дивљој, необрађеној земљи. Први пут јој је то цвеће од скамењене лаве објашњавало неке облике и боје, позивајући је на ћудљиво славље. Ништа у летњем дану није спокојније од мора које лагано запљускује влажну линију на песку, умиљато попут дивне звери подвијеног репа, која је, сигурна у своју снагу, прешла руб прашуме и потурила врат за чешкање. Стипе ју је чекао опружен на песку, његово мокро тело направило је тамну мрљу. Управо је дошао морем, чамац се, укотвљен, љуљушкао у пустом плићаку. Чекао је њу да заједно уђу у море. Кроз троугао чије су странице правили суви део конопца и онај под водом са сидром на крају прошле су две пљоснате, лимене рибе, змеђу њих изрони Стипе носећи за Милицу љубичастог јежа. На сунцу, његове прпошне бодље полегоше отварајући пут ка осетљивом отвору са нечим сличним белим секутићима као код бебе. Скакали су са чамца у море, силовито као дивљаци који се са ножем у зубима обрушавају на непријатеља, оштрим замасима правећи пену пливали су далеко све док чамац није постао сивкаста мрља у лилипутанској ували. Ту у великој дубини пред којом су устукнули, плитко заронивши у страху од тамне и опасне воде, приближила му се целом дужином, на тренутак осетила како се заједно, као једно тело, одржавају у води. Ослонила се на његово раме, додирнула га образом па су опет пливали назад, желећи да разбију, униште море. Уморна, легла је на песак који је због своје топлоте подсећао на свилену простирку испод које се мигољило велико тело лета. И даље јој се љуљало у глави, још увек је лежала у Стипином чамцу, који је лебдео изнад воде. Испод се простирало жало и они на њему, све је било благо, распршено и далеко. Чинило се да их неко носи и благо њише. Препуштала се замору, желећи да загрли, да из све снаге стегне дивљу плажу заједно са стакластим песком који клизи кроз прсте, да згрне и исцепа плишани облак налик зеки и питомом медведићу. Из гомиле алги размекшаних солима, које је избацило море, испаравао је сладуњав и киселкаст мирис сличан буђи на грожђу. Стипе се забављао грицкајући и растурајући те алге. Његове кратке, широке шаке силовито су грабиле морску траву, одизале је врховима прстију и с висине лица испуштале, све брже и брже, копајући све дубље по влажном песку и около разбацујући мрке влати. Бацао их је по њеним ногама, онда их дланом полако скидао, голицао ју је љигавим крајевима по врату, уз смех је спуштао алге на њен стомак. „Престани!“, подвикнула му је. „Ма немој се љутит“, настављао је своју игру. Зграбила је бусен и растрљала га по његовим грудима, један највећи му је спустила посред главе. Није се опирао, пустио ју је да му ради шта јој је воља. Онда је одједном отворио очи, пренуо се из привидног дремежа и кренуо да около нешто тражи. Из гомиле алги изабрао је малу длакаву грудву, угибала се у његовој шаци. „Овде на отоку зовемо их колудрицин прдеж“. „Колудрица! Шта знаши „колудрица“? „Часна. Жена која живи у самостану. Како се то код вас каже“? „Аха. Калуђерица“. Отела је из његове руке још влажан грумен. „Дај ми. Никад у животу нисам држала прдеж“. Насмејали су се и мало приближили једно другом. Око њих се простирала постеља од морске траве, сунце ју је полако сушило одузимајући јој сјај. „Време је да се вратимо. Моји ће се бринути“, невољно је предложила. „Нека мало. Нека овде легнемо. Још сасвим мало“. Погладио је по песку склањајући суву морску траву и покоји каменчић. Посматрала је обухвативши колена која је додиривала уснама како јој он чисти место где ће да легне. Спустио се поред ње. Провидна купола сада без иједног облачка блистала је изнад њих. Кроз њу је нешто пролетело, окренуло се у ваздуху, затим крикнуло стрмоглавивши се иза њиховог погледа. Крик је зазвучао болно, али је убрзо нестао, упила га је благост подневног мора. Далеке стене на ободу залива питомо су зарониле, видели су се само пепељастосиви врхови. Милица је ћутала. У себи је пребирала по морском дну изнад којег су лебделе лењивице раже, таласале су модрим плаштом пресецајући бојажљив зрак који је до њих једва допирао. Зрак који кружи око уста риба што се лењо изврћу и показују своје нежне трбухе, светлост која ће се на тако великој дубини утулити препустивши мраку да обезбеди од напада шупљине стења, усеке, тајне пролазе. Ипак, тамо негде дубоко чује се звук предмета који пада, пролази кроз воду и полако тоне сличан упаљеном палидрвцу које упркос свим законима гори и не престаје да светли чак и кад падне на дно. „Волела бих да пловимо на неком