61/62 Zoran Avramović

Зоран Аврамовић
СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ, КУЛТУРА И ПОЛИТИКА У
ЖИВОТОПИСУ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ
(Мило Ломпар: Милош Црњански: биографија једног осећања,
„Православна реч“, Нови Сад, 2018)

     Издавачка кућа „Православна реч“ подарила нам је још једну књигу о великанима српске културе и књижевности. На великом формату, са аналитичким текстом, поезијом, сликама и цртежима уоквирен је научни оглед Мила Ломпара о Милошу Црњанском. Читамо и гледамо нашег књижевника, гледамо и фотографије српских писаца, ту су и градови: Београд, Берлин, Рим, Париз, Лондон, дакле једна целовита књижевна географија и животопис. Све је ту, атмосфера историјског, националног и стваралачког времена Милоша Црњанског. Шта нам говори Мило Ломпар о том времену писца и његовом делу?
    У овом особеном научном огледу о Црњанском не следи уобичајен хронолошки ток пишчевог живота. Он бира карактеристичне животне, књижевне, стваралачке и политичке ситуације и у оквиру њих повезује временски и проблемски план.
     Поднаслов „Биографија једног осећања“, на први поглед упућује читаоца на помисао да је реч о психолошком или психоаналитичком истраживању Црњанског. Али, тај први поглед је погрешан.
    Ломпар истражује место српског књижевника у друштвима у којима је живео и стварао и његове књижевне, културне и политичке односе са другим писцима и установама. Пут кроз век Црњанског, пут је и кроз све оне људе, системе и установе Србије, Југославије и европских држава у којима је боравио. Ломпар у одређеној мери иновира биографски метод. Филозоф Карл Попер је у својим истраживањима разликовао „мисаону садржину“ и „мисаони процес“. Ову разлику можемо да разумемо и као однос између дела и стваралачког процеса, при чему ово друго обухвата све друштвене, културне политичке, уметничке односе писца са другим људима и установама који се преплићу са његовим темама и стваралачким поступком. Заправо, реч је о животу који по речима Црњанског „утиче на стваралаштво сваког књижевника“.
     Мило Ломпар своје истраживање грана у неколико праваца. Идемо редом.

    Друштвени статус Црњанског:
    Краљевина Југославија је била препуна идеолошких, националних и политичких противречности. Младо грађанство је тек стасавало а појавила се левичарска идеологија која је је хтела да ствара ново друштво и новог човека. У културном и књижевног животу представници грађанске и комунистичке интелигенције борили су се за превласт и утицај. Где је у том распореду социокултурних снага био Црњански? Ломпар тврди да је Црњански био током југословенског раздобља (али и иностраног) неуклопив у свим контекстима. Имао је „субверзиван положај унутар грађанског света као и левичарског, комунистичког – и то „ситуационо и епохално“ (193). Појмови субверзивности и маргине су водећи појмови Ломпарове интерпретације Црњансковог положаја у друштву. У јавном животу Краљевине Југославије, у коме су се укрштавале идеје и пракса грађанских и комунистичких струја, Црњански је био на маргини. Међуратна неприхваћеност у Краљевини Југославији, наставила се и у
емигрантској деоници његовог живота у Лондону. То је била судбина писца. Ломпар у њој види три стадијума – маргиналац – аутсајдер – емигрант.
       

