61/62 Jovan Delic

Јован Делић
ЗАШТО СИ МЕ ОСТАВИО, ОЧЕ
Матија Бећковић између Доментијана, Дантеа, Шекспира и Његоша
Од свих свемира бездана видикa
Дубљи је свемир и бездан језика.
(М. Бећковић)

     У милости српског језика
     Не знам ни једног српског пјесника који је толико у милости српског језика као што је то Матија Бећковић. Не знам пјесника који је правио толике језичке заокрете ни вратоломије као што је то чинио Бећковић, а да је увијек остајао препознатљив и свој, док је пробијао путеве којима пјесници прије, и осим њега, нијесу ударали.
     У младости кликтав, понесен и занесен, са пјесничким гласом лирског и пјесничког субјекта у средишту пјесме и пјесничког свијета, метак луталица на мети метка луталице. Тек се пјеснички осовио и проговорио, а већ је пародирао Ничеа на свој и за свој рачун, па је у наслов ставио своје лично име умјесто Заратустре – Тако је говорио Матија. Требало је за то храбрости и драгоцјеног пјесничког здравог лудила; ризика који води ивицом жилета.
     Понеки титрај у његовом гласу заискрио би из руске поезије. Из руске поезије, више него из Русије, стигла му је и Вера Павладољска, да би се одмах преселила у српску поезију и постала првакиња међу јунакињама српске љубавне поезије XX вијека. С том поезијом ће отићи и у гроб и на небо. Сва Бећковићева љубавна поезија је о Вери Павладољској и она твори огроман лук, попут дуге, од стихова у знаку младости и ероса, до опроштајне јадиковке и молитве. Вера Павладољска је и драга за којом се чезне и пати, и мртва драга, и астрална драга. Не знам српског пјесника, осим Лазе Костића, који је уздигао своју љубав тако пјеснички успјело од гроба у астралне просторе. Бећковића треба поредити и мјерити са највећима, с којима и сам у пјесми разговара: са два Бранка, Радичевићем и Миљковићем, са Едгаром Аланом Поом, са Лазом Костићем и са вјечним Дантеом без кога се не спушта у кругове пакла нити уздиже у рајске просторе.
     Из руске поезије су му стигле и кћерке – Људмила и Оља, па засјеле на мјесто за посвету у Бећковићевој књизи.
    Када је преврнуо понеки камен по озидинама и омеђинама старе и нове куће, када се окренуо око себе и загледао дубоко у себе, када је погледао како људи копају гробове и преносе кости и чуо лелек Алексе Маринкова за и над Црном Гором, Бећковић се нашао у златном руднику пјесничког језика, гдје су ријечи из тмине појање, гдје је језик обрастао у мит. Кратка пјесничка форма није могла да сажме и стегне већ разорену епску традицију. Бећковић је диуалекталним, такозваним „ровачким поемама“ остварио пророштво и сан једног од највећих пјесника и теоретичара пјесништва XX вијека, Т. С. Елиота, да ће модерна поезија морати да нађе начина да створи нову велику пјесничку форму. У том контексту и у том свијетлу треба читати Бећковићеве поеме. Наравно, и у односу према Његошу, првом међу српским пјесницима, вјечној инспирацији, узору и предмету похвале. По споју архаичног и модерног Бећковићеве поеме су свјетски феномен.
     Пјесник више није могао говорити само у своје име и у првом лицу када се усмјерио на старије језичке слојеве, већ се оријентисао на језик и глас другога, па је његова поезија постала казивање, жива, говорна, туђа ријеч. Поезија је постала вишегласна, као најбољи романи свјетске књижевности, а мислило се да је она по дефини- цији монолог. У њој се, као у драми, као у поеми „Богојављење“, гласови боре и надмећу. Поезија је постала поприште туђих гласова и судбина. Подигнуте на развалинама епа и епског свијета, Бећковићеве поеме су се примакле роману о Црној Гори, оМеђи Вука Манитога, о оцу, о мајци, о сирочади. У поезију су продрли говорни жанрови и жанрови усменог пјесништва: лелек, тужбалица, клетва, гатка и бајалица. Открићем старијих, митских језичких слојева пјесник је продубио памћење свога језика.
     Очев дух и очев гроб којег нема, лебде над цјелокупном Бећковићевом пое зијом. По томе се Бећковић примицао Шекспировом Хамлету. Очево вучје име до вело је Бећковићеву поезију у само срце старе српске митологије и у близину Растка Петровића и Васка Попе, а стих: Зашто си ме оставио, оче? – изрекао је прво распети наш Господ Исус Христос и одјекује кроз свјетску књижевност два миленијума.
