61/62 Rajko Petrov Nogo

Рајко Петров Ного
МОЖДАНИ УДАР
ОДЛАЗАК У ЛЕГЕНДУ

Када ме је оно, након операције каротиде,
ударило у главу,
Где сам најтврђи,
Вижљасте змијице можданог удара
пронашле су коридоре
До извесних центара
И закочиле ми леву руку, ногу, раме и све што је лево.
Доктор ме је као кривац унесрећено гледао.
Висио сам о танком концу.
Љиља је била прибранија; нисам рекао:
Докторе, помози ми, већ Љиљо, помози ми.
Уз милост Запречитог Свеца Поповца,
Љиља је кренула у свој подухват.
У стању за које се никако није могло рећи:
Што ме не убије, то ме ојача.

И ево ме данас ходам, седим, једем, гледам,

Читам, причам, дишем, пишем.

Не може се знати да ли би мој глас данас био јачи

Да сам онда скончао.

Један прозорљив младић,
Када је прочитао рукопис књиге Сонет и смрт,
Са доброћудним смешком ми је рекао:
Твоје је да, након изласка књиге, још само умреш
И одеш у легенду.
Али ето није ми се посрећило.