61/62 Željka Pržulj

Жељка Пржуљ
УЛОГА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И СРПСКИХ ПИСАЦА У
ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ
(Поводом свечане академије „Пут до слободе“, којом су студенти Катедре за
историју и Катедре за србистику обиљежили стотину година од ослобођења
и уједињења 1914–1918. године, на Палама 13. децембра 2018).
     Књижевност као умјетност резултат је потребе човјека као духовног бића да то своје биће и изрази, и то на креативан начин, који није својствен сваком појединцу. Уједно, пошто је човјек и друштвено биће, књижевно дјело представља умјетникову представу стварности која га окружује, са свим појединостима које су у вези са људском судбином. Стварносна појава према којој књижевност ниједног народа није равнодушна и која представља једну од оних вјечитих тема књижевности је рат и све оне страхоте које иду уз рат, а усмјерене су против човјека и човјечности. Двадесети вијек, савремено доба према историјским мјерилима, више него достигнућима у свим сферама човјековог живота, обиљежила су два свјетска рата, нарочито Велики, јер је био прво такво а заједничко искуство већег броја народа.
    При типологизацији српске књижевности двадесетог вијека, усљед недостатка прецизнијих, још увијек је честа одредница термин ратна, међуратна и сл. То је искључиво временско, хронолошко одређење, никако квалитативно и поетичко, а означава књижевне процесе у ванкњижевним, историјским оквирима. Рат у књижевности може бити присутан на двојак начин: као „стварносни контекст“ (Поповић 2007, стр. 259) под чијим непосредним утицајем настају књижевна дјела и као пресудни „стваралачки агенс“ (Исто), а да, при том, не мора бити мотивски назначен. Балкански ратови, аустро-угарска окупација, анексија Босне и Херцеговине, феномен талаца и интернације, шуцкори, само су неки од „црних“ догађаја који су претходили Првом свјетском рату и који по ко зна који пут по реду потврђују Шантићеве ријечи да „народ је овај умирати свико“ (Ми знамо судбу).          Још од Немањића када је српска књижевност најдиректније могуће скопчана са историјом, српску књижевност са темом рата одликује висок степен историјске свијести и снажно родољубље. У извјесном смислу, књижевност је продужена рука историје јер да није било књижевности поједини ратни догађаји из претходних историјских времена би били мање познати или би остали потпуно непознати.
   О феномену талаца и интернацији као знаку одмазде над српским становништвом у Босни и Херцеговини послије Принципових пуцњева као претечама концентрационих логора у НДХ, из личног искуства писао је Светозар Ћоровић у Белешкама једног таоца. Ово мемоарско-хроничарско дјело, заједно са Црном књигом његовог брата Владимира Ћоровића, непроцјенљиво је свједочанство о овим догађајима. Од посљедица боравка у аустро-угарским затворима и интернацијама Светозар Ћоровић умро је 1919. године.
    Српски писци су за вријеме сваког па и Првог свјетског рата, без разлике на ванредне околности, упркос свему и даље радили оно што су најбоље знали – писали. Њихово писање имало је велику улогу јер се нарочито у таквим тренуцима вјеровало у моћ писане ријечи, у могућност ширења слободарског духа тим путем, о чему свједочи читав корпус усмене књижевности. Писац, било својим прозним, памфлетским и новинарским чланцима, есејима и прогласима, а надасве поезијом, заиста је имао улогу пробуђене свијести народа. Зато нису могле упразно одзвањати ријечи пјесника, дипломате и добровољца Милана Ракића, као што су ове које су се уосталом и потврдиле у Првом свјетском рату:

...Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем
                             (На Газиместану).

