61/62 Mihajlo Vujovic

Михајло Вујовић
ВЕЗА ИЗМЕЂУ ИСКРЕНОСТИ И ИСТИНЕ
     У Херцеговини је одувијек бивало одабраних људи који су, захваљујући својој природној бистрини, унутрашњој интуицији и животном искуству, од малена понијели Господа са собом и носили га читав живот у своме срцу, у својим мислима и на своме карактеру. Њиме су мјерили свијет и људе око себе, па су зато зарађивали звање мудраца, који је био вољен и поштован и за кога би се надалеко чуло. Своју мудрост су настојали да преносу на своје потомство коме се понешто и примало, али најчешће не у првој генерацији. Због тога су, често унуци били ђедове узданице и наде. Пошто ће тако, готово је сигуро, бити и у будућности, забиљежили смо један такав, врло вјероватан разговор из времена који долазе.
     Унук: Ђеде, причај ми о јединству у крсту искрености према Богу у вертикали и према људима у хоризонтали. Треба ли бити једнако искрен према људима, као и према Богу?
    Ђед: То је тешка тема. Треба разликовати искреност пред Богом од искрености испред људи. Потпуна, безрезервна искреност према Богу је услов свега. Без истинске искрености у вјери, у нади, у љубави и у молитви не може се очекивати никаква благодат од Господа. Код било какве неискрености молитве су јалове, беспредметне и узалудне.
     Унук: Али, као постићи потпуну и сталну преданост Господу у свакодневном животу, када често и при самој молитви осјетим некакав немир духа, лутање мисли, сумњу? Господ је свједок те моје слабости. Када ми се то деси, некако олако пређем преко тога, па настављам да се молим. Знам да је бескорисно, али тврдоглаво настављам. Концентришем се, али у сред молитве опет ми одлете мисли негдје друго. То ми се чешће дешава када ми је у животу све по таман. Када сам забринут или због нечега стрепим дух ми се некако приближи стању искрености.
     Ђед: То ти долази због људске несавршености. Када човјеку у световном животу иде све глатко, онда његове људске амбиције порасту. Ниједан човјек, чак ни сами свеци, за живота не постигне апсолутно усредоточење. Али, упорним вјеж бањем и молитвама може се постићи мир духа, који је неопходан да би се успоставила духовна веза љубави са Господом. Тада унутрашње очи прогледају, а унутрашња уста проговоре.
     Унук: А шта је са искреношћу према људима и испред људи? Да ли је потпуна искреност према људима лудост? Није ли то понекад и опасно и за онога који је искрен али и за људе са којима се сусреће.
     Ђед: Искреност испред људи је мало другачија прича. Једно је световно, а друго духовно виђење искрености према људима. Световно виђење проналази да је сваки човјек различит од другога. Нема људи без мана, али нема људи ни без врлина. Зато, свим људима се не приступа једнако искрено. Нико од нас не воли да нам се запазе наше мане, а поготово да се јавно истичу. Замисли неког искреног човјека који свуда истиче своје мане. Људи ће му, највјероватније повјеровати и престати да га поштују и уважавају. Значи, и у скромности треба имати мјеру. А, замисли неког другог човјека који свуда истиче наше мане. Ми знамо да човјек не лаже и да прича искрено, али га сматрамо безобзирним. Због тога га не волимо. Ми бисмо хтјели да други људи имају обзира према нашим манама. Да нас прихвате овакве какви јесмо. Ми хоћемо да волимо и да будемо вољени. Они који нас воле истицаће наше врлине. Зато ми волимо искреност оних којима смо драги, а искреност осталих сматрамо безобразлуком.
     Али, ми као духовници не бојимо се тога шта други људи мисле, већ нам је важна мјера Господња. Ми, православи хришћани себе мјеримо сликом Христовом и видимо се као грешнике. Свако је грешан, ако га примјеримо Христу. Зато су велики духовници стално говорили да су највећи грешници, а у исто вријеме, слабости својих ближњих су носили са собом и њима угађали, како је апостол Павле заповиједио1. Хришћански морал свједочи да су теорија и пракса нераздвојиви. Човјек се, зато, не смије играти са искреношћу, јер је Бог истина, а лаж је сатана.
     Унук: Да ли је тешко бити искрен међу људима?