     Бећковићев отац – Вук – „нестао је“ као официр Југословенске Краљевске војске у отаџбини на крају Другог свјетског рата. Та војска је од побједника кому ни - ста означена као непријатељска, па је тешка идеолошка сјенка већ пала на пето - годишњег дјечака и трајала је све до пада комунистичког режима. Пјесник ће, хам ле товски, цијелог живота призивати очев дух и очев гроб, пошто је „нестали“ отац остао без гроба. Зато стих из Вучје тужбалице: „Да је нама гроба твога, / Вукобрате!“, вjероватно није измишљен већ запамћен и годинама у себи ношен као дјетињи доживљај, док се није јавио као инспирација, и поново проговорио у пјесми. Зато је природно што се на прагу Бећковићеве поеме Леле и куку, као змија чуваркућа, испружио Његошев стих: „Суза моја нема родитеља“.
     Ова два стиха – Бећковићев тужбалички и Његошев – стоје као дводјелни епитаф на непостојећем очевом гробу, на кенотафу, међусобно се допуњујући и освјетљавајући. У Бећковићеву поезију се може, па и мора, ући преко очевог кенотафа.
     Тема оца је у непосредној вези с темом жртве, с темом гроба, с темом јама у које су бацане невине жртве, јер онај ко тражи „несталог“, безгробног оца надноси се над грла јама безданица. Та тема је у вези с темом костију и са поемом Костићи, с темом братоубилачких сукоба, Апокалипсе и Страшног суда, с темом Бога.
     За лирског субјекта пјесме „Очинство” биљег сирјака вјечно остаје: иако је у часу пјевања толико старији од оца да би му оцем могао бити, он је још увијек „дете и сироче“. Сироче у овој пјесми трајно је обиљежено оцем и остављено „твоме убиоцу“. Обиљежени сирјак добија „мотриоца“; лишен је не само родитељске љубави и заштите, већ и права да има оца, да његује очево име и успомену. Сирјак је жедан „капи очинства“. Отац се може тражити једино у сопственим емотивним и метафизичким дубинама. Отац је дух који се призива, без гроба и пепела. Зато му се гради кенотаф ријечима, пјесмом, тужбалицом, „вучјом плетеницом“. Трагање за оцем је трагање за сопственим идентитетом; неизбјежно трагање сирјака.
     Али то распело са којег сирјак вапи и упућује питање:
    Али то распело са којег сирјак вапи и упућује питање: „Што си ме оставио, оче?“ – опште је распело и опште питање. Лична судбина постаје митска. Сирјак постаје распети човјек или распети Бог. Гледано земаљским очима, и распети Бог је изгледао од Оца остављен. Отац и Господ, сирјак и распеће, овоземаљско и мета - физичко преплићу се у Бећковићевим стиховима с темом оца. Зато ова тема упућује у остале тематске рукавце Бећковићеве поезије.
     У пјесми „Очинство“ хотимично је тражен и успостављен склад између звука и значења, при чему доминантно мјесто има крај стиха,односно рима. Наиме, у шеснаест од укупно двадесет стихова у римама одзвања основни мотив ове пјесме – отац, очинство. При том су у звучни склад доведене ријечи различитог, па и опречног значења: непочинство, злочинство и очинство, односно оца, убиоца, мотриоца и набикоца.Очинство одзвања у непочинству и злочинству, а рима нам открива судбину оца у убиоцу, мотриоцу, набикоцу и искорениоцу. Бећковић је у пјесми „Очинство“ до савршенства довео склад између звучно-ритмичке и значењске функције риме.
     Али кључна ријеч – отац – не јавља се само на крајевима стихова, у римама, већ и у њиховој унутрашњости: понавља се, наиме, у првим стиховима прве и друге строфе с наглашеном стилском функцијом; прецизније – као стилско средство полиптотон: „Могао бих бити отац своме оцу / (...) / И сад ми оца он не да за оца“.
     При том се успоставља звучни склад с доминантним гласовима из рима и на нов начин се истиче кључна ријеч пјесме. Управо овај други вид понављања и сплитања ријечи карактеристичан је за цио низ Бећковићевих пјесама и ми смо га препознали као „плетеније словес“, односно као хотимичну везу са једним током српсковизантијске традиције чија је метонимија Доментијан у нашем поднаслову, иначе Дантеов савременик.                
Очинство и синство су неодвојиви. Утјехе сирочета су мајка, небо и Бог. А коме се небо окренуло и на њ излило своју милост, тај није лишен Очеве заштите, ма колико у срцу до гроба остао сироче. О томе свједочи Бећковићева поезија.
     Мајка је велики јунак Бећковићевог пјесништва. Њен глас је двострук, расцијепљен. Не дај се, јуначки сине, – храбри она своје сироче хотећи да јој постане нетко, али у страху за његов живот упозорава га на опаку судбину јунака и јуначке дјеце. Мајчин страх је највећи израз мајчине љубави. „Убићу те / Живота ми твога“, заклиње се у десетерцу брижна мајка сину, који од своје четврте године није више мали, уплашена за његов живот; мајка која је чувар језика, преносилац традиције, извор приче и причања; проказана удовица „народног непријатеља“, која је подигла троје сирочади, од тога једно посмрче, уткавши прамен своје душе у синове стихове. Печат њене душе је на поезији Матије Бећковића.
