61/62 Petar Saric

 Петар Сарић
МИРАШ И СПАСИЈА 
 1.
     Тог дана Спасија је, у Зановетној градини, напасала и Мирашево крдо. Касно поподне, Мираш је изашао пред ајван – он то чини само кад би Васиљка због нечега била спречена – да помогне Спасији... Био је топао пролећни дан; цвет зановети жутео се унедоглед; сите овце и козе су мировале, говеда лежала у хладовини и преживала; под жутом бојом изравнали се брежуљци и увале... У близини не беше других чобана; и Спасија се сасвим опустила; ништа је, под ведрим небом и топлим сунцем, није ометало; седела је на незнатно укошеној каменој плочи раширених ногу и са задигнутом сукњом изнад колена, као да је сама на свету; светлост се задржавала на њеним крупним бутинама...; плела је џемпер малом Јовану који је, од првог дана, пристајао за њом...; није обраћала пажњу ни на своје прсте који су се, плетећи, укрштали...; Јован је сваког јутра, док би га спречавали да пође с њом, плакао...; две металне игле сумињивале се са светлошћу...; а увече тражио је да с њом спава... Без ветра, под јарком светлошћу, мало се шта креће...; Јован је и јутрос молио Анету да га пусти с њом у Зановетну градину...; „замисли, мали је рекао да је чуо како жути цвјетови у Зановетној градини цвркућу!“...; али ништа од тога није помогло...; и Јован је, јецајући, остао код куће... 
     Мираш се прикрадао – његова омиљена игра из детињства – Спасији; и она га није видела док није нагазио суву гранчицу чије ју је пуцкетање тргло; уплашила се, навукла сукњу преко колена и, зајапурена у образима, устала придржавајући се руком за стабло младог јасена, израслог испод камена на ком је седела...
     – Јесу ли ти се напасле?
     – Јесу.
     – Сједи, што устајеш?
     Погледала га, као да је хтела да каже како што устајем? У Херцеговини од памтивека женско устаје мушком, макар било дете... Сели су једно до другог.
     – Јеси ли икад ишла у Требиње?
     Она га погледала не схватајући откуд му сад да је тако нешто пита.
     – Нијесам, нијесам никад..., шта ћу ја у Требиње.
     Као да га није занимао њен одговор, или као да га је унапред знао:
     – Чуо сам да ћеш са Анетом, у суботу, на требињски пазар, за који кажу да је мало мањи од цариградског...
     Ништа није разумела; и кад би хтела нешто да каже, није је западало; осим тога, он, по своме, не слуша шта она говори... Сасвим збуњена, није осетила кад се његова рука нашла на њеном рамену.
     – У Требињу има робе из цијелог свијета; има и да поједеш и попијеш, и да обучеш, има што замислиш! 
     Његова рука, савијајући се у лакту, нађе се иза њеног врата.
     – Ето, ти си шћер Ђорђа Давидова Шешлије, а знаш ко сам ја, и чији сам...
     Мени је милији сиромах од онога што се напразно шепури...; невољник, без пуне торбе, не излази из моје куће...; а ти си лијепа и вриједна, и мени драга... Повуче је к себи...; више није говорио; мислио је да је то било довољно...; лако ју је положио на камену плочу...; и то што је рекао као да није било неопходно...; зар да се одупре сину Сима Бегенишића?!; ту кураж немају ни оне из виђенијих братстава...; први пут је спао на просјачку кћер...; али она је лепа, и отресита, а он воли такве...; његови дамари су убрзано тукли...; није више о њој водио рачуна, као да није живи створ...; запало ју је што би многа пожелела... Крв му беше ударила у главу...; није осетио да се Спасија брани, да покушава да се извуче испод њега, а да не буде грубо одбијање...; и он још није био свестан да међу њима почиње борба...; бранила се све отвореније и не водећи рачуна о њему...; драла се...; али он се, сасвим изгубљен, на то није обазирао... Тек кад га је снажним захватом збацила са себе и са плоче, и он се нашао у полусувом грмену зановети, тек кад је чуо како се суво грање ломи под њим, с болом у ребрима, дошао је себи...
     – Ма је ли могуће?!
     Повређен је, и понижен, како, ни он нити ико његов, никад није...; али са кћери Ђорђија Давидова не може се на овоме завршити; било би равно његовој срамотној погибији... Она беше устала и почела да бежи...; а он се некако искобељао из оног рмена; и, држећи се за леђа, тетурајући се, кренуо за њом...; његова пожуда претворила се у презир и мржњу... Она се – кад виде да је он, раздражен и бесан, сустиже – сагну, зграби камен величине песнице и, из једног замаха, баци га пут њега...; учинила је још неколика корака, и пала...; с лицем на земљи, отворила очи; и угледала мрављу путању која је, пуна мрава, пролазила испод ње...
     – Боже, шта се ово дешава?!
     Мало даље, мрављи пут водио је преко камене плоче – таквих плоча пуна је Зановетна градина – преко које су се мрави, разилазећи се и губећи се, слободно кретали... Мираш кратко јекну; убила сам га!; камена плоча препуна мрава; ако сам га убила, затворила сам му кућу, пресудила и себи и њему!... Она се неће више освртати; свашта сам чула о њему, али нијесам знала да је и напасник!; а кад је поодмакла, почела је наједном да виче на овце које су мирно, у хладу, лежале; тај њен глас (не и речи), колико-толико, враћао ју је разуму...; ноге којим је корачала, и руке којим је махала, њене су... На његово поновљено јечање, она уздахта; и чучну иза жбуна зановети кроз који је, заклоњена, могла да га осмотри; земља, под њом, је влажна; рукама размицала младице зановети које су се увијале као травке; тло је влажно и хладно; у страху да је не види, она пусти гране зановети које се саставише... 
     Стењући, покушавао је да устане...; да је сам пао и исто се овако нагрдио, запомагао би, вечао као јарац...; овако...; спао на кћер Ђорђије Давидова и најамницу свог брата; и она му разбила главу; куд би му та брука, и кастиг*; вест би, брже но да је погинуо, облетела пола Херцеговине; не би само он изашао на шиљак, но све што је његово, цело братство... 
     Шта би тек, кад би сазнала, било с Крстињом која је, носећи муштулук, онако упала у његову кућу и њега и жену му затекла да седе крај огњишта као да се вести о Јовановом рођењу нису обрадовали?... Ово данашње, Мирашево, Крстиња – чије је понашање изазивало све вћу зебњу и бригу – не би преживела...; а Новак?!...; Мираш је бежао од те помисли...; можда би ме убио...; да, да, стријељо би ме пред народним збором...; трпећи бол, запирао је јечање; и, бауљајући четвороношке, извукао се из грмена; глава би му, с времена на време, клонула; уз помоћ струка зановети за који се држао, успео је да се усправи и седне...; крв је точила низ леви образ...; уво пуно крви...; глава, глава!..., разбила ми је главу!... И она се, заклоњена, придизала...; као да се нечега стидела, и плашила...
     – Али ја ти, Спасенија, опраштам, све ти опраштам; и молим те да приђеш и спереш ми ову крв, да видимо, колика је рана? 
      Иако се ни за шта није покајала, било јој је теже но малопре кад га је збацила са себе и погодила га оним каменом; све је, пас, зарадио!... 
      Но, да видимо, има ли ту нечега њеног?... 
     Да му несвјесно нијесам дала какав знак, нешто као повод; и тако га навукла?...; на таквим мукама није била...; може да умре!...; толико крви није видела...
     – Не бој се, Спасенија, слободно приђи...
     Устала је, и он је могао да је види... Лакше би јој било да је на месту остао мртав; тада би испричала све како је било; овако не зна шта ће, и како ће...; њему ће веровати сви, њој нико...
2.

