61/62 Zorana Opačić

Зорана Опачић
ЦЕНА КЊИЖЕВНЕ ХРАБРОСТИ
     Протеклу годину обележио је леп издавачки подухват Српске књижевне задруге и „Партенона“, који је потпомогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Реч је о едицији Сабрани романи Гроздане Олујић, комплету од шест романа којим се представља романескни опус ове значајне српске списатељице (1958–2017). У приређивању едиције учествовали су Александар Јовановић (Излет у небо), Петар Пијановић (Гласам за љубав), Марко Недић (Дивље семе), Радивоје Микић (Гласови у ветру) и Зорана Опачић (Не буди заспале псе и Преживети до сутра). Едиција има и јубиларни карактер, пошто се појављује на шездесетогодишњицу књижевног рада Гроздане Олујић. Треба напоменути и да се први пут од 1958. објављује изворна верзија романа Излет у небо. Наиме, списатељица је после контроверзне рецепције дела темељно изменила текст (готово да је реч о два различита романа), па су сва каснија издања сачињена према измењеној верзији. Сличну судбину имао је и други роман (Гласам за љубав 1963 – прерађени текст из 1978) а мање измене вршене су и у четвртом роману Дивље семе (1967/2005), на шта приређивачи детаљно указују у својим напоменама. Сваки роман опремљен је детаљним поговором, напоменама приређивача, библиографијом издања, превода и пописом литературе, чиме се сваком ко се упознаје са романескном прозом ове списатељице, или је темељније истражује, омогућава детаљан увид у њу. Последњи објављени роман у едицији (Преживети до сутра) садржи и библиографију целокупног књижевног стварања и укупни попис литературе.
     Гроздана Олујић ушла је као двадесеттрогодишња студенткиња у српску књижевност, романомИзлет у небо (победио на конкурсу издавачке куће из Сарајева 1957, објављен годину касније) који је изазвао велику пажњу јавности. У кратком временском периоду, током једне деценије, написала је пет романа и објавила четири (пети је објављен тек 2017). Чињенице да су и по првом и по другом роману снимани филмови, од којих (иако сценаристички ублажен у односу на књигу) Чудна девојка из 1962. слови за један од култних примера црног таласа у југословенској кинематографији, да су се о романима водиле полемике, да су превођени на дванаест-тринаест језика непосредно по објављивању, сведочи о великој пажњи, па и контроверзној аури коју је 60-их носила појава Гроздане Олујић.
      Данашњи читалац може да уочи модерност романексне прозе која се огледа у елементима егзистенцијалистичке поетике који боје судбину јунака, у приповедним техникама (наизменично праћење токова свести), у разламању епске структуре, а понајвише у усредсређености на актуелну стварност социјалистичке земље која се још опоравља од последица светског рата, и то из перспективе младих људи. Чини се да је Гроздана Олујић посебно уверљива у обликовању својих ликова који су вишеслојни и растрзани противречним жељама и потребама. Позиција младог човека
који ступа у свет одраслих у свим временима је слична, изјављује списатељица у једном интервјуу: они се не мире са постојећим и у свом трагању за срећом и сопственим идентитетом често прекорачују моралне, еротске, друштвене норме поступајући шокантно из перспективе одраслих. И зато романи, посвећени судбинама средњошколаца, студената, младих чиновница, ратних сирочића, уметника, боема, приказују њихову снажну потребу за освајањем различитих видова слободе, често погрешне одлуке у преломним, одређујућим тренуцима а то подразумева и тематизацију радикалних мотива (бекство од куће, промискуитетност, силовање, бигамија, прељуба, бисексуалност, љубавне везе са професорима или ожењенима, самоубиство и сл.). Сви они одрастају са траумама из рата, с породичним проблемима, живећи на маргини (некад је свесно бирајући а некад против своје воље), због чега бивају помало цинични, огорчени и изразито бунтовнички настројени. Чињеница је, међутим, да је таква слика стварности (било да је радња смештена у фикционалну војвођанску варошицу Караново или ужурбани Београд) била у оштрој супротности са комунистичком идеологијом и потребом да се млади људи обликују као промотери социјалистичких вредности и изградитељи будућег друштва.              Негативни прикази, у којима се идеологија мање или више прикривала иза књижевнонаучних констатација (а о томе детаљно пише приређивач првог романа у поговору), пратили су све романе и имали улогу да умање вредности прозе која је тако отворено и на опасан начин, из перспективе младих, откривала недоследности социјалистичког поретка. И зато су романи критиковани као „аморални“, „перверзни“ и „без особите дубине“ а списатељица због тога што се јасно не ограђује од моралне изопачености ликова. (Из тог разлога сви приређивачи посебну пажњу посвећују рецепцији романа.) А заправо, списатељица је упечатљиво насликала дух времена и критичко расположење младих генерација (један новински текст из 60-их наводи да су њени ликови први хипици у српској књижевности) које се изливало кроз протесте широм света и наслутила (или антиципирала) шездесетосмашке протесте у Југославији.
    У време ових оспоравања настајао је роман Преживети до сутра, базиран на слици окупације у Другом светском рату. Исприповедан из перспективе шестогодишњег дечака, он слика све слојеве друштва у данима окупације: диверзије антифашиста, војнике дезертере, заробљенике, ратне профитере и препродавце, масовна стрељања, дечје банде, сакривене Јевреје, немачке официре, ђаке који гину. Симболичка сцена у којој партизани играју над рушевинама које јаучу о „рају који нас на земљи чека“, док ретки преживели, испуњени ужасом и резигнацијом, посматрају згаришта и броје мртве – упечатљиво репрезентује суровост и бесмисао рата, као и пустош коју он оставља. Чињеница да се у роману подиже глас против „људи летака“, ригидних идеолога којима је остваривање политичког програма било важније од људских живота условила је аутоцензуру и његово необјављивање из страха од нових реакција, па се роман појавио после више деценија – у едицији Сабрани романи он је последњи у низу по хронологији објављивања.
     Када се, после полувековног бављења приповедном прозом, понајвише аутор
ском бајком, преводилачким, антологичарским и есејистичким радом, вратила роману у првој деценији 21. века списатељица је свој роман Гласови у ветру обликовала из другачије, знатно шире перспективе зато што су и околности у којима роман настаје битно измењене. У романескно ткиво уграђена је и фантазмагоријска мотивација, проистекла из деценија бављења бајком. Кроз судбину емигранта који је у ратовима изгубио своју породицу приповеда се о важности националног памћења, у времену када су култура, језик и национални идентитет подвргнути маргинализовању, када је њихов опстанак доведен у питање. Због тога је њен роман (награђен НИН-овом наградом) кроз форму породичне хронике посвећен историјским тектонским поремећајима, бомбардовањима, ратовима, расељавањима који су задесили српски народ у целом претходном веку и њиме се истиче како без сећања и језика у којем се то сећање оваплоћује нема ни нас самих, ни наших предака. 
     Због чега је важна ова едиција? Представљање заокруженог романескног опуса подстиче поновно читање, вредновање романа и реситуирање у књижевно историјски лук савремене српске прозе. То је неопходно и због чињенице да су идеолошке критике имале далекосежне последице, па су место и значај ауторке и деценијама касније одређивани на фону негативне рецепције у социјалистичкој епохи: у Деретићевом и Палавестрином књижевноисторијском прегледу прозе друге половине прошлог века књижевно дело Гроздане Олујић вредновано је као „доста превођено“, али „без особите дубине“. Данас је видљиво да њен књижевни опус има своју дубину и слојевитост и да је је реч о ауторки која је била провокативна и бескомпромисна у представљању скривених страна људске природе и друштва.