     Када је најдубље лична, Бећковићева поезија је најуниверзалнија.
    Миодраг Павловић нам је свједок с онога свијета – а нама тврђи јемац не треба – да је Бећковићева Кажа најбоља сатирична пјесма српске поезије. А најбоља је, јер није само сатирична, већ судбинска.
    Бећковић је пажљиво ослушкивао гласове Солунаца и пјесма „Огледало“ – једна од најхришћанскијих које знам – испјевана је таквим гласом. Ето још једног језичког обрта. Ова врхунска пјесма; у којој се српски војник који је убио огледа у убијеном непријатељу, заједно са Бећковићевом молитвеном поезијом, још једним пјесниковим чудом и језичким обртом, повезује Бећковићеву поезију са српско - византиј ском традицијом, са Доментијаном, али и са Дантеом, на чијој је духовној и временској вези Бећковић инсистирао. Српски и тоскански пјесници су савременици.                  Бећковићева пјесничка књига Пут којег нема уоквирена је пјесмама „Присен“ – као лирским прологом – и „Сновидно и оновидно“ – као лирским епилогом. У уводној пјесми пјеснички субјекат назираше „У заранцима / Нечију присен у зраку“, која „Виркаше из понечега, за видела и невидела / Творећи ни из чега / И дела и недела“, а у завршној, у свих пет катрена, набраја у чему је видио и како је препознао како „Онај свет сјакти на овоме“.
     Бећковић је и пјесник хуморног апсурда, оствареног у „Станици за откуп вучјих кожа“, модерном металном здању са простором за Вучје гробље; станици у коју ни једна вучја кожа није доспјела; гробље у које ниједан одеран вук није закопан. Тај хуморни апсурд прекрива два пута којих нема – онај уз Мртвицу и онај други преко Лијешња – при чему је онај уз Мртвицу „наш бренд“, утолико прије што „Америка преферира Мртвицу“. Још већи апсурд су наше вјечне хајке и ћераније на људе, вукове и муве, тако да поема Ћераћемо се још блиста пуним сјајем: један од њених Ћеранића ћерао се за муком до Стамбола. Хумор са седам печата гарантно је писмо Бећковићеве поезије.
     Ни орао, ни соко, ни утва златокрила, ни гавран, ни голубица, ни јастреб, ни ласта, ни ћук, ни сова, ни галеб, ни лабуд, ни славуј, ни кос, већ „прегршт перушине“, врапчић врапчијега срца, постао је заштитни знак ове књиге и једина тужна нада и утјеха неробљеном робљу што вирка иза решетака. Једино он – домаћи врабац – истрајава и не узмиче, дочекујући свако зло у својој авлији. „Косовски врапци“ Ђорђа Сладоја и „Врабац“ Матије Бећковића грију наду док у нама врапчије срце куца. „Врабац“ је један од врхова Бећковићеве поезије. Како ће се само обрадовати сирота душа Стевана Раичковића што је још једна птица опјевана по правди и заслузи, и то пријатељским пером.
     Али зар није језичко и пјесничко чудо и Бећковићево „подмлађивање“ у књизи Кад будем млађи, те његово вратоломно понирање у говор младих и у драму разарања вриједности епскога свијета. Бећковић је, доиста, са својих 77 година, постао још млађи и све млађи, јер је увијек изнова спреман на језичку и пјесничку авантуру.
     Рече ми један чо`ек на једном мјесту да је изашла једна књига, нећу вам рећи која; књига која је наставак Бећковићевог вјечног дијалога с Његошем. Опет пјесничка иновација и језички ризик!
    Матија Бећковић је свјетска књижевна и културна чињеница и треба га читати и тумачити у контексту свјетске књижевности. То је нарочито видљиво у његовим молитвеним поемама.
    О четири молитвене поеме Матије Бећковића

    Предмет овога одјељка је књига поезије Матије Бећковића Три поеме објављена у Српској књижевној задрузи 2015. године. Прва од њих – Господе помилуј – испјевана је 2013, друга Учини ми љубав 2014, а трећа Слава теби Боже 2015. године, када се овај триптих поема појавио као књига Три поеме у издању Српске књижевне задруге.
