61/62 Ranko Pavlovic

Ранко Павловић
ЋИРО
     Отегнут, промукао писак, сличан урлику рањене звијери, преполови ноћ на јужну и сјеверну страну непрегледне бјелине. Тишину затим разломи и звекет гвожђарије и изви се до грана притиснутих снијегом, а онда се разлеже котлином све доље до Масленика, а горе се успе до планинског врха на коме у овом часу вјероватно спава затрпан мотел, заједно с малобројним гостима који су, све док се ноћ није склопила над њима и овим дијелом свијета, претвореним у пусто острво сред леденог океана, гледали како сметови расту и гутају жбуње и ниже дрвеће, да утоле исконску глад. Са десне стране пута, доље у дубодолини, одоздо од Масленика, застења локомотива, испусти неколико пута пару, и точкови заклопараше трачницама које смрзнуте зацвиљеше и умножише тонове чудесне музике чије се дисонантне дионице закотрљаше планинским падинама, почеше да се сударају и разбијају о дебла храстова и букава, па својим крхотинама запараше уши оних који их слушају, ако таквих уопште има у овој пустоши.
     Откуд аустријски ћиро ове ноћи у подножју планине, када је шумска пруга опарана прије више од пола вијека? Није ли и он, са сњежним шумским демонима, послије дугог мировања у неком густишем обраслом тунелу или каквој скровитој пећини, васкрсао да ми истовремено пркоси и призива сјећања на дане трешићког дјетињства?
     Када су, послије дисциплинованих и добро наоружаних пукова, спремних да пред собом униште све што смета њиховом освајачком походу, аустроугарски предузетници дошли у усовски крај, задивљени, шумским богатством планине Јело вик, почели су да граде путеве и ускотрачне пруге долинама што опкољавају планину или се дубоко усијецају кроз њене врлети до најгушћих шумских пространстава. Кроз праисконски мир скрајнутих предјела, од којих су дотад људи зазирали, сматрајући да припадају дивљим животињама а не њима, расуло се клопарање вагона натовaрених буковим, храстовим, боровим и јеловим трупцима, праћено писком локомотива парњача, који је у небеса подизао јата преплашених птица и дуго се распростирао изнад непрегледног зеленила.
     Оживјела су многа шумска радилишта, а села Прибиловац и Братница, за турског доба препуштена историјском памћењу и причама о трговачким и другим караванима који су у давна времена кроз њих пролазили, с товарима соли, уштављених кожа, вуне и друге робе, почела су да се развијају у варошице. Стизали су овамо радници са разних страна простране царевине, па је тако Прибиловац у годинама привредног процвата имао много више запослених него становника. Древно насеље Братница живнуло је као запарложена њива неког убожника кад село одлучи да му мобом помогне да се ишчупа из сиромаштва. Изграђено је неколико кућа, а онда је на истоименој планинској ријеци подигнута мала хидроцентрала, чија је струја дању покретала машине у великој пилани, а ноћу освјетљавала просторије у којима су се окупљали радници, па Братничани и данас с поносом причају како су струју и уличну расвјету имали прије него Париз. Читајући текстове у неким историјским часописима нашао сам потврду за њихово хвалисање.
     Увјерени да никада неће напустити ове крајеве, Аустријанци су поткрај деветнаестог вијека, на Табор-пољу, близу усамљене куће неког Вуковића, почели да подижу ново насеље. За мање од десет година, на мјесту гдје Мала увире у Велику Усову, близу врела љековите воде Врућница, окружен благим шумовитим падинама, никао је Трешић. У двије колоније радничких станова, Усовску и Пиланску, почели су да пристижу бравари, столари, жељезничари, возачи камиона и други мајстори и техничари из Хрватске, Словеније, Аустрије, Чешке, Пољске, Мађарске и осталих крајева KundK монархије, да раде у новоизграђеној Пилани и Дестилацији буковине. На великој пољани која је својим рубовима додиривала индустријске погоне, близу жељезничке станице коју мјештани, ваљда зато што су сваког часа у њу пристизали возови стењући под великим теретом дрвета, назваше Прометна, расли су редови уредно наслаганих букових цјепаница, из којих ће у Дестилацији настајати концентрована сирћетна киселина и други производи, и дебелих трупаца, што ће, изрезани у Пилани у фосне и цоларице, по цијелој царевини свједочити о неизмјерном шумском богатству усовског краја.
