61/62 Slobodan Vujovic

Слободан Вујовић
КУДА ИДЕ „ОЈ СВИЈЕТЛА...“

      Данашња територија Црне Горе, остваривана је углавном ширењем на територију Херцеговине, што се у другој половини 19. века, поклапало и са тежњом Херцеговаца, да се прикључе, најближој слободној српској држави, са источне границе Турског и Аустроугарског царства.
    Херцеговина је данас, након разбијања Југославије и крвавог Отаџбинског рата деведесетих година, дефинитивно постала неодвојиви део Републике Српске, што је историјска тековина српског народа и реализација вековног сна о српској држави и са леве стране Дрине, тако да ова река, престаје да буде граница, и постаје кичма јединственог српског бића.
     Апетити црногорске власти према Херцеговини и актуелизација те идеје, која се повремено провлачи кроз херцеговачке вароши и даље тиња, а у последње време све је израженија. Емисари ове идеје подсећају, како је „Црна Гора, одувек помагала Херцеговцима у борби за ослобођење...“            Одиста је тако било, у устанцима, половином и крајем 19. века.
     Било би непоштено негирати помоћ, јер истинска беше. Али, кад год су помагали, углавном су Херцеговци гинули, а Херцеговина бивала све мања, тако да је скоро половина данашње Црне Горе, некада била Херцеговина.
     Показало се међутим, да је и та помоћ пружана, због сопствених интереса, јер када се Турска повукла, а остатак Херцеговине 1878. године потпао под Аустроугарску, уз помоћ књаза Николе, а преко књажевића Мирка Петровића, у кога су херцеговачки устаници имали пуно поверење, на превару је на Горичком пољу, код Требиња, разоружано око 6.000 херцеговачких бораца и предато Аустроугарским властима.
     Показало се још једном „ прва вера, а потоња невера“.
     Ту су Херцеговци доживели још једно, у низу разочарења, црногорским властима.
    Нису се Херцеговци из Бањана, Пиве, Никшића, Дробњака, Колашина, борили и крвљу поплочавали тежњу да уђу у састав Црне Горе, да би изгубили свој српски идентитет, већ да би га сачували од Турака и Аустроугара.
     Изгледа, не могоше га сачувати потомци њихови, од миловаца, који са невиђеним ентузијазмом гиљотинирају српску националну свест својих поданика.
    Погледајте само; како Милова власт брише ћирилицу, измишља језик, саплиће и одриче Српство, протерује Српску православну цркву, склапа савезе са шиптарима.
     Народ – притиснут сиромаштвом и бригом за опстанак и не примећује, како се полагано навикава на такво стање са мишљу, да „ знају ваљда они горе шта раде“.
     Сигурно је да знају, зато и не питају, већ раде у дослуху са страним менторима, политику удаљавања народа од порекла и изворног идентитета, који све више бледе, улазећи у нову физиономију пројектовану далеко од народног виђења.
    И све то, због једне уцењене главе – Мила Ђукановића, господара Црне Горе.
    Цео државни апарат, очишћен од поданика, који се изјашњавају као Срби, за спас једнога човека.
   Народ, застрашен разним врстама претњи; од губитка посла, или ненапредовања у служби, повремено уљуљкан изненадном бенефицијом – парчетом асвалта кроз родно село, што је Данајски дар за глас на изборима, несвесно пристаје на тако пројектовано и владајуће стање.
   Кашњење схватања о актуелним дешавањима и њиховом значају за будућност, сваког појединца и заједнице, најбржи је пут ка забораву.               Историја и сећање, у овој земљи, убрзано губе памћење.
   А време одмиче и народ, ненадано једнога дана, пробуђен у новој стварности, наћи ће се на обали, коју никада ни сањао није.
   Касно!
   Са обале, до ријеке без повратка, један је корак.
   Уписаше се у НАТО коалицију, својим гласом појачаше шиптарску намеру да нам узму Дечане и Грачаницу, Богородицу Љевишку...
   У Книну славе прогон Српског народа из Хрватске. На гласању за пријем такозване државе Косово у Интерпол, међу првима бестидно дигоше руку сагласности, уместо да се уздрже, као што су то многи учинили, или да једноставно, нису стигли на гласање „због застоја саобраћаја на Славији...“
     За негдашњу браћу, могли су бар толико да ураде. Али не!
    Окренуше леђа и Русији, која је вековима својим буџетом и политиком, помагала њихов опстанак и у коју су се до јуче заклињали. Заведоше јој санкције.
     Пуно ће то Русију заболети.
     Црна Гора са својом моћном економијом, потреса Русију.
     То ме подсети на ону причу, када заповедник у неком окршају, пита Књаза да ли да употреби целокупну артиљерију.
     „Све топове, активирајте!“– одбруси Књаз.
     „Значи, оба!“ – сав срећан узвикну заповедник.
     Удвориштво, према западним менторима, наставиће се и са још бесмисленијим потезима, јер „важно је по сваку цену учествовати“, и на тај начин доказивати своју оданост господарима њихове воље.
      Њихови преци, који се у гробовима преврћу, објављивали су ратове неприј - атељима Русије и тако исказивали своју љубав и захвалност према Матушки, испуњавајући завет Петра I Петровића (Св. Петра Цетињског), који на самртној постељи, диктира тестамент у перо Симе Милутиновића Сарајлије, у коме на самом крају каже:
     