     Молитвена поезија Бећковићева није изненађење, ни новост. Поменућемо само три пјесме Богородици Тројеручици и љубавну поему молитву Парусија за Веру Павладољску. Бећковићева љубавна поезија достигла је свој врх поемом молитвом, парусијом. Љубав је спојила гроб и небо потврђујући своју бесмртност и божанску природу. Љубав није само атрибут Божанског, већ и његово суштаство; барем је тако у Бећковићевим поемама. Парусија за Веру Павладољску је природан прелаз, својеврстан мост од Бећковићеве љубавне ка молитвеној поезији. То је та дантеовска линија коју видимо, ненаметљиво повучену, у Бећковићевој поезији – до Божанског води љубав, Беатриче или Вера Павладољска. Ево прилике да поновимо и потврдимо свој критички увид о Бећковићу као присну и дубоку, али ненаметљиву, везу са двојицом старих мајстора: Матија Бећковић је темом љубави, односно Вером Павладољском, која га води до Божанског, повезан са Дантеом, а Очевим духом, који лебди изнад цјелокупне његове поезије, са Шекспиром, односно са његовим Хамле - том. То што Бећковић не подражава ни Дантеа ни Шекспира само је потврда његове аутентичности и дубине. Та веза није подражавалачка, већ суштаствена. Као што је суштаствена и веза с нашим најдубљим и најстаријим митским представама – оним прехришћанским – успостављена очевим именом (Вуком), а поемама молитвама са традицијом српсковизантијског пјевања. То су – уз Његоша и Вука Караџића – Бећковићеве традицијске координате. Едгар Алан По, Бранко Радичевић и Лаза Костић дио су тога традицијског сазвежђа.
     Природно је онда што се Парусија за Веру Павладољску појавила и у молитвеном триптиху поема, као трећа у низу: Господе помилуј, Учини ми љубав и Парусија за Веру Павладољску у библиофилском издању Јовице Вељовића. Позиција Парусије иза поеме Учини ми љубав може сугерисати идеју да је молитва за љубав већ давно услишена и да је Парусијом постала вјечна и духовна. Оно што је у љубави вјечно и божанско, не може се изгубити, поготову ако је прешло у поезију: „Једна истина се сама очитала / Да у њој нема и не може бити / Ничег што се икад може изгубити“.
     Домети чисте поезије јачи су у овој ствари од сагласја свих специјалиста, ултразвука, скенера и отпусних листа: „Са доказима чисте поезије / Та што беше смртна сада више није“.
     Парусија за Веру Павладољску ослања се на вјеру у љубав, милост и моћ Богородице, без које нема „дашка живота у свим световима“. Она која је родила Богочовјека, и која зна за земаљску бол и радост рођења, за страх за своје чедо пред покољем дјеце и за смрт Сина на крсту, његово скидање с крста и његову сахрану, за сузу материну, она је нада људске молитве и њен проводник до Оца и Сина; она зна за тајну љубави Неба и Земље и о њој се пјева при крају Парусије као о упоришту пјесникове вјере у бесмртност љубави: „Мада је мој сваки дисај и без тога / Одувек знао боље од икога / Да ли ње више нема или има / И да не би било нигде никаквога / Дашка живота у свим световима / Без оне која је све и свја у звучју / И све галаксије држи у наручју“.
     Слављење бесмртне љубави је и слављење Богородице, баш као код Лазе Костића, али и слављење поезије и пјесника, односно првог и највећег међу пјес ницима – Господа Бога. Парадоксом Ње више има откад само сија пренапрегнуто сажето је исказана сеоба мртве драге у свјетлост и звук, односно у поезију и вјечност, па је слављење бесмртне љубави исто што и слављење Богородице и поезије, односно Творца и његове Творевине као поезије, што ће бити предмет пјевања поеме Слава Теби Боже: „Реч на почетку поста звук на крају / Што слави само жизњ бесконечнају / Јединају чистају и непорочнају / Јер ње више има откад само сија / Речи су ноте језик мелодија / Само Бог је песник други су копија / А над поезијом блиста поезија“.
     Поема Учини ми љубав је молитва Богородици; истовремено слављење Богородице и слављење љубави. Богородица је оличење љубави и милости, Највољенија од небеских тела, а љубав је мјера Божјега присуства: „Љубави има колико и Бога“. Зато је љубав вјечна, јер је дио Божанског суштаства; она не умире, не барем сасвим, а „Љубав која умре није ни живела“. Љубав одређује вриједност животу, пјесницима и поезији: „Сети се песника који не постоје / А једино вреде због љубави своје.“ Поступак „плетенија словес“, који смо и раније препознали у Бећковића, има и овдје своје звјездане тренутке: „Учини ми љубав за љубав љубави / Те славе која саму себе слави“.
     У подтексту Бећковићевих поема молитава је Књига, односно Библија, највећма књиге Новога Завјета. Пјесник ће се сам позвати на Светога апостола Павла: „ А по Павлу и да планине помераш / Ништа си ако и љубави немаш”. Бећко вић ће призвати Светог Јована Дамаскина, по чијој је руци и молитви Тројеручица постала Тројеручицом, да би асоцирао и на свога упокојенога пријатеља, великог писцаМешу Селимовића, и оснажио његову мисао да једино на земљи љубав спасава човјека од судбинског губитка: „Учини ми љубав кћи јерусалимска / Као што написа рука дамаскинска / Кад се без мајке на небу родио / А без оца земљи рађај поновио / Тад су се небо и земља венчали / А које је које више нису знали / Знали су да нико није на губитку / Док год буде била љубав на добитку / Ни песник ожењен на гори небеској / Ни муза удата на кугли земаљској. Али од свих књига и стихова најсјајније просијавају и најдјелотворније су ријечи у славу ријечи и њене моћи с почетка Јеванђеља по Јовану и када пјесник моли, и када слави Творца и Богомајку. Ријечи, слово и надграматика – Логос Творца – управљају звијездама и звједарником: „ Ујасни утачни услиши песника / Док се звезде држе закона језика / А зупчаником око звездарника / Управља слово и надграматика“.