     Четири деценије након што је, попут кучке пребијене ноге и подвијеног репа, Ћесарија напустила ове крајеве и своју жељезницу, шумска радилишта и фабрике оставила држави створеној на опиљцима њене раздробљене моћи, ми смо, дозивајући се гласовима што су почели да мутирају па смо сами себи били смијешни, на Прометној скакали по великим штосовима букових цјепаница и гомилама трупаца, витешки се надгорњавајући мачевима направљеним од танких дашчица које су с другим отпадом избациване из Пилане. Уморни од игре, раздераних кошуља и панталона, често и коже по рукама, ногама и грудима, одлазили смо на Жељезничку станицу, гдје су у једнаким размацима од по неколико сати стизали возови натоварени дрветом, носећи са собом дашак планинске свјежине. Ту се увијек, у прашини поред пруге, нашао понеки жељезни клин, комад жице или какав други метални предмет, дотрајао и неупотребљив за оно чему је некад служио. Скупљали смо то и носили обућару Фрањи Шестану који је, за потребе Откупне станице Отпад у Добору, узимао од нас старудије и плаћао нам два или три пута мање него што ће он за њих добити. Називајући га проклетим капиталистом, а тај израз смо једном чули од наставника историје, неког бркатог Црногорца коме сам заборавио име, ипак смо били задовољни, јер смо тако, ако ситниш не потрошимо за сладолед, могли за три-четири дана
скупити довољно новца да погледамо неки филм са Џоном Вејном у главној улози, који је за нас, једнако као и Сава Ковачевић са Сутјеске или Симела Шолаја из Пљеве испод Јања, био херој за дивљење.
     Једном смо, за дугог љетног распуста који је необјашњиво брзо пролазио, одлучили да се крадом укрцамо на воз и одемо на неко удаљено јеловичко шумско радилиште у братничком крају. Четвртком је, уз саму локомотиву, прије пет или шест отворених вагона, качен један затворени, у коме су вожене намирнице за радничку мензу у Братници и зоб за коње који су на самарима износили цјепанице или штрафали трупце из потока до шумских путева, одакле су их камионима довозили до жељезнице. Воз је кретао рано, па смо се нас петорица, с нешто кекса, хљеба, сира и воћа, у зору нашли на Прометној и вребали прилику кад би попустила пажња жељезничара да један по један ускочимо у затворен вагон и посакривамо се иза врећа. Жељезничари су убрзано радили, онда је један пришао нашем вагону и затворио врата, па је оскудна свјетлост улазила само кроз два прозорчића заштићена жељезним решеткама. Отегнут звиждук пиштаљке покренуо је локомотиву, она је застењала и звекет је најавио клопарање вагона. То је и за нас био знак да изађемо из скровишта и да се окупимо на средини гдје је било и највише свјетла.
     Послије десет или петнаест минута, када је воз већ улазио у шуме изнад Трешића, тргло нас је шушкање и комешање из дијела вагона до локомотиве и отуд је, иза једне вреће зоби, извирио рашчупани Пирго Крезуби.
     – Откуд ти?! – заорило се чуђење из пет грла, али одговора није било, јер се Пирго, опет, изгубио иза врећа.
     Нико од нас није могао да објасни како је Крезуби сазнао за нашу намјеру да кренемо на необичан излет. Нисмо се с њим дружили и сигурно од нас није могао сазнати. Вјероватно је иза неког штоса цјепаница или гомиле трупаца прислушкивао наш разговор, што нас није изненађивало јер смо знали да нас прати као ухода, увијек с намјером да смисли какву подвалу и неком од нас напакости.
     Када се у Братници воз зауставио, посакривали смо се иза врећа зоби, јер смо знали да ће их возити до шумског радилишта, а овдје истоварати намирнице за мензу. Десетак километара изнад Братнице воз се, уз трзање, поново зауставио и врата на нашем вагону су се уз шкрипу и звецкање гвожђарије отворла.
     – Касније ћемо истоварати. Дођи да попијемо по једну! – викнуо је неко.