     Наравно да српски писци нису заборавили одговорити ни на своје војничке обавезе и у Великом рату, активно су учествовали у борби, врло често као добровољци. Тако на примјер, Станислав Винавер био је један од 1300 каплара у чувеном скопском Ђачком батаљону, а отада 1300 каплара представљају симбол жртвовања за слободу сопствене земље и народа јер су то били, махом, голобради младићи који су, иако њихова обука није била завршена, свјесно кренули у борбу.
    Винавер је након надљудских напора преласка преко Албаније на острво Крф, радио у Српском ратном пресбироу и био уредник „Српских новина“. На челу Српског ратног пресбироа био је професор Слободан Јовановић који је 1916. године у Француску и Енглеску послао филозофа Бранислава Петронијевића, владику др Николаја Велимировића и Станислава Винавера како би упознали Европу са страдањима српске војске и српског народа. Винавер је из Париза, по налогу Николе Пашића, 1917. године, послан у Петроград као преводилац српске дипломатске мисије и тамо доживио Октобарску револуцију. У Русији је до 1918. године био преводилац у српској војној мисији која је имала задатак да прикупља добровољце ради слања на Солунски фронт. А за све то вријеме, приликом обављања важних државничких мисија, није престао ни писати.
    Када је ријеч о тематизовању страхота Првог свјетског рата, потребно је споменути и Владислава Петковића Диса. Пјесник Утопљених душа и сам страдао приликом торпедовања лађе, у пјесми Пролеће 1915. године доноси сљедећу пјесничку слику:
Опет нам је земља тешка ко тамница,
Помрчина густа насред груди лежи
И варош и вода, брдо и равница
Све је данас једно, све гробови свежи.
     О деветстопетнаестој у истоименом дјелу, писао је и Бранислав Нушић. Најзначајнији српски комедиограф, у роману-хроници посвећеном страдалом сину јединцу, једном од 1300 каплара, говори о трагичним данима Србије и њеног народа који се преко Приштине, Пећи и Албаније повлачи пред непријатељем. До краја живота није написао ни једну комедију. Између осталог, пише:
Иду једно за другим родитељи без деце и деца без родитеља, очајни без утехе,
бони без неге, изгладнели без понуде, изнурени без одморка. Унезверено и узбуђено, са
осећањем страха, понижења и патње, креће се поворка невоље и јада и тече друмом
као набујала река болова
(Деветсто петнаеста. Трагедија једног народа)
    Оно што заборављамо још од Косовке дјевојке, а не смијемо је женска страна рата, која, ма колико безгласна била, није мање херојска. По својим подвизима чувене су Српкиње ратнице као што су Милунка Савић, Софија Јовановић, Василија Вукотић и многих других. Свој живот у Великом рату на располагање отаџбини дала је и сликарка Надежда Петровић, сестра писца Растка Петровића. Поред ње и других незаобилазна је Исидора Секулић која пјесмом у прози Тихе строфе, одаје почаст Станиславу Сондермајеру, најмлађем борцу погинулом у Церској бици (пјесма је објављена у Нишком „Делу“, год. XX, књ. 73, I, 1915).
    Читаву књижевност насталу на мотивима из Великог рата, као и уосталом свих ратова у којима је српски народ свјесно приносио жртву на слободарски олтар, можемо назвати именом збирке Милутина Бојића, Песме бола и поноса. Пјесник неприкосновене Плаве гробнице коју смо већ чули, вишеструко је оставио трага. Када год говоримо о албанској голготи користећи управо овај израз, споменемо и Милутина Бојића, а да то, углавном, и не знамо. Израз „голгота“ као израз степена и суштине српског страдања мјерљивог библијским Христовим, први је употријебио управо Бојић у својој пјесми Одлазак, а тек га је касније преузела званична српска пропаганда и проширила његову употребу. Пратећи опоравак српске војске на острву Крфу и припрему за солунски фронт, не избјегавајући чињенице и реалност, он пјева ипак са вјером у снагу свог народа и надом у побједу и славу:
Голгота чека. Знаш ли њој да греду
Путови твоји маглом завијени?
А врагови ти покров слави преду!
Из тешка сна се, о мој роде, прени.
А ти ме гледаш мирно, без бојазни,
И вера краси твоју главу бледу,
И збориш: „Чему разговори разни?“
Јер вратићу се у истоме реду,
Поново ведар, васкрсао, смео,
Са новом крвљу охолом и здравом,
Срешћеш ме горда, кô што си ме срео,
На пољанама позлаћеним славом.
    Као што је то својствено Србима, да од мало направе чудо, континуитет књижевног стварања наставља се и у избјеглиштву на Крфу. Српски писци, интелектуалци, окупили су се око књижевног часописа Српске новине покренутог 2. априла 1917, који уређује Бранко Лазаревић, а нарочито његовог додатка чувеног Крфског Забавника, који се према високим естетским мјерилима сматрао ратним насљедником Српског књижевног гласника. Захваљујући споменутим и писцима попут Јована Дучића, Милоша Црњанског, Тина Ујевића, Растка Петровића, Ива Андрића, Тодора Манојловића, Светислава Стефановића, Божидара Пурића, Владимира Стојадиновића и многих многих других створен је читав корпус српске књижевности која се данас изучава као посебан феномен – крфска књижевност.
    Као поуздан свједок разноликих страдања српског народа од давнина до деведесетих година прошлога вијека, српска књижевност је неодвојиви дио српског националног идентитета. И ма колико рат и ратне страхоте утицале на поетички профил српске књижевности, важно је истаћи да је њена природа је дубоко хуманистичка и антиратна.