61/62 Danka Lajić Mihajlović

Данка Лајић Михајловић
ГУСЛЕ НИСУ ИНСТРУМЕНТ СПЕКТАКЛА

     За све нас који смо непосредно учествовали у припреми номинације за упис певања уз гусле на Унескову Репрезентативну листу НКН (Национално Културно Наслеђе), ово је посебно вече. Окупили смо се да достојанствено, како гусле и заслужују, обележимо овај успех. Стицајем околности у тренутку гласања о нашој номинацији, министар културе Владан Вукосављевић и његови сарадници, били су у Кини, те је њихова реакција на упис пренета путем медија, али није било прилике да заједно прославимо ту, заиста сјајну вест. Поврх тога, у међувремену су у медијском простору, незнањем или намером, информације и национални понос често претварани у дезинформације или негативне емоције и непријатну атмосферу као контекст говора о гуслама. Зато ми је посебно драго да је Савез гуслара Србије још једном показао иницијативу када је певање уз гусле у питању, и уприличио ову свечаност на начин достојан повода. Гусле нису инструмент спектакла, макар не када говоримо о традиционалним гуслама, осећај за меру, за примерено је кључ очувања овог наслеђа. Наш Коларац је београдски храм културе, а препуна мала сала одувак је била амбијент и показатељ великих догађаја. Хвала свима који су присуством увеличали овај „дан гусала“.
    Иако је оквир овог догађаја једна Конвенција и процедура по њој, мој доживљај читавог овог подухвата је веома емотиван и зато вас молим да ми не замерите лични тон. Мислим да о самој номинацији већину тога већ знате, па ћу подсетити само на неке аспекте, са жељом да осветлим мање познате детаље процедуре којима сам лично сведочила.
   Пре свега, желим да укажем да се на очувању и промовисању певања уз гусле, као традиционалне форме извођења епских песама, на нивоу ангажовања гуслара-појединаца, друштава и Савеза, радило и раније. Ипак, тек почетком овог века тадашња управа Савеза, на челу са Радованом Пековићем, иницирала је сарадњу са научним и образовним институцијама. Од тог времена, сарадња гусларског света и научника се развијала кроз узајамну подршку: учешћем гуслара у различитим облицима у корист науке, и настојањима да научници буду непосредно од користи у промовисању и очувања гусала. Тако је за мене, као истраживача епике, што из етномузиколошке перспективе подразумева сарадњу са гусларима, било подразумевајуће да већ на прву информацију о примени Унескове Конвенције о очувању НКН у Србији, иницирам припрему предлога за упис певања уз гусле на Националну листу НКН. Заједно са онима који су про- фесионално ангажовани на примени Конвенције, гуслари и ја смо савладали почетничке тешкоће и певање уз гусле уписали на Нациоаналну листу 2012.
    Од те године се заиста много радило на већој видљивости и реафирмацији гусала у јавној сфери, посебно је много учињено на охрабривању младих гуслара, али и на истраживањима гусларских искустава и естетких ставова у циљу одговорног формулисања онога, што се речником Конвенције назива „мерама заштите“. Познајући принципе Конвенције, ишли смо јој у сусрет. Радили смо тако да једног дана можемо документовано затражити одУнескоа да певање уз гусле прихвати као део наслеђа света. А тај тренутак је дошао 2016.
  Велику захвалност дугујемо министру културе, господину Владану Вукосављевићу, који је иницијативу Савеза гуслара Србије, тада под руководством Слободана Бобана Драшковића, прихватио као израз велике заинтересованости и одговорности тзв. локалне заједнице – оних који чувају неку наслеђену праксу као важну за њихов културни идентитет, те је донео одлуку да се певање уз гусле номинује као следећи елемент за упис код Унескоа у име Србије, после славе и кола.
    Задатак припреме документације додељен је Центру за НКН који је формирао стручни тим. Свест о одговорности и обиму посла била је присутна од првог тренутка. Са искуством у погледу шароликих реакција гуслара након националне номинације, код сваке рубрике у номинационом формулару постојале су две врсте репера: како ће то доживети чланови комисије Унескоа који ће вредновати нашу номинацију, али ништа мање оптерећујуће је било како ће на то реаговати гуслари и кругови „озбиљних љубитеља“, како их ја називам. Та двострука одговорност, професионална у ужем смислу и етичка, у односу на оне чије смо гласове том номинацијом заступали, била је заиста велико бреме. Предност рада без оптерећења личних односа са заинтересованом групом имале су Данијела Филиповић и Весна Душковић из Центра за НКН, а Саша Срећковић је као експерт са икуством у вредновању номинација давао драгоцене сугестије.