      ...Ако би се ко нашао у народу нашему да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом, усудио се чинити, словом или дјелом, тога свакојега, ко би гођ он био, мирски или духовни, ја на самертни мој час вјечноме проклетству и анђелима предајем, како њега тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре!
      Исто тако да Бог даде и ономе, који би вас од вјерности благочестивој и христољубљивој Русији отуђити поискао и свакојему, ако би се који из вас Церногорцах или Берђанах нашао да помисли отступит от покровитељства и наде на једновјерну нама Русију, да Бог дâ јаки, те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно отступило!
     Свијема пак добријема, вјернијема и који гођ ово моје потоње писмо послушају и саверше да буде најусредније моје отеческо и архипастирско благовеније от рода в род родов и во вјеки вјеков! Амин!

     На Цетиње,18 октомбра 1830 годишта 

                            Сопственоручно потписао Владика Петар

    Не бих волео да ова клетва нађе адресу, са надом да ће се у међувремену, можда, нешто променити.
    Ипак се поставља питање: „Куда иде данашња Црна Гора?!“
  Случај Украјине намеће се као најочитији пример за поређење. Ова, историјски руска покрајина, у којој је настала Кијевска Русија, васпостављена, чак и Руска православна црква, постаде највећи непријатељ Русије.
    Да ли је то Црна Гора, која до скора беше „српска Спарта“, на украјинском путу?
    Личи ми и бојим се да је тако.
    Плакатима „Никад више 1918.“ облепљена Црна Гора, много говори о њиховој верности и захвалности у односу према Србији, која је те године са својом војском ушла у Црну Гору и ослободили је од Аустроугарске, даривала јој Боку и приморје, које су вековима једино са Ловћена могли да посматрају, јер никада до тада, Црној Гори нису припадали.
   Подгоричка скупштина из новембра 1918., својом одлуком о уједињењу са Србијом, снажно је верификовала ту чињеницу. Ови данашњи монтенегрински скупштинари, доносе Резолуцију одрицања свих њених одлука.
    Чисто сумњам да ће се одрећи Боке и приморја, али Србије хоће и већ јесу, протерујући Српство и православље, пригрливши плашт унијаћења, које је, латинични наглашеним рукописом узело маха, као званични пут црногорског руководства.
    Србија ћути и због тога нас помало љути.
    Можда је тако боље.
    У историји је записано, оно, на шта бисмо их подсећали.
    А што се тиче Херцеговине, њена судбина је дубоко увезана у биће Републике Српске, а за Србију преко ћуприје на Дрини. Преко Црне Горе није проходно, а засад, пртине нигде. Неслободно је.
    Дрина је наша судбина и наш изазов.
    Кажу: „Не исправи се крива Дрина“.
    Андрић додаје „Не одустанимо никад, од жеље да је исправимо“!
    Моја безначајност, дозвољава себи дрскост и наставља:
    Мостови су привремена решења, док не исправимо криву Дрину.
    Ми смо привремено на земљи, а Дрина је вечна.
    Нека и наша тежња буде саобразна Дрини и оставимо у аманет, онима који долазе, да нашу неокрњену тежњу појачају својом енергијом у покушају, да исправе „криву Дрину“ и својој деци предају са истим заветом – да исправе „криву Дрину“.