     Ђед: Јесте. У животу је много тешко бити искрен.2 У ствари, тешко је пронаћи праву мјеру искрености, а да не повређујеш људе око себе. Искреност се може показивати са љубављу, истичући људима око себе њихове врлине и реалне вриједности. И ту је тешко пронаћи мјеру између ласкања и наглашавања стварних вриједности. Већина људи је свјесно својих вриједности. Ако се ваше ријечи сагласе са оним што он стварно мисли о својим вриједностима нећете упасти у љуштуру ласкавца. Али, искреност се може показивати и са маљем у руци. Маљем лупнеш по глави свакога када му кажеш оно што он не жели чути. Ударац је болнији ако је твоја изјава истинитија, јер оштре ријечи уједају иако су искрене. Тада твој језик постаје језик змије отровнице. Од онога змијског, рачвастог језика свако устукне. Нико не воли да му је близу. Када сијеш тешке ријечи, ти у ствари бљујеш ватру око себе и то ону која пржи и сагоријева све чему се примакне, а не ону на којој се људи грију и којој се радују. Тада искреност доведе до пропасти. У том случају боље би ти било да си ћутао него што си говорио.
     Унук: Да ли су искрени људи у свијету, у ствари несрећни?
     Ђед: Не морају бити. Ако су при својој искрености и увиђајни они могу бити и омиљени у својој средини. У свакој причи осјећа се када неко говори искрено, са срца и када је стварно увјерен у оно што говори. Такође се осјети када једно мисли, а друго говори. Овакви људи, најчешће раде сасвим нешто треће. Људи воле слушати искрене људе, али оне који око себе шире оптимизам, љубав, добру вољу и намјеру. Они су вољени у својој средини. У искрености, ипак треба бити опрезан. Постоје људи који се свакој срдачности злобно подсмијавају и који су спремни одмах да је
изругују пред другима3.
     Унук: Шта је са искреношћу између пријатеља?
     Ђед: Прави, искрени пријатељи између себе немају много тајни. Они и постоје ради међусобне подршке, помоћи, ради међусобног ослонца и у добру и у злу. Пријатељ пријатељу треба, у четири ока да кажу све мане које му се виде. Прави пријатељ, голу истину сасуту у лице од стране пријатеља доживљава пријатељски. Ко не може да поднесе искреност свога пријатеља, мораће је, изражену ријечима мржње, једном поднијети од свога непријатеља.Међу пријатељима не треба да буде гордости, нити потајног такмичења. Они се воле. Пријатељева бол је и наша бол. Пријатељева радост је наша радост. Врло је важно, зато пробрати и имати заиста искрене и праве пријатеље.
     Унук: Да ли су сузе израз искрености?
     Ђед: Има неких који могу на силу да плачу, да би људе око себе увјерили у искреност своје туге или жали. Ипак, већина људи искрено заплачу. Ја не цијеним много људе који никада не заплачу. Има и таквих који нису у стању да плачу. За те људе кажу да имају срце од камена. Најискреније су оне сузе које лијемо сами. Мислим да је тада човјек најусредсређенији за молитву.
     Унук: Каква је веза између искрености и истине?
     Ђед: Нераскидива. У ствари искреност и представља предочавање и уздизање истине. Нема искрености без истине, нити истине без искрености. Истина се може и маскирати искреношћу. Та се вјештина учи у многим организацијама широм свијета. Само највјештији су у стању да маскирају истину својом искреношћу. Искреност може да буде један од начина варања, који понекад и успијева.
     Унук: Није ли смјерност на неки начин у супротности са искреношћу?
    Ђед: Није. Напротив. Одмјерена искреност, у ствари и представља смјерност у ријечима, то јест причање и са сврхом и са мјером, а које је угодно и за људе и за Господа. И ћутање је начин опхођења. Ћутати са мјером и са сврхом једнако је важно као и причати. Оговарање је неодмјереност и у причању и у ћутању. Одмјерено причање и ћутање служи опшем добру, а оговарачи су на ђавољем платном списку, јер је оговарање у служби зла. Мада се оговарачи увијек бране да само искрено говори оно што мисле. Али, оговарачи су обично дволични. Они оговарају у одсуству оговараних, а пред љима су снисходљиви. Таквих људи се треба чувати.
     Унук: Да ли је искреност у ријечима праћена и добрим дјелима?
    Ђед: Настојање човјека да се увијек држи истине постане навика и то му загрије срце, па постаје истинољубив. То је редовно пропраћено добрим дјелима и правилним поступцима истинољупца. Такви људи су поуздани и може им се вјеровати. Неискрене и лашце свако избјегава.
     Унук: Кад је Господу искреност између људи најдража ?
     Ђед: Када искрено причаш, а лаж би те извукла из шкрипца. То јест, када си због своје истинољубивости спреман на сопствену жртву. На примјер оговарачи нису спремни ни на какву жртву па нису драги ни Господу ни људима. Искрени истиноносци презиру лаж. Она им је одвратна и не желе да је призивају себи у службу, без обзира што се понекад чини корисном. Можда понекад лаж донесе световне користи, али увијек наноси духовну штету.
     Увијек треба радити само оно што нам доноси корист, било материјалну или духовну. Никада не треба радити оно што нам наноси штету, поготово духовну.