    Закон језика, слово и надграматика, дакле, владају астралним предјелима и „звијездама и зупчаником око звездарника“. Бећковићево повјерење у Ријеч, у језик, има јеванђеоско утемељење.
    Зато Бећковић поентира своју молитву за љубав упућену Богородици молбом за што већим и моћнијим сјајем, како би се том светом свјетлошћу освијетлило свако слово у Књизи над књигама, односно у Светом писму. Похвала љубави поентира се похвалом књизи, слову и ријечи, односно свјетлости и Богу као пјеснику: „ И само сијај сјати не престаји / Сијај сијањем што из тебе сјаји / Карамракове пламену предаји / И све грехове у сјају окаји / Да се свако слову у Књизи осјаји / И глеђ језика се у пјесми засјаји.“
    Пјесник зна да су времена у којима живи, пјева и моли за љубав времена карамракова, слијепа, стидна и безнадна, да се изврнуо космос на поставу, а небеса на главу, те да је спас једино у великом и страшном пјеснику, а то је Бог. То да је Бог велик и страшан пјесник ваљало би разумјети у изворном и тачном значењу; вјероватно у оном рилкеовском – да је љепота страшна: „ Учини ми љубав не буди ненежна / У слепа времена стидна безнадежна / Изврнуо се космос на поставу / И окренула се небеса на главу /Породи нову звезду некретницу / Нека избаци свемир постељицу / И румена зора с наличја осване / И објави свету са супротне стране / Као спас и излаз водиља и весник / Јер Бог је велик и страшан је песник“.
     Ево како се развијају Бећковићеве поеме. Увјерили смо се да је Парусија за Веру Павладољску у најприснијој вези с поемом Учини ми љубав, а управо та поема нас је довела пред лице великог и страшног пјесника, Бога Творца, коме је упућена поема молитва у његову славу – Слава Теби Боже. На њеном улазу, као мото, стоје Његошеви стихови: „Што је скупа ово свеколико / До општега оца поезија“.
     Божанска Творевина – Васељена – поезија је Општега Оца, и те Владичине стихове Бећковић потписује, као свој мото, с најдубљим пјесничким увјерењем. А то увјерење је видљиво и чујно у свакој од двадесет дугих строфа са по четрнаест стихова. Наиме, свака строфа се завршава рефреном од два стиха који је истовремено и поента сваке строфе, и поеме у цјелини, срочен у славу Господа и његове Творевине. Двадесет пута одјекује рефрен – поента: „Слава теби Боже песниче једини / И алилуја твојој творевини“.
    Молитвеним поемама Бећковић се показује другачијим пјесником него што смо га знали: то је сада пјесник дуге строфе од седам (Парусија), десет (Учини ми љубав), дванаест (Господе помилуј), и четрнаест стихова (Слава теби Боже), при чему строфе постају ритмичко-семантичке и композиционе цјелине, мала „пјевања“ и композициони блокови из којих су састављене поеме. Врло су чврсто обједињене римама, тако да је рима постала готово невјероватан изазов за овога пјесника који није био претјерано склон рими и кога риме нијесу прославиле. У овим трима поемама и у Парусији, са којом је овај тип Бећковићевог пјевања и започео, Матија Бећковић је постао досљедан пјесник риме и рефрена.
    Штавише, Бећковић је прихватио изазов нагомилане риме коју је провукло кроз цијелу поему Господе помилуј. Ријетке су дуже пјесничке творевине испјеване у истој, нагомиланој рими. То је огроман ризик монотоније, понављања, банализовања и риме и лексике. АМатија Бећковић је у својој осмој деценији живота преузео тај дјечачки ризик. Он у поеми Господе помилуј свих седам строфа са по дванаест стихова, односно свих осамдесет четири стиха, своди на исту нагомилану риму – осамдесет четири пута, заредом и без изузетка, одјекује исто – ана.
