61/62 Uglješa Slijepčević

Угљеша Слијепчевић
ХЕРЦЕГОВАЦ
Оку бистру грану свјетлост жива,
загрцну се мајчиним млијеком,
суровост га животом дарива,
уљуљка га трновом колјевком.

Први корак на љутом камену,

зубић стисну да јаук не пусти,
у планини на оца рамену,
вука срете, виђе му чељусти.

Играчка му сабља издјељана,

од грабова суварка жилава,
прва пјесма, пјесма видовдана,
прва радост, Свети Отац Сава.

Одраста уз гусле и бојеве љуте,

и гнијезда отровних поскока,
скриван брижно под мајчине скуте,
од злих очију и црних урока.

Збјегови га и бездање јаме,

учинише ко стијеном чврстом,
пут слободе из вјековне таме,
просијече са светосавским крстом.

Угледан домаћин, оличје поштења,

хајдук,пјесник, свјештеник,
чувар својих гробова и стијења,
православне вјере молитвеник.

На ногама опанци од волујске коже,

да лакше поскочи у витоме колу,
увјек гангу запјевати може,
и уз гусле о Вучијем долу,

Наздравит ће са бардаком вина,

здравицом ће кума поздравити,
Василија светог из Рајских висина,
домаћици вредној руке позлатити.
На крилу ће унучад да гаји,
казиват ће пјесмарице старе,
Лазареву круну како сјаји,
и пресвјете Немањића даре.

Учиће их Христово рожденство,

и како се крсна слава слави,
да је ђаво вјечито проклетство,
ружна мисо, зли биљег у глави.

На мегдан ће изаћи крвнику,

да одбрани вјеру и огњиште,
и слободу на њутом ћувику,
гдје праоци вјековима леже.

Херцеговче Светосавског лика,

лучо свијетла у звјезданом сјају,
нека ти је и понос и дика,
а потомци нек те уз гусле пјевају.