великом броду и да са палубе гледамо у таласе“. „Ма шта би ти малена“?, лењо је упитао ваздух. „Обожавам да посматрам море“. „Кад сам пловио са барбом нисам има вримена да гледам у море. А таласи нимало нису фини, знаш. Ако хоћеш, могу те провозат у мојој барци“. To је баш лепо да се мало вози у његовом чамцу, али се нико од њих двоје није померио. И даље су лежали, Милица је руком захватала песак и пуштала да јој полако цури кроз шаку. Онда се привила уз њега, приљубила се на његову мрљу од бусена. Дрхтао је док се свом снагом прибијала уз њега, узимајући му топлоту која је отицала кроз потамнеле ушне шкољке и укрућене мрке брадавице. Уши су му стварно гореле. Дрхтао је све јаче док је она стезала песак, забадајући ноктима у длан. Држећи се за руке, потрчали су да се оперу у мору. За њима су остајале плитке стопе у песку, удубљења која је брзо испуњавала вода. После тог дана, још је само једном чула Стипу како на скалинама, уз гитару, пева ону песму Ју те сам се заљубија. Није га више сретала. Трудио се да је заобиђе кад год би могао. Путем су се мимоилазили, поздрављао је немушто неког неодређеног чије лице виси у ваздуху, уз трзај главе, трудећи се да избегне њен поглед. Видела је с прозора како се по највећем сунцу пење до своје куће, како оштри камичци шкрипе при жустром ходу којим је грабио до капије, осећала да он зна како га она с прозора гледа, прати сваки његов покрет. Тешко је уздисала, сунчана обала постала је њен затвор. Престала је да осећа глад правдајући се да је нечим покварила стомак, што је мајку надахнуло да редовно нуди препечени хлеб и чај од нане из термоса. Нерадо је прихватала разговор, сметала јој је њихова брижност и стална запиткивања, велики закључци о животу. „Како ти је сад? Да ли ти је мало боље“? „Дете, шта ти је“? „Пусти је, нису јој све козе на броју. Видећу је кад почне школа“. „Лепо кажу паметни људи, да је човекова судбина у његовој нарави. Да ми је знати на кога је“! „Кад смо на мору, треба да користимо сваки дан. Питај ко уопште може од твојих другова да летује на мору“. Стипина кућа, испод које је бујала питома прашума сињоре капетанице, као што се и она сама позамашним телом ширила по простору којим се кретала, постала је центар Миличиног осматрања. Да из ње није хитао Рицави да се са мотором свог чамца што пре спусти до риве или да одатле није излазила нека црном марамом повезана испошћеница као камен озбиљног лица, вероватно Стипина мајка, изгледало би да је та кућа, често у потпуном мраку и без спољног светла, пуста и уклета. Са оног зидића испод рогача, проучавала је празно место на плажи, по њему су се кретале утваре недавних Чеха. Провидан Пан у кишној пелерини од ваздуха и светлости упија још мало етеричног плавила не би ли га понео и затворио у фиоку свог радног прашког стола, његова жена пребацује у ноте таласе са летовања сличне онима на Сметаниној Влтави, док деца зује около попут голотрбастих анђела, острвских светих бумбара, све мањих и мањих док се на крају потпуно не смање у сићушна бела јајашца из којих су постали. Њихове прилике бледе, нестају, стапају се са сенкама облака на проћелавом брду изнад залива. Убрзо, нови туристи запоседају слободно место. Пумпају душеке, простиру шарене пешкире, тупим ножићем отварају конзерве и башкаре се на сунцу. Овде горе, на стрмом сокаку поред улаза у кућу капетанице из које пири про маја кроз меснато лишће агаве, распусног адама и кочоперног филодендрона, нестанак чешке породице личи на неуспели снимак са превише осветљеним лицима и стварима, вишак снимљених кадрова за филм чије ће приказивање бити прилично неизвесно. Камена кућа као из снова усред оазе зеленила. Доживите тај поглед, видик са два балкона на залив је незабораван. Патуљасте палме у амфорама машу незваном госту који једино кроз капију од кованог гвожђа може да завири у овај земаљски рај. Овако би можда у каквом бедекеру изгледао опис виле још увек привлачне капетанице, којој се муж капетан са својих поморских избивања појављивао све ређе, доносећи јој из земаља чија имена није умела ни да изговори расаде егзотичних биљака све док његове посете потпуно нису престале. Уз тајну претпоставку да се капетан на крају укотвио у некој далекој луци, усред живота са новом женом и приспелом децом, препустивши претходној потпуну тишину и хладовитост простра не виле и обележивши њено пољуљано достојанство напуштене жене великим црним шеширом са којим се увек појављивала. Постоји и друга прича, која донекле може