     Чему то и како да то ана не постане досадно и банално? Не знам да ли му се то посрећило или је све пјесник унапријед добро смислио и испланирао, али нагомилана рима се у овој поеми показала веома функционалном и значењски дубоко оправданом. Пјесник тражи помиловање Господње за цијелу планету (Господе помилуј преко живих рана / свих континената и свих океана), за цјелокупну Васељену, односно за Божанску творевину (Помилуј светворче све што си шест дана / Ткао без узора и без преседана). Творевина је обједињена Божанским дланом који је милује и јединственом римом којом се звучно сугерише јединство свијета, планета и свега на њој; јединство Творевине и јединство страха лирског и пјесничког субјекта за Земљу и све на Земљи, једнако за краставог жапца и наушљаног пијетла као и за боголиког човјека. Тај страх лирског и пјесничког субјекта за судбину планете и човјека на њој, односно за судбину свега живога и мртвога, прошлога, садашњега и будућега, дјела творчевог и дјела човјековог, исказан је рефреном – поентом, заврш - ним дистихом на крају сваке строфе: „Моли те душа само теби знана / Још неначета а испрепадана“.
     Душа молитељица је помало тајанствена, само Богу знана, још цјеловита, неначета а испрепадана, угрожена страхом. Ово још испред епитета неначета (душа) сугерише да је цјеловитост душе угрожена и да се сваки час може распасти под притиском и корозијом страха. Душа моли за очување цјелине свијета и себе, а самим тим и за ослобођење од страха. Овај референ постаје готово костићевски важан за Бећковићеву поему и претвара се у поетичку законитост не само ове Бећковићеве молитвене поеме.
    Откуда тај и толики страх лирског и пјесничког субјекта; зашто је душа испрепадана? Од првих стихова се сугерише да је планета у живим ранама, и то на свим континтима и океанима, по свим упоредницима и подневцима: „Господе по милуј преко живих рана / Свих континената и свих океана.” У живим ранама су и копно и море, и земља и вода једнако. Живот и свијет су свуда из темеља угрожени. Пријети им општа катаклизма и може их спасити само Божја милост. И ту милост ваља измолити док је још зарана, док још има мало времена за спас свијета.
     При самом крају поеме, на почетку њене завршне строфе, слути се вјечни бој Господњих и сатанских сила. Ријеч је о вјечном сукобу добра и зла, при чему непоменици ума огубана у злим временима узимају маха, таркајући и распирујући своју паклену ватру испод гаравог казана. Отуда молитва Господу, пуна наде и стрепње, да се огласи побједоносно са свих небеских екрана, да саструже рђу са своје творевине, и самим тим и страх са душе која моли, те да творевина заблиста у пуном сјају. Слике Господњег појављивања у тој завршној строфи у знаку су парадокса: Господ је истовремено, као и Богородица, Шири Од Небеса, али је и искра сажимана / И у жижину жижу сажижана, а код куће је у зрнцу тамјана. Ова многоликост и многодимензионалност Божанске појаве – од зрна тамјана, преко плетенијем словес жижине жиже сажижане, до наднебеских ширина и висина – доприноси конкретности Бећковићеве пјесничке слике и увјерљивости Божанског присутва од кућног дима тамјана до астралних висина и ширина; доприноси и вјери у прожетост Творевине Божјим присуством и нади у спасење, односно вјери у побједу над непоменицима ума огубана: „Док непоменици ума огубана / Таркају испод гаравог казана / Шири од Небеса искро сажимана / И у жижину жижу сажижана / А код куће си у зрнцу тамјана / Нек се из тог зрнца ко са неба мана / Спусти рука Спаса заори Осана / И огласи са свих небеских екрана / Да је рђа с твога дела састругана / Имена твога ради опањкана / Моли те душа само теби знана / Још неначета а испрепадана.“
     Страх за Творевину и за човјека није минуо. Он остаје све док се не зацијеле живе ране на свим континентима и океанима, на полутару и на половима. Тај страх је планетарних и космичких размјера, баш као и живе ране што су се расказале по планети и њеним копнима, леду и океанима. Зато је за нас ова Бећковићева поема најпотреснија и нама најближа; она је у сусједству Бећковићевих историјских апокалиптичних слика. Матија Бећковић, као иМиодраг Павловић, осјећа из дубине душе да се апокалипса већ догодила, да се догађала више пута и да народи као што је наш имају више крајева и више почетака. Није случајно Миодраг Павловић онако дубоко доживљено, надахнуто и са најдубљим увјерењем писао о Кажи Матије Бећковића и не вјерујемо да је сасвим случајно што се уредно сретао с Бећковићем при сваком доласку у Београд. Ту визију да се смак свијета догађао, а да је, по правилу, остао непримијећен, налазимо и у пеоми Слава теби Боже: „Смаком света су сваки час претили / А кад год је био нису приметили.“ У овој поеми је, међутим, ријеч о страху од глобалне, планетарне, универзалне апокалипсе, односно катаклизме.