       Књижевни и јавни живот у Србији и Краљевини Југославији:
      Субверзивност и маргиналност Црњанског у међуратном периоду, Ломпар осветљава на два плана – личном и институционалном. Марко Ристић и Мирослав Крлежа су персонификације грађанске и левичарске интелигенције. Књижевни односи измеђи њих и Црњанског прекидају се када су политичка опредељења избила у први план.
      Најинтензивније расправе Црњанског са српском грађанском и левичарском интелигенцијом, одвијају се у раздобљу од 1929. до 1934. године. Полемику је започео Црњански 1929. године, својим „Отвореним писмом Књижевном одбору СКЗ“, због негативне оцене Марка Цара његовог путописа Љубав у Тоскани.
    Три године касније уследила је велика расправа Црњанског са припадницима грађанске и левичарске интелигенције око тзв. стране књиге, посебно са Миланом Богдановићем. „Остао је сам на позорници“ констатује Ломпар, а на другој страни уследило је повезивање ове две идеолошко-политичке струје мишљења. На његово критичко право да каже шта мисли о издавачкој делатности, неоправдано су скочили други писци са хрпом увреда.
      И трећу буру је изазвао својим ставом о рату 1934. и то рату српске војске у Првом светском рату. После тешког страдања српске војске и њене велике победе 1918, године он критикује, оправдано, лажни пацифизам.Његово опонент био је вођа књижевне левице из Хрватске – Мирослав Крлежа. Аргументи Црњанског су били убедљивији, али и поред тога, он је остао друштвено инфериоран. Оптужен је чак за милитаризам.
     А када је 1934. године покренуо лист Идеје, дигла се граја на комунистичкој левици да је пропагатор нацизма. Ломпар са јаким аргументима одбацује оптужбе његових идеолошких противника о тобожњој фашистичкој наклоности песника Стражилова.
    Овај сукоб са представницима културних институција око, у најширем смислу речи, националних вредности, показао је да је Црњански био усамљен у својим ставовима. Ломпар у томе види његову „неуклопивост у сваки поредак“.
     Да се вратимо на основно Ломпарово питање: зашто је Црњански био друштвени аутсајдер, зашто је био „друштвено инфериоран“? Зашто је био неспособан да се уклопи у грађански и комунистички свет? Одговор на ово питање он тражи у комплексној осећајности писца, његовој самотној егзистенцији, његовом осећању страности. Овоме су допринели и анимозитети његових супарника. Завист и омразу на бољег не треба подценити. За Црњанскову страност, маргиналност и самоћу „одговорна“ је и његова снага сопственог уверења, његов неопортунизам. Храбро и одлучно је заступао своје јавне ставове. Није мали број оних који би устукнули и подлегли притиску већине. Наш писац није био међу њима.

     Политичко мишљење Црњанског:
     Дело Милоша Црњанског није значајно само за српску књижевност. Један део припада и некњижевним текстовима, тачније политичким, у широком значењу овог појма. Био је идејно и политички ангажован, а обављао је и државне функције у међуратном периоду. После рата је писао за аргентински лист „Еl economist“. Ломпар испитује политичко мишљење, оцене и ставове Црњанског на више начина – искуствена лична перспектива, ситуациона околност, институционални оквир, предвиђање догађаја.
   У Краљевини Југославији заступао је сопствене политичке ставове и идеје, а из иностранства је извештавао углавном о догађајима и личностима. Политичка мисао Црњанског била је у државном погледу југословенска, у националном српска, идеолошки конзервативна и антикомунистичка, политички недемократска.
    У Југославији и Европи Црњански је био „странац у односу на европске политичке идеологије“ (215). Дозволите једну актуализацију ове тврдње. Није ли Црњански као политички странац метафора судбине српског народа у 20. веку? Зар од 1912. до 1999. и данас српски народ по својој храбрости, жртвама за слободу, свом усправном ходу, није у режиму сталног странца у односу на друге државе и народе? Колике су нам неправде нанете у овом веку? Усамљени смо као што је био усамљен Милош Црњански.