да објасни капетанов нестанак. До острва је у јахти допловио познати режисер желећи да на пешчаној плажи сними неколико сцена за свој нови филм. Одмах је на риви приметио колосално капетаничино тело које се под сунцобраном бибало и дрмусало у такту са њеним једва обузданим грудима. „Треба ли вам заклон од сунца“?, наводно је шјора била та која је, мрднувши неколико пута сунцобраном горе-доле, прва питала режисера, страсног обожаваоца женских груди, коме је за сцену кад морски таласи на жало избацују огромно тело жене-рибе недостајала прикладна глумица. После неколико часова у миру виле режисер је лутајући кроз собе решио да промени књигу снимања и да у неколико кадрова сними сињору окружену рибама у великом акваријуму, затим у башти са златним кавезима окаченим на гране олеандера, још један док њено предивно тело излази из клизног плакара за који је, журећи са поруџбином, одмах телефонирао филмском столару. Сињора се без иједне речи пристанка али ни одбијања само тајанствено смешкала хладећи се отвореним новинама, дуго пошто јој је режисер неколико пута понудио да потпише уговор. Толико га је разбеснело њено одуговлачење да је из мастионице отпио гутљај мастила, затим је зубима искидао и сажвакао неку потписану и печатирану хартију. Сињора је хладнокрвно спустила новине и узела са овала сервиран краставац намеравајући да се њиме освежи, што је режисера толико избезумило да ју је урлајући оптужио како жели да га силује и, као наводни знак предаје, спустио панталоне. Све се завршило тајанственим пожаром на режисеровој јахти, која је изгорела без посаде, а остаци потонули насред острвског залива. Режисер се повукао са места догађаја без иједног снимљеног кадра, а капетан је од брижних душица највероватније дочуо све што се дешавало оне ноћи у његовој вили. Можда је у томе било зрнце истине, јер је Милица, ронећи близу обале, видела олупину шпорета обраслог алгама, из чије је отворене рерне, која је лагано клапарала као велика уста неког морског чудовишта, излетело јато сардела и попут мимохода дуго кружило око разбацаних шерпи и тигања. Што је време без Стипе више пролазило, све га је чешће замишљала. Не толико у слици како јој долази у сусрет и како се иза окуке прво помаља врх његове главе са густом, рицавом косом посветлелом од сунца и соли, већ више кроз укус сланог мора, горчикавог језгра прилепка којег је скидала са стене, вадила очевим перорезом садржај из љуштуре и јела га. Подсећао ју је на сладак зној којим му је мирисала кожа. Шта се догодило? Зашто више неће да је види? „Шта да урадим“?, питала је. „Помоли се мојој мајци, можда ти она помогне“, шапнуо јој је Христ са распећа окаченог изнад њеног кревета, гледајући у њене на школској игранци повређене палчеве са ноктима који само што нису отпали. У страху да не сретне свештеника дрводељу, Милица се пришуњала до сеоске цркве. Једна старија жена управо је из ње излазила оставивши врата полуодшкринута. Цвеће које је била донела спустило је отромбољене главице и куњало у вази поред кипа. Пре него што је ушла, Милица је са прашњавог пута засутог иглицама узела једну шишарку и ставила је у џеп. Пришла је Госпи у ниши, једној прилици витког, дечачког стаса и безизражајног лица, загледаној у флеку на таваници која се на том месту потклобучила, претећи да оног ко ту стоји заспе осушеним малтером. Очекивала је неког попут мадона са репродукција у књигама, са златним карнерима и фалтама из којих провирује дете успињући се према трновитој круни на глави, или неку тамну афричку краљицу са биоскопског платна, накинђурену гривнама и огрлицама, како носи бебу сличну лутки од каучука. Овој је око главе уместо круне стајао само ореол и ако се не узме озбиљно тај знак, личила је на младу пастирицу чији се дебељушкасти, потпуно наг син, мало даље, играо с јагњетом. Милица је пољубила врхове својих прстију и њима погладила једноставну, лепршаву хаљиницу на беле крстиће испод које је вирило уско и мало стопало. Јагодице су уместо тврдоће дрвета дотакле порозност и лакоћу обојеног гипса. „Да ли ме чујеш“?, молећиво је упитала. „Уради за мене оно што би учинила да имаш ћерку“. Извадила је из џепа шишарку и спустила је поред Госпиних ногу. Богородица је прелетела погледом преко Миличиних рамена на којима се гулила танка кожица са нежним ружичастим местима, затим је проучила пут од њеног лица до рањених палчева, премишљајући шта за њу да учини. Шишарку није приметила. Онда су се за Милицом затворила тешка црквена врата. |