     У поеми молитви Господе помилуј има нешто од љубави, милости и тражења помиловања за свијет пјесникиње Десанке Максимовић. Пјесникиња то помиловање тражи од цара Душана, у лирском дијалогу са Душановим закоником, али за ствари људске и земаљске. Њена поема је хуманистички усмјерена. Бећковићева поема је, међутим, планетарна и космичка, а молба за помиловање претворена је у молитву за Господњу милост васељенских размјера. Бећковићева поема је испјевана из страха од свеопште катаклизме и усмјерена је на спасење свијета и човјека у њему. Она тражи милост за прошлост, садашњост и будућност, за мртве и живе, историју и савременост, Божанску Творевину и људска дјела. Тражи се Господња милост за све живе ране свих континената и свих океана; за све до седмог неба на девет тавана; за овај и онај свијет; за цијелу творевину насталу по Божјем плану. Из звјезданог праха издваја се прашка земље и ставља у средиште Божанске милости – да не погине
непомилована. У поеми су равноправни географски појмови, државе и цијели дјелови планете, континенти океани (Индија, Кина, Јапан, Далеки исток, западне стране, Јужни крст, Авганистан, двије Америке у три океана, полутар,Мон Блан, Овчја врата, Медитеран), али међу оријентирима истакнута и почасна мјеста имају светилишта и жртвеници (Атос, Сион, Зид плача) и са њима, заједно и на истој висини, косовски српски градови, храмови и бојишта (Пећ, Призрен, Високи Дечани, Газиместан). Помиловањем су обухваћене и контрастно постављене воде (Мртво море и живи Јордан), све религије (муслимани, Јевреји, хришћани, пагани) и свете књиге различитих вјера (Библија, Талмуд, Куран, јеванђеља и јеванђељисти: Матија, Марко, Лука и Јован), пепео и прах, трице и кучине историје (Грчка, Римљани, пад Цариграда, Ватикан, Руси, Германи, Азија и Балкан). Истовремено призивање мртвих и живих, прошлих и садашњих чинилаца историје, појачава неизречено, али сваким стихом сугерисано приближавање Страшног суда, па се од Господа тражи милост за заборављене, мртве свјетове и вјекове као и за живе, за своје и за туђе, за непријатеље као и за савезнике.
     Молитвом за Господњу милост обхуваћен је цио живот на земљи – од процватка који је пробио кроз покров катрана / И црва из муља још неискобељана до свих ала и врана. Све биљне и животињске врсте немогућно је побројати, али ова Бећковићева фигура набрајања тражи помиловање за све живо: „Помилуј јејину и врана гаврана / Сакатог мрава жапца окрастана / Зебу мрку луњу петла наушљана / Мече са Камчатке на санти туљана / Риђогрлог гњурца на грани џивџана / Зелену жуну орла самотана / Гробног лептира јарца ошугана / И тушта и тма и ала и врана / Процватак пробио кроз покров катрана / И црва из муља још неискобељана / Моли те душа само теби знана / Још неначета а испрепадана.” Бећковић и у овој поеми, истина успут, славослави слово и књигу, ријеч, логос. У првој строфи наазимо стих: „Све што врви земљом по слову твог плана,” из кога је недвосмислено да се у подтексту ове поеме налази Јеванђеље по Јовану и слављење Ријечи као почетка, као слова и логоса плана стварање Творевине.
     Право распјевавање Јеванђеља по Јовану, односно његове прве реченице у славу Ријечи Логоса, налазимо у поеми Слава теби Боже. И до тада је Бећковић пјевао у славу ријечи и језика, односно у славу поезије, на шта смо више пута скретали пажњу, али његово словољубве нигдје није тако ни толико дошло до израза као у овој поеми. Поема о Божјој Творевини као поезији и о Творцу као једином истинском пјеснику нужно је постала славословљење Слова и Језика.
     Бог ствара свијет ни из чега, прије него што су постала писмена алфа и омега, а ствара га – Бећковић опет сплиће словеса да би то исказао – сјећајући се, парадоксално, унапријед онога што жели да створи: „Силом свељубљанског Слова љубвенога / Сетио си се свега и свакога.“ Сплићући ове стихове и словеса, сјетио се и Матија Бећковић Деспота Стефана Високог и његовога Словољубва, које је такође у подтексту ове поеме. Творац ствара именујући оно што ствара. Ствара ријечју, изговарајући име онога што ће створити, најтачније и најстроже употребљеном ријечју, при чему постоји пуна сагласност између ријечи и дјела, између ознаке и означенога. Изговарајући ријечи, стварајући језик, лексику, Творац ствара и Творевину: „Чим рече копно небо вода трава / Виде да је добро и да је реч права / И како си које слово прославио / Нови језик си изјезикотворио / И како си који слог изговарао / Нове светове си олицетварао / Твојим устима што је уречено / Дошло је у живот у реч обучено / И за ижицу си задњу од почела / Везао судбину целокупних дела.“
     Свијет је створен језиком и из језика, јер на почетку бјеше Ријеч и Ријеч бјеше Бог. Ријеч има најтежи задатак и судбину, јер Васељена се у речи зачела / Из ње се излегла сва небеска тела / И слава јој је стигла до врхунца / И котур земље тера око Сунца. Зато нико као она – ријеч није послушао Творца. Божанској стваралачкој ријечи иманентна је тачност израза. Машта је – а и она је Божанског поријекла – неодвојива од ријечи и језика. Она се језиком потврђује, исказује и доказује. Гдје ријеч занијеми, машта стаје: „А где си машти пустио на вољу / Изелени зелен по свом постопољу / Где год је гребен над понором стао /Ту си се од речи и ти уздржао.“ Творац је Отац слободног стваралачког чина, изван поетика, калупа, модела, сам своме дјелу узор, па Све благо испод небескога свода / Ода је у почаст песничких слобода. Стваралачке и пјесничке слободе су од Бога и богомдане и цијела Васељена је њихов доказ, њихов израз и у њиховом је знаку. Будући да је сам свом дјелу узор, Творац је апсолутно оригиналан стваралац. Његова свијет-књига нема претходнице ни претече. Похвала слободи ставаралачког чина као божанској тековини и насљеђу истовремено је и похвала изворности и оригиналности стварања и Творевине.