      Стваралачко књижевно дело:
      Посебну пажњу истраживача књижевног стваралаштва Црњанског привлачи чињеница да је он своја најзначајнија дела написао у емиграцији од 1941. до 1965. године. Ово сазнање суочава нас са питањем: како је писца успео да у тако неповољним условима ствара своја ремек дела. Не само да је у питању угрожавајуће сиромаштво већ и политичка дискриминација коју је Црњански доживео од британске владе и српске политичке емиграције у Великој Британији. Ломпар на ова питање одговора у традицији античке филозофије: патња помаже мудрости и стваралаштву: „Поглед са дна допринео је унутрашњој модернизацији доживљаја света Црњанског (261). А модернизација доживљаја била је усмерена на песимизам и нихилизам. Рјепнин литераризује лондонску стварност и прави историјске алузије. Црњански је, закључује Ломпар, повезао своје приповедање у Роману о Лондону са епохалним и егзистенцијалним искуством нихилизма света после рата.
     Тегобно искуство писања за Ел економист „омогућавало је радикално модернизовање приповедне перспективе у позним делима Црњанског“ посебно у Другим Сеобама и Роману о Лондону. Иронија као стилско средство, последица је страног погледа Црњанског. Промењено схватање историје у романима последица је искуства и садржаја света после другог светског рата. Економске и међународне теме шире књижевноуметничке видике Црњанског. Отуђеност и поглед са дна два су момента страности који дају нове карактеристике његовој књижевности. Политички чланци ко је пише у Лондону учествују у проширивању његове уметничке имагинације и интуиције
     Било је српских писаца који су живели и стварали у другим културама и државама. Али никоме од њих осећање страности и фигура странца није била књижевна имагинација као што је била у романима Црњанског.
     Енглеска култура је примила Црњанског као странца, она је била у стваралачком погледу ферментизујућа али га није духовно и егзистенцијално преиначила због оного што Освалд Шпенглер именује као „детерминисана душевност“. Нешто од душе народа у коме је рођен, наш песник је сачувао и у иностранству.
   Вратимо се на претходно питање: како објаснити књижевно стваралаштво писца у необично тешким животним условима? Живот странца у Лондону, одговара Ломпар, утицао је на „постранивање ствари у његовом духу“ и поступку. Трагичност српског народа било је основно приповедно искуство писца.

    Андрић и Црњански:
   Разнолики односи између Црњанског и Андрића у међуратном, ратном и послератном времену, као и њихови статуси у друштвеним системима југословенске државе, заокупљају Ломпареву наглашену истраживачку пажњу. Зашто? Да утврди све разлике између њих, да препозна друштвене и културне механизме подупирања књижевног дела, при чему се не доводе у питање књижевне вредности Андрићевог дела.
   Разлике Ломпар открива у свим облицима живота и стваралаштва. Црњански је у култури и друштву субверзиван, Андрић је опортуниста. Црњански је сам, на маргини, Андрић у центру културе. Андрић је био политички и друштвено употребљив. Црњански никако.
    Андрић је традиционални модерниста, Црњански радиклани (авангардни) модерниста. Андрић представља језичку норму, а Црњански је мења.      Андрић у односу на Крлежу није био државни писац али је био, „јавни споменик“. Андрић се „стилизује као могућни мост регионалне комуникације“ у „постјугословенској југославизацији српске културе“. Андрић је употребљив, Црњански није.
   Црњански је био свестан своје књижевне супериорности, али је друштвено био инфериоран. „Не бих могао да признам, никад, да је мој роман, други, па ни иза романа мог старог пријатеља Иве Андрића, нобеловца...“ (1971)
   Зашто Ломпар инсистира на овим разликама? Да би показао како Црњански није подесан за стварање мита о себи и свом делу упркос његовој величини.

***
     Црњански је био изопштеник, на маргини у свим животним деоницама. То је окосница Ломпаровог научног огледа. У српској култури, у језику, књижевности, култури, политици, друштву припало му је субверзивно место. Његова осећајност није имала одзива у српској култури, као и његово разумевање догађаја и људи. Црњански је вечни странац у српској култури. Он је то био због свог емоционалног склопа и због свог јасног, отвореног и доследног јавног става.Није одбацивао своја темељна идеолошка опредељења и политичке и националне вредности. Није се одрекао националног завичаја и српства у време прве и друге југословенске државе.
    Али и поред статуса маргиналности његово дело сија свом својом вредношћу и снагом језика у српској и страним културама. О томе сведочи Ломпаров научни оглед и широка рецепција књижевног дела Милоша Црњанског. Довољно је погледати библиографију о његовом делу па се уверити у непроцењив значај нашег писца за српску културу. Можемо ли замислити нашу културу и књижевност без његовог дела? Не можемо.