     Зар да спашава оног који је малочас покушао да је обешчасти, и кога је онако сложила са земљом?! Памти ли се да је неко њен, према насилнику, тако поступио?! Али, он говори као да је на самрти!...; и откуд јој сад то да таквом несрећнику не приђе и не пружи му руку?...; у њеном роду такав се није рађао... И она устаје и, уздигнуте главе, са сузама у очима, закорачи према њему... За чуђење је откуд, на таквом лицу, суза?!... У њеном ходу било је нечега од победе и пркоса, ама и од признавања кривице...; или је био покушај да све то збаци са себе, као што је малопре збацила њега?... Настрану то чији је он син и брат, а чија је она кћер; да је он из фамилије каква је њена, знала би шта ће и како ће... Мало ли јој је преситњавања и поруге које је прате од рођења; има ли, таква, право на самопонижење?...
     – Приђи ко рођеном брату; тако нешто више ми неће пасти на памет...; разгласићу да ти мушка глава није равна...; рећи ћу Новаку да не иде у бој без тебе!...; тако..., не бој се, но приђи...; мало брже...; мој живот виси о концу...  
     Не бришући сузе, које као да су текле из камена, пришла му је; тражила рану; та страна његовог лица је у крви...; у њеној дрхтавици било је и сажаљења...; забога, шта је учинила од човека?!; да је хајдучка рана, много је... Скинувши мараму с главе, пришла је каменици пуној воде; његов живот је у њеним рукама; била је једна од од већих каменица на Зановетној градини; заклоњена је грабовим и храстовим жбуњем, тако да тај део сунце у току дана не огрејава, па је вода хладна као изворска...; мараму умочила у воду и, без оклевања, почела да спира крв...; крава Колава пришла каменици и, као из корита, пила воду...; радила је одлучно и пажљиво; застајкивала; проверавала; а кад је обрисала уво, видела је да је рана мања но је мислила; од чега је онако пао и онесвијестио се, и откуд толика крв?!
     – Имаш ли резаног дувана?
     Са искуством видарице, остала је мирна; није у опасности...,неће се познати испод косе, и испод капе...; извадио је кесу пуну дувана; на мирис дувана, она гласно кихну; превијање ране ишло без застоја; „није како сам се бојала, крв би стала и без дувана“...; он покуша да јој се приближи; она узмакну... 
     А кад је дошло време да гоне стоку кући, он је прошао напред.
     – Спасенија, за ово да нико не сазна!
     Она, не мењајући ништа у ходу, оћутала; и он помисли да није разумела шта јој је рекао, па је био готов да исто понови; али она, одрешито застаде...
     – Исто то, хтјела сам ја теби да кажем...
     
     (Из рукописа романа Клобук)

* кастиг – велика брука.