     Поезији и пјесницима је иманентно памћење. Пјесници памте и оно што није било: „Где није нико песници су били / Све што није било то су запамтили.“ Памћење је иманентно језику, а самим тим и поезији и пјесницима. Зато је језик највеће и најсавршеније чудо што га је творац створио стварајући свијет; зато је он дубљи од свих свемира: „ Од свих свемира бездана видика / Дубљи је свемир и бездан језика / А у језику сваког национа / Сви су језици и сва васиона / Створени због неког разлога и смисла / Као делови божјега промисла / А песнику је сваком отаџбина / Она непозната далека једина / Чији је грађанин једино и био / И никада је није напустио / Да не пева један цео живот једно / Већ да сви певају то једно заједно.” Језик је једина отаџбина свакога пјесника, увијек тајанствена и недовољно позната. Сви језици свијета су у неком сагласју, као што су у неком сагласју и сви пјесници свијета. Славећи Бога као јединога пјесника и његову творевину као најсавршенију књигу која се стално дописује, Бећковић слави Ријеч и језик. Ово је још једна Бећковићева похвала језику, овога пута са метафизичког и теолошког становништва изречена. Ту похвалу језику изрекао је пјесник који је у великој милости језика, па му се та похвала, попут еха, враћа, као у стиховима: „Просјаји проструји свитаји разданци / Непроцењиви су срећни проналасци.“
     Такви проналасци су старе и нове лексеме и лексички спојеви ових поема: кресиво, богопосејан, таркати, процватак, неискобељан (црв), најнајнија, паучје, звучје, сатрептај, крозвидети, омојити, звездарник, свељубећи, истодобник, парбеник, изјезикотворити, олицетворити, песмотвор, пустопоље, прострујак, свитај, разданак, изнитити, увременити, упросторити, препочети, раменовати се, горњати се; као такве проналаске доживљавамо и словосплете: И у жижину жижу сажижана, / љубав за љубав љубави / те славе која сама себе слави, једине једнине једнина, Спавај све моје из свега старије, Сијај сијањем што из тебе сјаји Силом Свељубећег Слова Љубвенога / Сетио си се свега и свакога. Многи од ових језички проналазака носе у себи успомену на стару српску књижевност, потврђујући језичко и пјесничко памћење.
     Будући да су пјесници навјернији Божанској слици, да је први и највећи пјесник сам Бог, да је свемир језика и поезије дубљи од свих бездана видика, Бећковић нужно не може вјеровати у крај поезије и пјесника све док траје људи и језика на земљи. При том вјерује да ће се одржати она поезија која садржи модерно и ново, али памти старо и вјечно: „И биће песма и несмртно слово / Само оно што је модерно и ново / И неће нестати пјесме и песника / Док год песник буде свирала језика“.
     Бећковићеве молитвене поеме обогатиле су иначе изузетно богату традицију српске молитвене поезије и творе златан беочуг којим се српска савремена поезија повезује са традицијом старог српског пјесништва и са Његошем. Оне се могу разумјети и као нов пјесников одоговор на сопствено питање: Што ће ново ако има старо. Да је свијет књига, систем, па и лавиринт знакова, тврдили су не само стари писци и мислиоци, него и модерни духови. „Гле, старо постаде ново.“ По споју трагичног виђења историје са хумором и митом, по осјећању за језик, по универзалности и дубини значења, по активирању архетипа, по вертикали успостављеној од јама и караказана, од подземља па до астралних простора, по чему је близак Дантеу, по споју љубави, смрти, молитве и васкрсења, по „плетенију словес“ којим се „дописује“ са Доментијаном, по призивању безгробног очевог духа, по чему је близак Шекспиру, по слављењу језика и божанском поријекла језика и поезије, по чему је близак Његошу, по епифанијским откровењима и обасјањима, по вишегласју својих поема, Бећковићева поезија досеже универзалне димензије и остаје наша и присна, увијек од првога стиха препознатљива као Бећковићева.