    Велика подршка и помоћ долазили су управо од гуслара и челника Савеза. Као председник Савеза, највише се ангажовао Бобан Драшковић. Координирао је тим за израду номинације и „базу“; велика је била помоћ око документације од Радована Пековића; без задршке су се позиву за снимање илустрационог филма одазвали гуслари: Бошко Вујачић, Милан Мрдовић и Мирослав Тановић. Професионална екипа је била ангажована за припрему филма, а тим Центра за неопходне сагласности. Подршку су, међу бројним институцијама културе и организацијама из невладиног сектора, пружили и научни институти – Институт за књижевност и уметност, као и моја професионална кућа – Музиколошки институт САНУ, који је Министарство културе одредило као институцију надлежну за надзор заштите елемента, с обзиром на природу праксепевања уз гусле.
   Захвална сам својим колегама и тадашњој директорки др Мелити Милин на подршци коју су ми дали. Тако смо марта 2017. обимну документацију која чини номинацију послали у Париз с великим очекивањима и прилично стрепње. Пратили смо фазе процене номинације, радовали се информацијама да је све припремљено по правилима, потом и незваничне процене вредности предлога. Ипак, свесни смо били да је реч о сфери у којој политички односи могу итекако бити од утицаја, бринули до последњег дана. У међувремену смо одговарали на питања, па и примедбе српских гуслара из Црне Горе и Републике Српске зашто они нису укључени, објашњавали принципе Конвеције и, с друге стране, појашњавали право да се кроз ову праксу културно идентификују и грађани Србије који су припадници националних мањина. Каошто знате, прича о номинацији певања уз гусле из Србије има срећан крај. Макар тај формали део: певање уз гусле уписано је на Репрезентативну листу НКН човечанства једногласном подршком члановаМеђувладиног комитета Унескоа за НКН, без примедби! Овај догађај је директно преношен на Унесковом интернет каналу, што је и код нас праћено, а убрзо су медији и званично пренели вест и обраћање министра, па је уследила општа радост.
    Међутим, чини се да су гусле и епика као идеолошки, политички деликатан жанр осуђени на злоупотребу. Одмах су кренуле негативне реакције на различитим нивоима и радост је била помућена. Тако, већ скоро месец дана губимо време објашњавањем принципа Конвенције која је свима доступна на интернету, тумачимо појам идентитета данас толико растегљивог да нема научну дефиницију, говоримо о пореклу гусала чију генезу крије мрак давних времена, уместо да се овај кратак период пажње коју медији показују за гусле искористи за њихову реафирмацију.
    Колико је мени познато, није било медијског интересовања за оно што је учињено на пољу очувања ове културне праксе, није било озбиљних анализа проблема очувања традиционалне културе у односу на агресивност популарних и комерцијалних садржаја, нису отворени разговори о могућем доприносу државног образовног система стратегији заштите НКН.
    Упис на Унескову листу је пре свега прилика да се скрене пажња и озбиљним деловањем покаже искрена заинтересованост и одговорност. Гусле су српске, и управо зато, наша је обавеза да их чувамо, на то се овом номинацијом држава Србија и обавезала. То неће чинити уместо нас ни Унеско, нити било ко из окружења. Како Савез гуслара Србије припада сектору невладиних организација, од изузетне важности је однос Министарства културе према пројектима овог удружења, односно одговорност у расподели средстава које може да издвоји за певање уз гусле у очекиваном мноштву предлога пројеката. Надам се да ће успостављена мрежа институција, од Министарства до Центра за НКН, укључујући научне институте, радити на корист препознавања квалитетних идеја за будућност певања уз гусле. С друге стране, апелујем на саборност гусларских друштава и високу свест о томе шта је изнад свега у тој области.
    И на крају, желим да са вама поделим осећај великог поноса што сам део подухвата којим су српска епика и гусле по други пут на величанствен начин доспеле у свет. Први пут је њихову славу пронео Вук својим збиркама Српских народних пјесама. Наше време је сасвим другачије и поређење са Вуком чиним уз неизмерно поштовање, искључиво да укажем на то да је епска традиција, сачувана кроз певање уз гусле, и данас жив и толико вредан део српске културе да га, савременим начином, још једном, сада читаво човечанство, прихвата као репрезентативно. Од срца честитам свим гусларима који су најзаслужнији за очување певања уз гусле и кључни за његово преношење наредним генерацијама. Нове генерације и нове околности представљају специфичну захтевност у односу на време „крађе гусларског заната“ од очева и сродника. Осим тога, гуслара нема без публике, а сензибилност за гусле су изгубиле и старије генерације, да не говорим о младима. Због свега тога, сада морамо повезати искуства и знања, гусларску праксу, науку, културну и образовану политику, сваког гуслама искрено наклоњеног појединца укључити у мрежу гусларских друштава и у Савез гуслара, као кључну организацију чувара драгоцене традиционалне уметности – певања уз гусле.

     (Слово изречено у Задужбини Илије М. Коларца, 25. децембра 2018).