     Чули смо кораке који су се удаљавили по крупном туцанику крај пруге. Имали смо среће! Група радника стајала је на малом узвишењу на двадесетак метара од воза. Пришли су им жељезничари и, док је боца с ракијом кружила од једног до другог, неопажено смо искочили из вагона и замакли у шуму. Из прикрајка смо посматрали како су радници пола сата касније, узвикујући у хору и уједначено „Вооолтааај!“, а никад нисмо сазнали значење тог узвика, гурали цапинима трупце уз жељезне пречаге окачене о отворене вагоне. Знали смо да ће утовар дрвета трајати најмање три сата, па смо зашли дубље у шуму, разочарани што нисмо видјели ништа тајанствено, што је шума и ту, у срцу планине, по свему слична шумама око Трешића, у које смо често залазили.
     Када смо се вратили, уморни од врлудања и пентрања по дрвећу, гдје смо наилазили само на празна птичија гнијезда, на пет отворених вагона, између гвоздених стубова ужљебљених у за то направљене отворе, стајали су уредно сложени трупци, чврсто повезани дебелим ланцима. Радници су у затворени вагон уносили вреће напуњене нечим лаганим, што се могло закључити по лакоћи с каквом су их носили, можда осушеним љековитим биљем или снопићима боровог луча, какав су планинци продавали четвртком на трешићкој пијаци. Опет смо искористили непажњу жељезничара и ускочили у вагон. Пиргу Крезубог нисмо видјели ни када смо раније излазили ни сада када смо улазили у вагон. Као да се био увукао у неку врећу, па су га радници однијели да њиме хране коње. Опет је један жељезничар пришао вратима и затворио их, опет је отегнут звиждук пиштаљке најавио полазак воза, опет се локомотива закашљала, опет је зазвечала гвожђарија, опет су точкови зацвиљели по трачницама, али наш вагон није кренуо. Како се догодило да останемо? Ко је откачио наш вагон? Изнутра га не можемо отворити, па како ћемо онда у њему пробдјети ноћ без воде и хране?
     Док су се питања множила, послије неколико минута поново смо чули стењање парњаче, сада јаче и жешће, по чему смо закључили да се враћа, тјерајући пред собом уз мали успон вагоне натоварене трупцима. Осјетили смо удар о наш вагон и убрзо су се отворила врата. Бркати жељезничар је према нама просто бацио рашчупаног Пиргу Крезубог.
     – Ти да се играш са жељезницом, као да ти је то играчка, а не државна имо - вина! – говорио је уплашеном дјечаку који је лежао крај наших ногу. – И шта мислиш шта би се догодило да си се на каквој кривини откачио с оног трупца за који си се био прилијепио као пуж голаћ за винову лозу?!
     Застао је, скинуо капу и надланицом десне руке обрисао зној са чела.
     – А ви, мангупи – обратио се сада нама, шћућуреним у полумраку вагона – излазите на свјетло један по један, да вас видим и пребројим!
     Мало касније, у мраку, толико смо избубетали Пиргу Крезубог, да нам је једва кроз јецаје успио објаснити да је некако извукао онај клин који спаја два вагона и сакрио се под трупце, па кад је воз кренуо, остављајући иза себе затворени вагон и нас у њему, чврсто се приљубио уз једно тање буково дебло, вјерујући да ће тако издржати до Трешића.
     И данас, када се сјетим овог догађаја, забриде ми уши од тога колико их је повлачио онај бркати жељезничар. А шта се увече догађало код куће, није ни за ову ни за било коју другу причу. То је добро упамтила моја стражњица на коју данима нисам могао сјести.
     Писак ћире поново се проломи котлином испод пута и одјеком који се постепено стишавао запљусну прве куће Масленика.
     Пирго Крезуби изрони испод крошње клеке, злобно се насмија, и врати се под наносе снијега, као срна која се помолила из свог лога да устима дохвати који суви лист, тек да утоли глад, па брзо опет уронила у сигурност склоништа под дебелим сњежним покривачем.
     А ја сам на пустом планинском друму, затрпан сметовима, дрхтао под смрзнутим лимом старе заставе, у чијем резервоару је нестало бензина док сам возио према врху планине.